Transcript Презентација др Јелене Филиповић

Јелена Филиповић
Филолошки
факултет
Универзитета у
Београду
Језик, род,
моћ
позитивистички приступ науци и језику
доводи до
афирмације концепта друштвене неједнакости:
„чист језик“ у функцији описа „чисте и
апсолутне науке“
Нове хуманистичке дисциплине теже да се
критички одреде према друштвеном устројству
које се формира, утемељује и трансгенерацијски
преноси или мења уз и кроз употребу језика.
Корелација друштвеног контекста, друштвених
односа моћи, равноправности или хегемоније и
језичких форми, односно са дискурса и
интеракције, разоткривају макросоциолингвисичке односе и процесе чији су
носиоци представници одређене говорне
заједнице.
Анализа дискурса
Разоткривање
психо-социо-културолошких
разлога за изборе
Разумевање социјалних
фактора који су
проузроковали изборе
• Појам друштвене моћи се доводи у директну везу са
језичким изборима и идеологијама које их условљавају
Дакле, претпостављамо да је
Свака употреба језика условљена и
регулисана конвенцијама (друштвеним,
дакле, социолингвистичким конвенцијама)
Социолингвистичке конвенције имају
двоструки однос са концептом моћи: са
једне стране, оне укључују разлике у моћи, а
са друге стране оне успостављају – и
производе – специфичне односе моћи.“
(Феркло, 2001: 1).
Језик и род
Критичка
перспектива
•
На који начин лингвистички
корелати културних модела
утичу на одржавање и
репродуковање друштвених
односа родне
неравноправности?
•
Која је улога институција,
медија, и других друштвених
структура у формирању и
очувању родних идеологија у
говору?
Критичка перспектива такође претпоставља да
се род у творби наших друштвених идентитета
провлачи на један много комплекснији начин
него што то имплицира једноставна дихотомија
“мушких” и “женских” светова
•
• Језик и род
• Језичке идеологије
(групни ставови и веровања о
језику, његовој структури,
форми и начинима употребе)
Свака комуникативна делатност
зависи од друштвено-политичкоекономских претпоставки и
односа моћи и друштвене
(не)једнакости
• Језичка форма је увек у
вези са друштвеним
и/или политичкоекономским статусом и
моћи говорника
• Три су основна аспекта анализе родних
идеологија у језичкој пракси:
Оно што је
УРОЂЕНО
•
(Бергвал, 1999: 282)
Оно што се
ПОСТИЖЕ
Оно што нам
је
НАМЕТНУТО
• За јавни дискурс и
језичку идеологију
од кључног значаја је
Оно што нам
је
НАМЕТНУТО
• кроз језички стандард и
прескриптивна правила
употребе језика
• кроз друштвена
очекивања базирана на
претпостављеним
родним улогама које
представљају део наших
културних модела
У српском језику, традиционалне језичко-родне
праксе одржавају се и у 21. веку захваљујући
присутности одређене родне идеологије која своје
рефлексе има у свим доменима друштвеног живота:
у образовању, професионалној сфери, личној
комуникацији, итд.
Српски језички стандард
научне и стратешке активности које су у сржи
српске језичке политике и планирања у опште, то
јест језичке стандардизације конкретно, разумеју
се као специфична језичка идеологија која се на
нивоу шире друштвене заједнице доживљава
као здраворазумска универзална истина
У тако дефинисаном стандардном језичком варијетету
нема места за било какву когнитивно-социјалну
варијацију у морфолошком (структуралном) смислу
Та варијација се не сматра значењском варијацијом.
Напори језичких планера се у том смислу стратешки и
директно усмеравају на креирање и рекреирање
академског окружења у коме се однос између језичке
праксе, друштвених идентитета и погледа на свет
замагљује, те га је немогуће или веома тешко
идентификовати и разумети.
Основна претпоставка такве
оријентације је да:
• ЈЕЗИК
мора да се анализира
као независтан
систем без обраћања
пажње на друштвене
аспекте његове
употребе
• СТРУКТУРА ЈЕЗИКА &
ЈЕЗИЧКА
ЕКОНОМИЈА
су кључни елементи у
одлучивању о томе
како језик треба
користити
МОРФОЛОШКИ СИСТЕМ (флективни наставци за род пре свега имена
професија, титула и сл.),
полазна тачка је
Језик је неутралан и апстрактан систем
- облици за мушки род свеобухватни (односно
двородни)
- не корелирају са природним родом носиоца
занимања
критичка (социо)лингвистика овакво виђење
језика сагледава као својеврсну хегемонију
базирану на одређеној визури света, на
одређеном патријархалном културном моделу
који вековну мушку доминацију у јавној сфери
једноставно пресликава у српски језички
стандард
дакле...
граматички род именица никако не може бити
схваћен као искључиво структурална,
апстрактна категорија језичког система, већ као
социјална категорија значајна за изградњу
професионалног идентитета сваке и свакога од
нас
УПРКОС ТОМЕ...
У нашој академској јавности (и међу женама са
академским титулама) опстаје традиционално
образовно окружење којим доминирају лингвисти
(мушкарци), као и професионално окружење у
коме је мушка доминација још увек
неприкосновена
Због тога велики број жена још увек несвесно или
свесно заговара језичку идеологију према којој се
формира и описује стандардни српски језик.
• Чак и жене са највишим
академским титулама и
обимним лингвистичким
знањем често нису у
стању да препознају тај
однос, и настављају да
користе језик на
конвенционалан начин
који наглашава и
подвлачи неједнакост
како језичких тако и
социјалних односа и који
носи јасну идеолошку
асоцијацију
• мушки род – немаркиран,
неутралан, генерички
• женски род – маркиран,
ограничен
• мушкарац = субјекат,
активан
• жена = објекат, пасивна
• Нови културни модел,
који би се заснивао на
родној равноправности у
српском друштву, морао би
да укључи свест о потреби
да се одбаце вештачка
металингвистичка
тумачења употребе
„чистог“ језика у српској
језичкој политици и
стандардизацији
• На тај начин, језичка
варијација у српском би
могла да крене својим
„природним током“, који
би у обзир узео и (често)
интуитивна тумачења
говорника о односу
између језичке употребе
и друштвене структуре,
без превеликог освртања
на прескриптивне,
идеолошке предрасуде
садашњих језичких
планера.