Transcript Дефиниције креативности

Друго предавање
Дефиниције креативности
У психолошкој литератури се од Гилфорда надаље
појавило преко стотину дефиниција креативности,
што oдражaвa рaзнoликoст интересовањa, мoтива
и приступа многих истрaживaчa.
• Стварaлaштво је мoгућe прoучaвaти сa различитих
становишта, изучавaњeм:
– стварaлaчких произвoдa,
– стваралачког прoцeсa,
– стварaлaчке личности,
– услова пoјaвљивaњa и могућнoсти
васпитaвaњa креaтивности
• Јамамото (1964) све дефиниције стваралаштва
дели у 4 категорије, у односу на истраживање:
• 1. особина личности
• 2. процеса стварања
• 3. интеракције између људи и њихове средине
• 4. производа креативности као отелотворења
идеја
• Он сматра да је неопходно разграничити
садржину појмова као што су: спонтаност,
оригиналност, маштовитост, ингениозност
(домишљатост), инвентивност, продуктивност.
• Тејлор (1959) је анализирао преко стотину
дефиниција креативности и разврстао их у 4
категорије:
– 1. Експресивна креативност (основна врста):
слободно изражавање у коме су вештина,
оригиналност и квалитет неважни (нпр., спонтани
цртеж детета, „ђускање“, слободна игра итд.).
– 2. Продуктивна креативност: виши ниво у коме
долази до овладавања одређеним вештинама и
техникама које доводе до стварања производа –то
значи контролу и усмеравање слободне игре.
Међутим, вештина и техника, одн. занат не значе и
оригиналност и креативност.
• 3. Инвентивна креативност:
– досетљивост у руковању материјалима,
техникама, методима;
– способност опажања нових и необичних
спојева између првобитно одвојених делова;
нови начини опажања старих ствари; не
доприноси директно новим базичним идејама,
што је функција креативности вишег реда, већ
новим употребама старих ствари или
елемената ствари.
• То је креативни свет проналазача, истраживача.
• 4. Емергентна креативност
• У ретким случајевима се јавља сасвим нов
принцип или претпоставка, нпр. јављање нове
теорије у некој науци или новог правца у
филозофији, уметности итд.
• Већина људи има на уму овај виши ниво кад
говори о креативности.
– Емергентан: од лат. emergere – „изронити,
појавити се из нечега” - непредвиђен,
ненадан,који настаје, излази, израња, искрсава.
• Креативност и таленат
• Појам креативности нас неизоставно упућује на
појам надaрености (таленат).
• Постоји велики број разноврсних, међусобно
неусаглашених дефиниција и концепција
надaрености.
• Таленат или даровитост означава натпросечно
развијену предиспозицију за неку специфичну
област рада која омогућава брже и лакше
стицање вештине, као и високо постигнуће на
том пољу активности
• У односу на друге, надарена особа брже, лакше и
боље усваја одређене вештине и решава сложене
проблеме у одређеној области.
– Неко може да има таленат за спорт или за
музику, утолико што има изванредне физичке
(снага, брзина, координација покрета) и чулне
(на пример, апсолутни слух, осећај за ритам,
глас) предиспозиције, али то не говори и да је
креативан.
Однос између талента и
креативности
• Однос између талента и креативности није
обавезно двосмеран: није сваки
талентовани појединац уједно и
креативан, али ствараоци су талентовани
за област у којој се истичу.
• Зато се каже да „стручњаци остварују
високе резултате у свом подручју, код га
креативни га мењају“.
• Терман (1954) је дефинисао таленат као “високу
општу интелектуалну способност која се вешто
употребљава”. По Терману 1% деце је надарено
(ревидирано касније на 2%-4%).
• Примедба: превише интелектуализован појам
талента
• У основи комплексног појма талента је нарочита
комбинација интелектуалних, вољних и
емоционалних компоненти срединских утицаја и
интеракције између унутрашњих и спољних
компоненти.Дакле, не може се таленат сводити
са коефицијентом интелигенције.
• Раширено је мишљење да је таленат, као
што наша реч „дар“ показује, урођена
способност.
• Тешко је, међутим, и по том питању
размрсити ефекте природног и стеченог.
• Да ли су деца глумаца, сликара, музичара,
писаца,која, кад одрасту, успешно настављају
породичну традицију, наследила «срећне» гене?
• Или је на њихов избор и успех утицало
привилеговано окружење у коме су однеговани,
подстицани, у коме су имали најбоље учитеље и
менторе, успоставили корисна познанства и
драгоцене везе?
• Даровити родитељи и деца деле не само гене
већ и окружење.
• Они су од малена уроњени у одређени
стваралачки амбијент, са свим предностима које
то доноси.
– И Терман је на основу својег истраживања уочио да је
за талентовану децу типично да имају родитеље вишег
образовања, из боље културне средине, да су раније од
просека научила да читају и да су имала боље оцене у
школи.
• Да ли зато што су родитељи због своје високе
природне интелигенције остварили виши ниво
образивања и бољи успех, па су ту интелигенцију
генетским путем пренели својој деци, или су
својој деци створили средину богату
подстицајним условима?
• На то питање се тешко може једнозначно
одговорити, али је, и без научних истраживања,
логично претпоставити удео оба фактора.
• Неколико мисли о креативности и утицајима средине
– Креативност је пупољак који цвета уз охрабрење, а
којег обесхрабривање често спречава да се отвори.
(Алекс Ф. Озборн)
– Да бисмо имали таленат, треба да будемо уверени да
га имамо. (Флобер)
– Креативност и таленат могу да се развију и остваре
само у средини која поштује индивидуалност и слави
разноликост (Том Александер)
– Нема креативности без демократије (Озборн)
– Уметност је плод креативности слободних људи (Џон Ф.
Кенеди)
– Културни шокови стимулишу креативност (Линдзи
Овен Џонс)
– Образовање би требало да води развоју
личности, тј. креативности а догађа се супротно
(Јахар Кемал)
– Једнакост прилика је прилика да се докаже
неједнакост талената (Херберт Семјуел)
– Огроман број талената је изгубљен у нашем
друштву само зато што су ти таленти носили
сукње (Ширли Чишлом)
• У основи надарености су и унутрашњи фактори:
изузетна натпросечност у једном или више домена
способности. што олакшава бављење
одговарајућом активношћу
• „Радити лако оно што је другима тешко , то је
таленат; радити оно што је тешко таленту, то је
генијалност.“
• Надареност спонтано производи и афинитет,
интересовање и мотивацију, за бављење
делатношћу за коју постоји таленат.
• То, међутим, није довољно, јер без
повољних спољних околности, подстицаја
и прилика да се човек сусретне, упозна са
одређеном стваралачком облашћу и
услова који му омогућавају да јој се
посвети, таленат остаје скривен,
неспознат.
• Постоји једна занимљивост која се тиче односа
између јединке и средине.
• Интелигентна и даровита деца (говоримо о деци
јер су ране, формативне године, најбитније за
развој личности, самим тим и креативности) боље
користе подстицаје из средине, као што боље
превазилазе препреке и фрустрације
• Отпорност на стрес је важна особина креативних
људи: иако стресне и трауматске ситуације могу
имати врло неповољно дејство на дечија
постигнућа, за даровите је то другачије.
• Терманово лонгитудинално истраживање
показало како деца која у каснијим
годинама нису развила своју даровитост, у
детињству нису стекла унутрашњу
отпорност на неразумевање и негативне
реакције које ће својом различитошћу
изазивати у околини.
• Однос између талента и отпорности на стрес и
фрустрације је кружни однос, повратна петља,
чаробни круг:
• С једне стране, даровита деца (и појединци) имају
јачу отпорност на стрес изазван препрекама,
неразумевањем и негативним реакцијама средине
(таленат их „носи“, даје им снагу, имају веру у свој
таленат, у свој позив) ,
• С друге стране та снага, отпори и препреке, уместо да
их бесхрабре, подстичу развој и реализацију њихових
креативних потенцијала.
• Али отпори не смеју бити прејаки и да предуго трају,
јер могу и да сломе осетљиво биће
• У савременим разматрањима талента нагласак
се више ставља на креативност.
• Заједничко даровитости, таленту,
способностима и креативности јесте то што
могу да остану неупотребљени, неиспољени,
неостварени.
• Али креативност је динамичнији,
флексибилнији и шири појам, у којем
учествује више разноврсних променљивих, од
„дара“ као нечег датог, необјашњивог и
„незаслуженог“.
• Другим речима, над талентом, као оним
што је дато, немамо моћи, осим да га
препознамо и да му помогнемо да се
испољи.
• Креативност можемо да пробудимо,
негујемо, унапређујемо разним методама.
• Кад се говори о креативности, истиче се
могућност њеног буђења, подстицања, учења,
васпитавања.
• За таленат се теже може рећи да се може стећи
или научити, иако је јасно да се може
развијати.
• Притом се не пориче да су урођене
способности – таленти – кључни састојци
високог постигнућа у било ком домену
стваралаштва.
Дефиниције креативности
• Најчешће помињана дефиниција
креативности у психолошкој литератури је
Баронова (1995): креативност је
способност да се произведе дело које је не
само ново (тј. оригинално, неочекивано)
него и корисно
• Проблематично у Бароновој дефиницији:
Проблематична је реч „корисно“, јер је то узак
појам. Многе стваралачке идеје и производи не
служе конкретно некој практичној сврси. Требало
би уместо речи корисно, или јој придодати нпр.
квалитетно, веродостојно, које доноси или
оличава неку вредност: лепоту, истину, склад,
узвишеност и сл.)
– Креативност дозвољава свакоме да прави
грешке. Уметност је знати које сачувати (Скот
Адамс)
• Милинковић (1973) даје шири и обухватнију
дефиницију од Баронове: „Креативни појединац
је онај чији јединствени склоп црта омогућава да
у одређеним околностима ствара нове
производе (материјалне и духовне) од ширег
друштвеног значаја”.
• Предности Мил. дефиниције:
• 1. Он уочава да није довољно да нешто буде ново
да би било креативно. Израз „од ширег
друштвеног значаја”значи да нови производ, да
би био стваралачки, треба да врши дубљи,
значајнији утицај на појединце и друштво.
• 2. Друга предност Мил. деф. у односу на
Баронову је у изразу “одређене околности”, који
указује да се дела не стварају у вакууму.
• Иако људи мењају околности, а креативни
појединци сигурно више него остали, потребан је
минимум повољних околности, одређена
повољна клима, почев од најшире друштвене.
• Шта је проблематично у Мил. Дефиницији?: идеја
„друштвеног“ значаја:
– а) Искључује „ниже“ нивое креативности, који могу бити
значајни за срећу и добробит једног или више
појединаца, иако не остављају дубљи и трајнији траг на
ширу друштвену заједницу.
– б) Може да дође до поистовећења између
популарности, тренда или помодарства и праве
креативности. Не узима у обзир да ће нека дела и аутори
стећи друштвено признање и значај много касније.
Случајеви многих ствараоца који су били несхваћени од
својих савременика, ако не и прогоњени, сведочи о томе
да непосредну временску дистанцу у процени нечијег
стваралаштва не треба укључити у дефиницију.
.
• Мек Кинон (1969):
•
•
•
•
Креативност је процес који укључује:
оригиналност,
применљивост (или прикладност)
реализацију (разрада, не остаје се само на
почетној идеји или слутњи, ствара се опипљиви
производ).
• Према том схватању, способност за креативну
машту, фантазију није довољна да би се говорило
о креативном појединцу. Мора да постоји и моћ
реализације идеје, одн.финални стваралачки
производ.
• Два типа креативности: „субјективни“ и
„објективни“
• 1. Производи креације која изражавају
субјективна стања, потребе и опажања ствараоца.
Он екстернализује (испољава) нешто од себе:
сликар, песник, романописац, композитор
• 2. Производ није у вези са субјективним светом
ствараоца. Он оперише неким аспектима
средине, повезује их, комбинује и производи
нове и усвојиве производе (научник, истраживач,
инжењер, проналазач у механици...).
• Креативност и продуктивност
• Продуктивност се односи на квантитет нечије
продукције, док је креативност пре свега квалитет
садржан у једном стваралачком продукту.
• Ова два појма се ипак поклапају до извесног
степена: ствараоци су обично цео свој живот
наклоњени стваралачкој активности (имају порив и
потребу да стварају), и некад се њихова
креативност препознаје тек пошто су створили
већи број дела у једној области.
• Неколико мисли о таленту и продуктивности:
– Таленат је потреба која вас нагони да се бавите
оним за шта се талентовани. (Жарко Видовић)
– Таленат, то не постоји. Таленат је имати
потребу да се нешто ради. (Жак Брел)
– Таленат је питање квантитета: то значи да се не
пише једна страна, већ три стотине страна (Жил
Ренар).
– Обичан човек мисли само како да му прође
време; талентован човек како да га најбоље
искористи. (Артур Шопенхауер)
• Шире и уже схватање појма стваралаштва
• Гилфорд заступа шире схватање креативности. Према њему,
сви људи су креативни, јер су непоновљиви у својој природи.
Гилфорд сматра да и сама машта, фантазија може да буде
стваралачка тј., да нема суштинске разлике у врсти
мишљења која је у основи стварања опипљивог производа
и стваралачке фантазије (за разлику од Мек Кинонове
дефиниције).
• Роџерс заступа уже схватање. Према њему, креативност се
огледа у реализацији, јер она не зависи само од специфичних
особина и услова унутар личности, већ и оних изван
личности (као што су средина, материјалне могућности,
слобода изражавања у једном друштву и сл.). Роџерс мисли,
као и МекКинон, да је креативно само оно што налази израз
у опипљивом делу.
• Виникот (педијатар, психијатар, социолог и
психоаналитичар ) заступа најшире могуће
одређење креативности: слика, кућа, фризура,
симфонија или кување су једнако вредни, јер је свуда
присутна креативност.
• Он критикује елитистичка схватања и не оклева да
начин на који се спремају кобасице повезује са
креативношћу.
• Интересује га креативност у њеном универзалном
виду, коју поистовећује са Фројдовим животним
нагоном, еросом, креативним поривом
• Разлика између „мале креативности” и “велике
креативности”, или између психолошке и историјске
креативности.
• Неки аутори заступају идеју заједничке територије та
два типа креативности.
– „Сваки нормалан човек ствара, мало или много. Он
може, и не знајући, да измисли нешто што је већ
измишљено хиљаду пута; ако то и није стваралачко
дело за људску врсту, јесте за самог тог појединца.
Греши се кад се каже да је ‘инвенција’ само једна
апсолутно нова и важна идеја: битна је психолошка
новина...Инвенција се неправично ограничава кад се
приписује само великим проналазачима“(Рибо, 1900)
• Други аутори, (нпр. Николс, 1972) сматрају,
напротив, да је тзв. „широка креативност“
„псеудокреативност“, или квазикреативност
која нема ничег заједничког са правим
стваралаштвом, али он не нуди критеријуме за
њихово разликовање.
• Гизелин (1963), такође заступа дихотомију
између “велике” и “мале” или “више” и
“ниже” креативности, али он аргументује свој
став.
• Према Гизелину, постоје два квалитативно различита
облика креативности:
– „секундарна“ креативност, која само проширује
један или више познатих појмова на нову област и
– “примарна” креативност која изазива
фундаменталну промену наше перцепције
стварности (нпр. Коперникова, Ајнштајнова и
квантна теорија): исто што и Тејлорова емергентна
креативност.
• Проблематично у Гизелиновом ставу: следити овај
став значило би вероватно третирати као секундарну
огромну већину стваралачких продукција. Враћамо
се на поистовећивање креативности само са
генијалним ствараоцима.
• По мишљењу Симона (1967) да би решавање неког
пролема било креативно, оно мора да задовољи
следеће услове:
– 1. Производи мишљења морају бити нови и
вредни за мислиоца и за друштво.
– 2. Неопходно је да мишљење буде
неконвенционално, и да уноси неку промену у
претходно усвојене идеје или да их одбаци и
замени.
– 3. Креативност захтева високу
мотивацију,интензитет и истрајност.
• Тачка број 3 је изузетно важна за одређивање
да ли је нешто креативно или није!
• Говори о томе да природа процеса којим се
дошло до неке инвенције такође треба да буде
узета у обзир у процени креативности аутора.
• Дело настало пуким случајем, или применом
правила која је неко други изумео, чак и ако
је оригинално и применљиво, не може се
сматрати креативним. (зато ни највештији
фалсификат није креативан)
• Креативни чин захтева мукотрпан и сврсисходан рад и мора
да садржи тешкоће и проблеме у реализацији.
• Креативно мишљење по дефиницији превазилази оно добро
познато, уводи ново, суочава се са изазовима.
• Кад се нешто лако ради, то је знак да се ради о рутинском
мишљењу, о примени стеченог знања или вештине у
познатим оквирима.
– Због тога је идеја о креативности вештачких система
интелигенције веома спорна: ако се и догоди да дају нове и
адаптиране одговоре на захтеве проблема, процеси којима
долазе то тих решења далеко су од процеса који леже у
основи људске креативности
• Стваралаштво се различито тумачи у
зависности од теоријског (и осећајног и
вредносног) становишта аутора, али и од
утицаја друштвене епохе.
• Тумачења се разликују и у односу на
психичке функције или диспозиције које се
сматрају најважнијим за стваралачки
процес.
Основне психичке функције
• Когнитивна (сазнајна): ): обухвата опажање, пажњу, памћење,
учење, обраду информацију, разумевање, мишљење,
расуђивање, планирање
• Афективна (осећајна, емоционална): обухватна једноставна
(примарна) осећања која делимо са вишим животињама као
што су страх, туга, љутња, радост) и сложена осећања која су
специфично људска јер садрже и процене (меланхолија,
носталгија, стрепња, ентузијазам , еуфорија, понос, стид итд.)
• Конативна (мотивационо-вољна): обухвата доношење одлука,
усмерење и снагу воље, мотивацију, сврховита понашања,
истрајност, самодисциплину ......
• Исте функције су проучавали древни филозофи под називом:
ум, душа и воља
• У складу с различитим психичким функцијама
психологија стваралаштва обухвата когнитивне,
мотивационе, личне и контекстуалне теорије.
• Когнитивни приступ: испитује креативне
менталне процесе. Интересује се за особену
структуру и динамику мишљења својствене
стваралаштву и решавању проблема. Истражује
улогу опажања, пажње, учења, памћења, брзине
и квалитета обраде информација итд.
• Испитује и когнитивне стилове
• Когнитивни стил је особен начин на који појединац
опажа, мисли, учи, памти; то је његов доминантни
образац обраде информација у циљу решавања
проблема или прилагођавања ситуацији.
– Нпр:, потоје интутитивни, мисаони, осећајни и сензитивни
(перцептивни) когнитивни стил; затим рационални, ирационалци,
фокусирани, сабрани, концентрисани, сањалачки, расејани,
промишљени, смели, маштовити, ефикасни, практични,
импулсивни, спори, аналитични, синтетични итд.
– Когнитивни стилови нису само менталне одлике, већ се базирају
и на цртама личности и темперамента.
• Когнитивни стил треба разликовати од нивоа способности,
што значи да, нпр. неко ко има аналитички, рационални
стил, не значи и да је у томе изванредан.
• МОТИВАЦИОНИ ПРИСТУП
• Проучава мотивацију својствену
стваралачкој делатности и стваралачком
чину. Испитује потребе, пориве, жеље,
тежње циљеве који су у основи
стваралаштва, као и истрајност, интензитет,
вољу, самодисциплину,
самопревазилажење и тд.
• ПЕРСОНОЛОШКИ ПРИСТУП
• Полази од претпоставке да је у основи изражавања
креативног потенцијала одређени тип личности и настоји
да открије индивидуалне црте стваралачке личности
(карактер, темперамент, способности, лични стил и тд.)
• Сликар Василиј Кандински изражава кључну улогу
личности следећом метафором :
– „Коњ носи јахача снажно и брзо. Али јахач је тај који
управља коњем. Таленат носи уметника на високе
врхове брзо и снажно. Али је уметник тај који влада
својим талентом“
• ПСИХОАНАЛИТИЧКИ ПРИСТУП је посебан
приступ, који можемо сврстати под
персонолошки, јер се психоанализа бави целом
личношћу ствараоца.
• Дубински приступ, који испитује динамику
односа између подсвесног, предсвесног и
свесног слоја личности у стваралачком
чину; односе између психичких
поремећаја, развојних фаза, болести,
криза, снова и стваралаштва
• КОНТЕКСТУАЛНИ ПРИСТУП. Не занемарује кључну улогу
личности креативног појединца, али додаје и утицаје
средине као значајну варијабилу стваралачког израза
• МУЛТИВАРИЈАНТНИ ПРИСТУП
• Проучава интеракцију између различитих фактора који
чине креативност.
• Креативност се схвата као резултанта когнитивних,
конативних, емоционалних и контекстуалних фактора.
• Али креативност је више од пуке резултанте нивоа сваког
од тих састојака код неког појединца.
• Према Стернбергу (1995) неопходно је 6
различичитих фактора за стваралаштво. Ради се о
специфичним аспектима:
• 1.интелигенције,
• 2. знања,
• 3. когнитивних стилова*,
• 4. личности,
• 5. мотивације и
• 6. окружења, чему се додаје и суд јавности
(друштва).
• * Когнитивни стил: начин на који појединац опажа,
мисли, учи, памти; његов доминантни образац
обраде информација у циљу решавања проблема
или прилагођавања ситуацији.
– На пример: интутитивни, мисаони, осећајни и
сензитивни (перцептивни) тип; рационалан,
ирационалан, фокусиран, сабран, концентрисан,
сањалачки, расејан, промишљен, смео, маштовит,
ефикасан, импулсиван, спор, аналитичан,
синтетичан, итд.
– Когнитивни стилови се базирају и на цртама
личности и темперамента.
– Стил треба разликовати од нивоа способности.
• Неке од тих компоненти имају прагове: нпр., испод
одређеног прага знања или интелигенције,
креативност није могућа
• Може да постоји и делимична компензација између
компоненти: снажна компонента (нпр. мотивација)
може да буде (донекле) противтежа слабости друге
компоненте (нпр. знања)
• Једна компонента делује увек у присуству других и та
заједничка акција има појачано дејство. Нпр. високи
нивои интелигенције и мотивације имају
помножени, а не збирни ефекат на креативност.
• Други аутори износе став да је креативност резултат
сложене међуигре три главне компоненте:
– 1) прошлост : односи се на некадашње укупне
услове који су утицали на садашње стање и
ситуацију појединца. Нпр., социоекономски статус
породице и претходна лична искуства.
– 2) својства личности обухватају црте личности,
сазнајне стилове, ставове, вредности, мотивацију.
– 3) карактеристике ситуације подразумевају
друштвене утицаје (признања, оцене, награде,
друштвено вредновање) и контекстуалне утицаје
(физичко окружење, културни и друштвени
амбијент)
Питања уз друго предавање
Дефиниције креативности
Питања (1)
• 1. Тејлорова подела на различите врсте и нивое
креативности.
• 2. Етимолошко значење речи „емергентан“
• 3. Однос између талента и креативности
• 4. Терманова дефиниција талента и шта се може
замерити тој дефиницији.
• 5. Да ли је могуће разграничити оно што је генетски
урођено од оног што је стечено васпитањем и
образовањем?
Питања (2)
• 6. Однос између отпорности на стрес и фрустрације и
даровитости и креативности. Шта је показало Терманово
лонгитудинално истраживање ?
• 7. Зашто се у данашњим разматрањима више ставља нагласак
на креативност него на таленат?
• 8. Која је најчешће помињана дефиниција креативности у
психолошкој литератури? Ко је аутор те дефиниције?
• 9. Како психолог Милинковић дефинише креативност? (шира
и обухватнија дефиниција од Баронове)
Питања (3)
• 10. Која је компонента, према МекКинону
неопходна да би се могло говорити о
креативности?
• 11. Цитат Артура Шопенхауера о односу
талентованог појединца према времену
• 12. Шире и уже схватање креативности: Гилфордов
и Роџерсов приступ.
• 13. Виникотово схватање креативности.
Питања (4)
• 14. Трећа тачка Симонове дефиниције креативности.
• 15. Које су основне психичке функције; како су их
називали древни мислиоци?
• 16. Чиме се бави когнитивни, мотивациони,
персонолошки, психоаналитички, контекстуални и
мултиваријантни приступ стваралаштву? Под који од
тих приступа се може сврстати психоаналитички
приступ?
• 17. Шта је когнитивни стил?