Стваралачка мотивација Осмо предавање

• • • • Мотивација од лат: movere, кретати се; motivus, оно што покреће. Мотив је покретач, побуда, оно што нас наводи да да нешто чинимо или извегавамо. Мотивација се сматра веома важним и сложеним проблемом у психологији (ангажује ум, осећања, вољу, вредности) Кључ за разумевање разлога људског понашања. Њена анализа даје одговор на питања зашто предузимамо неке акције, зашто смо истрајни у њима и зашто тежимо све већем и већем постигнућу

• • • Конститутивни елементи мотивације –

(по)кретање

–

усмереност

–

интензитет

–

истрајност

Мотивација је укупност процеса који покрећу, усмеравају, динамизују и одржавају понашање појединца у правцу остварења постављених циљева.

Мотивисано понашање одликује квантитативни и квалитативни аспекат: количина и каквоћа труда.

• • • 3 суштинске карактеристике мотивисаног понашања: интензитет, усмереност и

истрајност.

3 елемента мотивисаног понашања: мотив,

активност, циљ

Мотивишућа снага циља зависи од јачине или виталности потребе (у ширем смислу те речи) и од вредности која се придаје циљу.

• Kарактеристике мотивације: • свако понашање је мотивисано, што значи да увек постоји извор или покретач неког понашања • конкретно понашање може да буде подстакнуто једним или већим бројем мотива • у структури мотивације сваке особе доминира одређена група мотива, који се константно испољавају и у различитим ситуацијама мотивациони профил

• • мотиви су резултат интеракције конституционално-психолошких и социјалних фактора особа није увек свесна својих мотива, тј. понашање може бити мотивисано несвесним покретачима

• • • • •

Негативна и позитивна мотивација

Амбиваленција ( од лат. аmbi, оба + valentia , снага) или негативна и позитивна вредност Мотивација има двосмерно кретање: од нечега (избећи, удаљити се) и ка нечему (достићи, постићи) Позитивни подстицаји су они који воде задовољењу наших потреба и жеља, а негативни они који осујећују то задовољење. Ови други се такође називају „подстицајима“ или „мотивима“ јер нас нагоне да их активно избегавамо (на пример, казне које су неугодне јер осујећују наше жеље).

• •

Две стране мотивације – негативна и позитивна

1. Негативна кад је човек је “гоњен”, “натериван” непријатним унутрашњим стањима, недостацима на акцију: окретање “од нечег”.

• 2. Позитивна или инсентивна мотивација: кад је човек “привучен” неким вредним циљевима: кретање “ка нечему”.

• • • • Како можемо разликовати, нпр. мотив успеха од мотива да се избегне неуспех?

На први поглед, као да нема разлике, осим у предзнаку.

Упоредимо са разликом између оптимисте који види допола пуну чашу воде и песимисте који види допола празну чашу. Разлике постоје и значајне су: позитивна и негативна

мотивација активирају различите когнитивне и емоционалне системе и дају квалитетно другачије резултате.

• • • • Човек по природи тежи задовољству, односно избегавању бола, непријатности и незадовољства Не постоји чиста, једнозначна или недвосмислена врста мотивације. Негативна и позитивна мотивација су вишеструко повезане или испреплетане; оне се смењују у некој врсти кружног тока.

Али је другачији психолошки статус једне и друге: разлика између позитивне и негативне мотивације је више у квалитету него у интензитету

• • • • У негативној мотивацији, сва пажња и енергија усмеравају се на избегавање неуспеха, што доводи до сужавања емоционалног и когнитивног поља и искривљене перцепције стварности. Угрожено је реалистично сагледавање ствари, као и дух иницијативе, преузимања ризика и креативности.

У тежњи да избегне неугодност, уместо да се концентрише на сâм процес и садржај рада, човекова пажња и енергија су усмерене на избегавање негативних последица и непријатних стања.

ФОКУС ЈЕ НА НЕГАТИВНОМ

• • Пример из мотивације за рад: – Запослени који доживљава стални притисак, контролу и критике улагаће више енергије да то избегне, да “замаже очи” надређенима него што ће се концентрисати на што боље обављање својих радних задужења. У томе ће прибегавати разним “триковима”, на пример додворавању, “кићењу туђим перјем”, “саплитању” колега и другим нечасним поступцима или одсуствовањима, боловањима, јер му циљ није квалитет учинка већ самодоказивање и промена представе коју послодавац има о њему. Укратко,

биће веома мотивисан, али не за рад већ за самоодбрану

И деца често прибегавају тој врсти манипулације да би избегла грдње, забране, притиске и санкције

• • • • Насупрот томе, када је мотивација позитивна (погон су позитивне емоције и очекивања) акција је праћена задовољством . Ствара се синергија свих психичких снага и „чаробан круг“: више акције повлачи више задовољства, а више задовољства више акције. У таквом стању особа може да изрази своје пуне потенцијале и да постигне изузетну ефикасност.

Радећи нешто зато што у томе налази извор задовољства и остварења, човек ће, у тежњи да одржи и појача тај осећај, стално побољшавати квалитет свог рада.

• • Важна је и улога негативне и позитивне мотивације у њиховом међудејству: негативна је (на дуже стазе) ефикасна и плодна само кад је у служби позитивне. Негативна мотивација може да покрене позитивну, да јој да замајац, да буде као жаока у тренуцима малодушности или инертности.

• • Проблем настаје и онда када негативна мотивација ојача до те мере да, уместо да подржава и храни позитивну, улази у конфликт са њом. Тада се јављају две силе које воде у два супротна правца, што има инхибирајуће дејство на акцију.

– Нпр.: један део мене жели да научи неку нову вештину, али друга страна се истовремено плаши да нећу бити на висини задатка. – Или, једна страна мене жели унапређење док друга стрепи од одговорности или губитка наклоности колега.

• • • Борба између ове две врсте мотивације производи амбиваленцију која “гута” велики део менталне енергије која би требало да се усмери на ефикасно обављање задатака. Најчешћи показатељи ове појаве су оклевање, сумња, неизвесност, неделотворност и конфузија. Као одбрана од тог унутрашњег конфликта може да се јави и повлачење у равнодушност, пасивност, односно демотивација.

• У мотивацији није важно само “зашто” смо мотивисани, већ и “како”.

– Нпр., страх од бола и патње или жудња за признањем су моћни мотиватори, али начини на који ћемо их користити као погон за акцију могу бити рушилачки или стваралачки, болесни или здрави, јалови или плодни, тренутни, импулсивни или трајнији итд.

• • Мотивација може да буде покренута, подстакнута жаоком непријатних или болних осећања и доживљаја, али не може бити продуктивна и стваралачка без „кретања ка” позитивним вредностима и циљевима. У стваралачком духу доминирају позитивне тежње у односу на осећања недостатка, осујећености, лишености.

Мотивација ствараоца

• Гилфорд је анализирао резултате већег броја истраживања и закључио да су најснажнији мотиви за креативно мишљење: – 1. радозналост - сазнање има своју властиту унутрашњу мотивацију – 2. општа потреба за достигнућима – 3. опажајни, сазнајни и ескспресивни потенцијал – 4. креативни рад као унутрашња награда и задовољство

– 5. склоност према новим идејама и одговорима – 6. жеља за различитим, другачијим – 7. склоност према комплексности – 8. неконформизам и тежња ка независном мишљењу.

– 9. потреба за смелим и одважним подухватима.

• • • •

Интринзична (унутрашња) мотивација

Најуочљивија одлика стваралачке мотивације је снажна интринзинчина мотивација.

“Сила” која подстиче особу да својевољно, без икакве спољне принуде, врши неку делатност (зато што има интересовање за њу, осећа задовољство, то је обузима.

Особа је интринзично мотивисана када радо обавља неку делатност, независно од било каквог спољашњег подстицаја или награде

• • •

Екстринзична (спољна) мотивација

Када појединац нешто ради првенствено због

последице или последица које су изван саме те

делатности: да би, на пример, избегао казну или напротив, да би добио неку награду, стекао признање или одобравање других. Школа се наводи као пример доминантно екстринзичног мотивисања.

• • • Пажња! Не треба унутрашњу мотивацију поистоветити са позитивном, а спољну са негативном мотивацијом Интринзична мотивација може бити и позитивна и негативна: задовољство у некој активности или унутрашња принуда (фрустрација, недостатак, патња...) Екстринзична мотивација такође: шаргарепа и штап

• • Школа је место par excellence где се користе разни видови спољне мотивације: ђак учи да би добио добре или да би избегао лоше оцене или да би удовољио родитељима и наставницима. На примеру школе видимо да тај систем не успева код свих ученика и да неки од њих остају потпуно равнодушни према таквој врсти стимулисања, штавише, развијају отпор према учењу и раду.

• • Спољна мотивација је лакши и бржи начин управљања ђацима јер је мерљива, налази се под контролом наставника и не захтева превише менталног и психолошког улагања, као што би, на пример, био напор да се дубље разуме слаб и демотивисан ученик, да се пронађе начин да се он подстакне, да се открију његови потенцијали.

Спољни мотиватори се често доживљавају као наметнути

• • Показало се да нека активност за коју су ученици били заинтересовани, којој су се радо одавали, губи интерес ако се наметне као обавезна или ако се повезује с неким обликом принуде. Примери психолошке принуде, који су веома заступљени у школској средини: • награде (смисао учења се поистовећује са исходом у виду оцене), • временска ограничења за обављање задатака • претерано вредновање мерљивих успеха, односно

нетолерантност према грешкама

• • • •

Ефекат сувишне детерминације

Психолози Лепер и Грин (1978) су доказали тзв. ефекат сувишне детерминације који означава следећу појаву: када се особама, које су спонтано и природно мотивисане за неку активност поврх тога дају и награде, њихова посвећеност опада. Они постепено губе првобитно интересовање и улажу све мање времена и напора у ту активност.

Како се то може објаснити?

• • • Промена фокуса, у току самог процеса рада, са унутрашње на спољну мотивацију има негативне ефекте. Истраживања са децом су потврдила овај феномен. Ако се, на пример, детету које је потпуно удубљено у цртање, дају бонбоне као награда за његов труд, оно губи првобитни жар и мотивацију.

Психолошки доживљај у основи те појаве: “Ово што радиш није довољно вредно само по себи, зато треба да те додатно подстакнемо”

• • • Теорије унутрашње мотивације помињу ипак значај неких спољних подстицаја, нарочито повратних иформација о нечијем раду и степену постигнућа. Да ли то противречи теорији о интринзичној мотивацији?

Теорија о унутрашњој мотивацији не може потпуно да се лиши позивања на спољне подстицаје.

• • • Мотивација не може непрестано да се рађа и обнавља из себе саме, потребни су јој и спољашњи стимуланси да је поткрепљују и јачају Човек није изоловано острво. Он је интерактивно биће, у непрестаном односу, реалном или имагинарном, са другим људима и са окружењем Потребно му је и да види ефекте својих активности у очима других и да производи ефекте на своје окружење. ( Фром то назива потребом за ефектуирањем )

• • • Спољни подстицаји су корисни и потребни али не смеју да замене унутрашње факторе мотивације. Улога спољне мотивације би требало да буде привремена и прелазна – као етапа између одсуства мотивисаности и буђења унутрашње мотивације.

Као што је позитивна мотивација моћнија од негативне, тако је и унутрашња моћнија од спољне.

• • • •

Kaкo обесхрабрујемо креативност код деце?

(Големан, Кауфман и Реј, Стваралачки дух, 1992) Интринзична мотивација је срж дечије креативности, а кључни елемент у њеном неговању је време: неомеђено време за дете да истражује и открива чари одређене ативности. Можда је један од највећих злочина који одрасле особе чине против дечије креативности крађа тог времена од детета.

• • Иронија је што у нашој култури стављамо такав нагласак на креативност, а онда је тако очигледно и грубо одузмемо деци у контексту њиховог васпитања и образовања. . Психолози Хенеси и Амабиле идентификују „убице креативности“ који су уобичајене појаве у нашим школама и кућама .

• Надзор - “гушити” децу, изазивати у њима осећај да су под сталном и будном контролом док нешто раде. Преузимање ризика, креативни импулс се повлачи испод површине и скрива. • Евалуација (оцењивање) – изазивамо код деце забринутост, стрес и стрепњу да ли добро раде, да ли задовољавају наша очекивања. Одузимамо им задовољство и испуњеност самом активношћу.

– Награде – претерано прибегавање наградама лишава дете унутрашњег задовољства креативне активности

• • • Такмичење – стављање деце у добитник-губитник позицију, где само једно од њих може да дође на врх; негација процеса у коме деца напредују сопственим ритмом. Одузимање аутономије– непрестано говорити деци како да ураде оно што раде изазива код њих осећај да је њихова оригиналност грешка, а истраживање кроз покушаје и грешке губитак времена.

Сужавање избора – говорити деци којим активностима треба да се баве уместо да их пустимо да следе сопствену радозналост и страст. То сужава поље активног истраживања и експериментисања које једино води креативном открићу и продукцији.

• • • Притисак- имати грандиозна очекивања ствара код детета аверзију према некој области, теми или активности. Нереално висока очекивања често приморавају децу да успеју и да се конформирају строго прописаним смерницама, што опет обесхрабрује, блокира дух експериментисања, истраживања и иновације. При томе, грандиозна очекивања често превазилазе дечије развојне способности

• • Дечији животи морају, као и животи одраслих, да буду структурисани. Тачно је да морају да уче да се прилагођавају и да управљају својим понашањем у складу са ситуационим и друштвеним потребама. Али мора да постоји равнотежа између времена за креативно сањарење и истраживање и времена кад је избор сужен, када су дата директна упутства, директиве, и када се од деце захтева да се следе друштвена правила и норме.

• • Нажалост, најчешће та равнотежа недостаје. Многа деца расту учећи се само такмичењу, ривалству, правилима, усмереним амбицијама, тежњи ка признањем и мерљивим успехом. – Нека истраживања о васпитању које су добили веома креативни појединци показала су да потичу из породица које су имале веома мало крутих, “светих” правила.

• • Наставници су, такође, много више преокупирани послушношћу и конформизмом и тиме отимају деци њихов стваралачки дух.

Адекватно социјално понашање и уљудност су нужни за нормалне међуљудске односе и сарадњу, али је потребно наћи равнотежу између потребе за редом и одржавања стваралачког духа код деце

• • “Убице креативности” или стваралачке мотивације код деце су исти и код одраслих људи, јер су и фундаменталне психолошке потребе из којих настаје креативни порив исти код деце и код одраслих.

Даље разматрање фактора интринзичне мотивације показаће нам зашто су описана понашања “убице креативности” и код деце и код одраслих.

• • • • • • Интринзична мотивација настаје из потребâ које, у већој или мањој мери, поседује сваки човек, а то су потреба за самоодређењем и потреба за компетенцијом . Овим двема потребама, додаћемо и радозналост (Гилфорд, Фром).

Одлучујући фактори унутрашње мотивације, су, дакле: радозналост, потреба за самоодређењем и потреба за компетенцијом

• • • 1. Радозналост је један од експериментално доказаних фактора интринзичне мотивације Радозналост је једна од фундаменталних људских потреба и одлика. Она је природни, унутрашњи мотиватор, који не слаби нити се исцрпљује временом. Човек има потребу да открива, да сазнаје и да проширује своја знања.

• • „Наука је трагање за испуњењем највише жеље људске природе - радозналости“ (Ернест Ренан) „Само стомак код човека може да буде сит. Жеђ за знањем, за откривањем, за искуством никада се не може утолити.“ (Томас Едисон)

• • 2. Потреба за самоодређeњем (self-determination): потреба коју има сваки човек да доживљава себе као главног узрочника и покретача властитог понашања и деловања, да има осећај да бира и одлучује о томе шта или како ради; тежња ка што већој аутономији.

Све што личи на притисак, принуду, контролу, смањује осећај самоодређења те самим тим и унутрашњу мотивацију као главну покретачку силу.

• • Свако људско биће је мотивисано потребом да осети да самог себе детерминише тј. да располаже што већом могућношћу избора у што више ситуација. И када реалност ограничава број опција, постоји могућност да се осети аутономија или самоодређење.

Различити су начини на које се човек поставља према ограничењима стварности : нпр., резигнација, конформирање, одустајање, безнађе) или активна, делатна нада, утицање на прилике, реорганизација, процесно мишљење уместо “закопавања” у тренутно стање, креативан приступ..

.

• • • • Креативност се покреће и испољава своју суштину у контексту спољних ограничења (нужности) Ернст Блох је рекао да је глад била покретач људске делатности (интелигенције, креативности) Када располажете неограниченим могућностима (финансијским, материјалним, у људству) немате потребу да будете креативни.

Разлика између креативности и екстраваганције

• Екстравагантно од лат. extra, изван и vagere, лутати; extravagantem расипништво, прекомерно, претерано, раскошно – пример: неки високобуџетнифилмови, са стотинама специјалних ефеката нису стваралачка, већ техничка достигнућа.

– огромна средства и велики тимови који припремају наступе звезда: спектакли, а не стваралаштво. За мање од деценије биће превазиђени и заборављени.

• • • • • •

Локус контроле

Локус контроле је један од кључева за разумевање личности и њеног понашања.

Локус контроле је степен до кога човек верује да може да контролише своју судбину. Људи се разликују према осећању контроле над својим животом.

Они који верују да сами граде свој живот имају интерни локус контроле – сматрају да је контрола у њима самима .

Човек којима јаку потребу за самоодређењем, настоји да ојача интерни локус контрол

е (ИЛК)

• • • • Ствараоци имају снажну потребу за самоодређењем,независношћу и развијен интерни локус контроле. Осим тога, природа стваралачког рада је таква да

јача унутрашњи локус контроле.

На другој страни, постоје људи који сматрају да немају контролу над својим животима и да је све што се дешава резултат деловања других или судбине. Они имају екстерни локус контроле (ЕЛК) јер осећају да је контрола над њиховим животом негде изван њих

• • Локус контроле може да објасни ефекат сувишне детерминације - спољне награде негативно утичу на интринзичну мотивацију јер спољни стимуланси слабе и угрожавају унутрашњи локус контроле.

Када добија спољне награде за постигнуте резултате, појединац је у екстерном локусу контроле, тј. осећа да му оно што ради не припада више, да је исход отуђен од њега, под туђом контролом.

• Истрајност као једна од суштинских одлика мотивисаног понашања може се, такође, повезати са локусом контроле: • Појединци са развијеним ИЛК су отпорнији на фрустрације и стрес. Уверење да су узрочници, да могу да утичу на ток догађаја, повећава њихово поверење у властиту способност превазилажења препрека и проналажења начина за решавање проблема.

• Насупрот томе, људи са израженијим ЕЛК су мање отпорни на препреке, фрустрације и стрес. Они су рањивији јер немају веру у себе.

• • • С обзиром да верују да могу да делују на своје окружење, појединци са ИЛК, имају већа очекивања у односу на себе саме, отвореност искуства, толеранцију на неодређеност и антиципацију успеха.

Пошто се усуђују и предузимају акције које воде циљу, истрајнији су у постизању циљева, зато и постижу успехе (успех користимо у смислу остварења, постигнућа, а не обавезно споља верификованог успеха) Сваки успех, затим, повратно храни њихово уверење и води их ка још већим и бољим остварењима.

• • Док се особе са ИЛК боље осећају на местима и задацима где се тражи пуно иницијативе и где је мања супервизија и контрола, особе са ЕЛК се боље осећају у чврсто структурисаним ситуацијама, јасним оквирима и датим улогама (нпр. у хијерархизованим организацијама) Из претходног се да лако видети да су ствараоци, у било којој области, људи са снажним интерним локусом контроле, због чега имају много изразитију тежњу ка слободи и независности од нествараоца.

• • • Упозорење! треба избећи крајност у ИЛК Као и у свему, претеривање је проблематично: превише ИЛК такође може да угрози креативност (и здравље!) Истраживања су показала да су екстремно “интерне” особе ригидније: тешко прихватају да не зависи баш све од њих, да има ситуација које нису под њиховом контролом . – Нпр., теже се опуштају, препуштају, самим тим, у стваралачком процесу би могле да блокирају инкубацију идеја (сарадњу са предсвесним и подсвесним слојевима психе.)

• • Када се суоче са препрекама и неуспесима склонe су да подлегну осећању кривице и самооптуживању који умањују њихову способност да ефикасно управљају ситуацијом.

Човек са израженим ИЛК не осећа се као трпни субјекат, пасивна играчка случаја и околности, већ као делатни субјекат, али не треба да подлегне илузији свемоћи (инфантилни магијски доживљај свемоћи или грандоманија...)

• • • 3. Осећај властите компетенције је једнако важан унутрашњи мотиватор. Сви људи, у различитој мери, теже да задовоље потребу да у нечему буду компетентни.

Сам процес примене и унапређивања неке вештине, умећа праћено је изузетним задовољством.

Затим, успешно довршена акција, резултати, унутрашњи осећај доброг гешталта, али и повратне информације из окружења поткрепљују и јачају осећај сопствене компетентности па самим тим и мотивацију.

• Компетенција: од лат. competentia (« пропорција, симетрија, складан спој») • У ужем смислу речи, компетенција значи осведочену и признату способност, умеће, вештину, знање у некој области. • У ширем психолошком смислу, тежња за компетенцијом се корени у потреби људи за интеракцијом са окружењем, за деловањем, утицањем на то окружење и на себе саме.

• • Ова способност се развија усавршавањем, акумулацијом знања и искуства, али и из саме снаге људске потребе за том интеракцијом.

Потреба за компетенцијом делује упоредо са потребом за самоодређивањем, а повезана је и са потребом коју је Маслов означио као највишу људску потребу – потребу за самоактуализацијом (остварење и развој својих потенцијала, своје личности)

• • Уживање у самом процесу, у току развоја и примене вештине или компетенције, може се поредити са правим смислом путовања: – “Путници данас сувише журе, хитају да стигну, да стигну по сваку цену, али не стиже се само на крај пута. Са сваким делом пута стиже се некуда, са сваким кораком може се открити по једно скривено лице наше планете......” (Амин Малуф, Самарканд) Метафора путника је често коришћена за људско постојање: човек је Homo viator (путник)

Ток (flow)

• • • • Снага унутрашње мотивације није превасходно у постизању циља већ у путовању до њега.

Flow или на српском “ток” је ментално стање у коме се особа налази у стању потпуне преданости ономе што ради.

Одликује се осећањем, потпуне поистовећености и јединствфокусиране енергијеа са оним што ради, превазилажењем дотадашњих могућности без осећања напора. Творац тог појма је психолог Михаљи Чиксентмихаљи, професор психологије на чикашком универзитету.

• • • Доживљавање тока много људи је описало користећи метафору струје која их носи,људи се препустају "току да их носи".Отуда и она изрека "Go with the flow.“ Када се налазе у стању тока,спортисти кажу да су у "зони" - стање када се налазе на психолошком и физиолошком врхунцу,када се постижу најбољи резултати.

Ток представља врхунац емоција упрегнутих у службу постигнућа. Емоције нису само каналисане, “ужљебљене”, усмерене, већ су позитивне, испуњене енергијом, усклађене са текућим задатком.

• Сви се сећамо ситуација када смо се толико посветили нечему што радимо да смо потпуно заборавили на време, на напор, на глад и жеђ, на све око себе; стање када смо имали апсолутну концентрацију и што је најважније, кад смо уживали утолико снажније и потпуније што нисмо мислили о томе колико уживамо!

• • • То је стање када смо у потпуном складу са својим унутрашњим бићем. Идеје се рађају, све се чини једноставно и лепо. Ствари се одвијају својим природним током и ништа не може да пође наопако. Чак иако не успемо да урадимо оно што смо намеравали, задовољство је учествовати у самом процесу. Наше унутрашње биће нема границе.

• • • • Одлика тока је спонтана радост, чак усхићење, занос.

Због тога он представља најмоћнију унутрашњу

награду.

Стање у коме су људи до крајњих граница обузети оним што раде, с неподељеном пажњом, њихова свест је у акцији коју спроводе. Мисао „одлично ово радим“ , свест о томе прекида осећање тока.

• • • • • Досада, депресија, анксиозност, немир су сушта супротност стању тока.

Зато Чиксентмихаљи тврди да је стање тока оптимално искуство, односно срж среће.

Срећа је у стању тока јер је тада ангажовано цело биће.

Ти изузетни тренуци се догађају и када се ради у башти, шета шумом, планинари, пева у хору, игра са децом, чита фасцинантна књига....

Али најчешће рад на нечему производи стање тока

• • • Деца често доживљавају ток. Свако истраживање, учење за њих је авантура.

Посматрајте дете кад учи да чита: види се концентрација на његовом лицу, озарено је кад препозна речи, има жељу да иде даље, да помера своје границе

• • Људи чији живот није обогаћен током, психички се смежурају, суше, скупљају, као пужеви.

За разлику од пролазних задовољстава, ток преображава наше стање

• • • Постоји неколико начина да се уђе у стање тока. Један је свесно фокусирати сву своју пажњу на текући задатак. Висока концентрација је сâма суштина тока. Међутим, доћи до тог прага захтева претходно напорно вежбање, толеранцију на фрустрацију и препреке и дисциплину. Али када се успостави фокус, он као да добија неку сопствену снагу, изазива емоционално стање смирености и интензитета без осећаја труда, напора.

• • Улазак у “ток” захтева и одређени ниво компетенције, вештине –оно “несвесно знање”, које је постало део бића, када више не мора да се мисли на то како се нешто ради јер се овладало техником, занатом.

Али исто тако, задатак треба да донекле премашује актуелне способности. – „ Људи се најбоље концентришу када постоји изазов, када је циљ захтевнији од уобичајеног. Ако се од њих премало захтева, досадно им је, ако је циљ превише захтеван и тежак, постају анксиозни.

Ток се дешава у деликатној зони између досаде и

анксиозности.... “ (Чиксентмихаљи)

• • Када посматрате неког у стању тока имате утисак да је оно што је тешко лако; врхунско постигнуће делује природно, спонтано, обично. Посматрање нечег што се одвија у стању тока уводи и посматрача у исто то стање: посматрачи су потпуно концентрисани, обузети, у хармонији са собом и са окружењем.

• • Ток има свој еквивалент у можданој активности, где се понавља исти парадокс: најизазовнији задаци су остварени са најмањим утрошком менталне енергије. У току мозак је у стању опуштености, јер је његова активност достигла савршени склад са захтевима ситуације и тренутка.

• • • Када су људи ангажовани у активностима које без напора привлаче и задржавају њихову пажњу, њихов мозак се смирује - кортикална активност је смањена (било да се игра партија против шаховског велемајстора или решава комплексан математички проблем). Здрав разум би помислио да изазовни задаци захтевају већу кортикалну активност, а не мању. У ствари, улазак у ток се догађа само онда када су вештине добро увежбане, тј. кад постоји компетенција. Тада су неуролошка кôла најефикаснија.

• • • Напорна концентрација, фокус храњен бригом, повећава кортикалну активност (кад нешто хоћемо на силу да радимо).

Насупрот томе, зона тока и оптималне перформансе праћена је минимумом утрошка менталне енергије.

Добро увежбани покрети захтевају мање можданог напора и труда од оних који су само научени, а не увежбани, који још нису досегли ниво несвесног знања.

• • • То не значи да човек треба да дочека врхунац компетенције и умећа (горња граница теоријски не постоји). Свака етапа у процесу стицања и развоја неке компетенције праћена је стањем тока, уколико су задаци нешто захтевнији од достигнутог нивоа вештине (али не недостижни за актуелни ниво способности) Ток је састављен од многих “микротокова”.

• • • Пошто се ток јавља у зони у којој нешто представља изазов највишем дотадашњем степену способности, како се вештине повећавају потребан је све већи изазов да би се ушло у стање тока. Изгледа да је све боље овладавање једном вештином подстакнуто искуством тока.

Мотивација да се буде све бољи и бољи у нечему (свирање виолине, балет или секвенцирање гена) великим делом је подстакнута жељом да се дође у стање тока.

• • •

Ток је најмоћније гориво унутрашње мотивације,

али и квалитета резултата.

Чиксентмихаљи је спровео истраживање на 200 стотине уметника 18 година након што су завршили академију. Открио је да су они који су за време студирања уживали у чистој радости сликања постали озбиљни сликари, док су они који су били мотивисани сновима о слави и богатству, у највећем броју случајева отишли у сасвим другом правцу после дипломирања.

• • Чиксентмихаљи закључује: "Сликари морају да желе да сликају изнад свега. Ако сликар стоји пред платном размишљајући о томе за колико ће моћи да га прода, или шта ће критичари мислити о слици, неће бити способан да крене креативним током. Ставаралачка постигнућа зависе од

потпуне, фокусиране посвећености”

• • • “Моја рука је у потпуности алат једне даље сфере. Ни моја глава није та која овде функционише, већ нешто друго, више, нешто даље.” (Пол Кле, сликар) “Стваран сам само кад стварам” (један књижевник) “Био бих спреман на све клоаке света, сва понижења и обешчашћења, да бих сликао” (Макс Бекман)