Transcript Greske lekara.

“Greške lekara
pri dijagnostičkim postupcima i njihov
mogući uticaj na ishod sudskomedicinskog
veštačenja materijalne i/ili nematerijalne
štete u parničnom postupku”
Prof. Dr Bela Prokeš
specijalista medicine rada
Kao i u svakom zanimanju, tako i u medicini,
postoji mogućnost previda, greške, koja se može
pripisati kako zdravstvenim radnicima i njihovim
saradnicima, odnosno, kako njihovom nemarnom ili
namerno pogrešnom odnosu u pogledu postavljanja
dijagnoze oštećenja organizma, i kasnijeg lečenja nekog
lica, tako i nekim okolnostima, ili spletu okolnosti, koji u
aktuelnom trenutku nezadrživo vode ka nečemu, što će
se kasnije, okarakterisati kao greška lekara.
Pojam
„dijagnoza”
(latinski
Diagnosis,
grčki διάγνωση) potiče iz starogrčkog jezika i znači
nešto tačno razaznati, utvrditi, uvideti, odlučiti .
Dijagnoza ili dijagnoza bolesti, ali ne samo
bolesti, nego i drugih oštećenja organizma je, takođe,
i medicinski izraz, koji na najkraći mogući način govori o
svim aspektima nekog oštećenja zdravlja i služi za
označavanje, prepoznavanje, raspoznavanje takvog
oštećenja.
Izraz „lekarska dijagnoza” najčešće podrazumeva
prepoznavanje bolesti i povreda, njenih uzroka, ali i
ostalih anatomskih i funkcionalnih poremećaja ili
entiteta koji spadaju u pojam oštećenja zdravlja
pojedinca.
Termin „dijagnostička procedura”, dakle, koristi
se kao oznaka za ceo proces ispitivanja bolesnika, ili
povređene osobe, osmatranja i razmišljanja lekara radi
određivanja bolesti i stanja bolesnika
To je „put koji vodi ka dijagnozi”, a koji se sastoji
od tzv. dijagnostičkih mera.
Dijagnostičke mere pretstavljaju čitav niz
aktivnosti koje se preduzimaju, i u njima učestvuju, kako
zdravstveni radnici (lekari opšte medicine, lekari raznih
specijalnosti, sestre, laboranti itd), tako i zdravstveni
saradnici raznih struka i specijalnosti (psiholozi, biolozi,
fizičari, optičari, inženjeri raznih struka itd).
Te
mere
pretstavljaju
pravi
primer
interdisciplinarnog i interprofesionalnog pristupa
rešavanju postavljenog zadatka – utvrđivanja
objektivnog stanja zdravlja pacijenta.
Greške
učinjene
tokom
preduzimanja
dijagnostičkih mera, često se mešaju sa lekarskim
greškama, ili previdima, u postavljanju dijagnoza.
Pojam stručne lekarske greške
-Virchow: „kršenje opštepriznatih pravila veštine lečenja,
usled odsustva potrebne pažnje i opreznosti“.
-pravna teorija i praksa: odstupanje od „opšte priznatih
pravila medicinske nauke”.
-medicinska literatura: „stručna zabluda bez elemenata
nesavesnosti”.
Podela: dijagnostičke, taktičke, tehničke, organizacione..
Bez obzira da li štete po pacijenta ima ili nema,
svaki oblik lekarske greške, ili grešaka, koje su se
dogodile tokom celokupnog procesa zbrinjavanja
pacijenta, od prvog pregleda, preko sve sile
dijagnostičkih, kurativnih i rehabilitacionih postupaka,
pod određenim okolnostima, mogu postati ne samo
predmetom
sudskog
spora
i,
naravno
sudskomedicinskog veštačenja, nego i značajno uticati i
uobličiti nalaz i mišljenje sudskomedicinskog veštaka.
Potrebno je istaći da pre nego što bolesti i
povrede, odnosno, njihove posledice, postanu predmet
sudskomedicinskog veštačenja, njih je potrebno lečiti i
koliko god je to moguće, u što većem obimu uspostaviti
prethodnu funkcionalnost organa, organskih sistema ili
organizma u celini.
Smatra se pravilom da sudskomedicinsko
veštačenje posledica neke bolesti ili povrede ne treba
započeti „dok lečenje ne bude završeno”, odnosno dok,
prema predviđanju lekara, ne nastane stanje kada se ne
očekuje ni dalje poboljšanje, ni dalje pogoršanje
zdravstvenog stanja osobe koja dolazi na veštačenje.
Upravo postojanje te vremenske distance ističe
izuzetnu važnost pravilno postavljene dijagnoze, jer u
suprotnom neadekvatno lečenje, ili čak ne-lečenje iz
razno-raznih-razloga neotkrivenih oštećenja organizma,
dovodi do daleko težih posledica po zdravlje i radnu,
životnu i svaku drugu sposobnost pojedinca, koja može
postati predmetom sudskomedicinskog veštačenja.
U tom smislu neretko se susreće zadatak
veštačenja:
-da se veštak izjasni koliko bi funkcija npr zgloba
bila - da je sprovedena odgovarajuća rehabilitacija;
-da li je razvoj Sudeckove bolesti mogao biti
sprečen ili makar ublažen - da je na vreme prepoznata
njegova pojava;
-da li je tužioc svojim odbijanjem pregleda
doprineo…. i koliko.
U ovom poslednjem, ne postavljanje tačne
dijagnoze „nije krivica lekara”, ali je nepostavljanje
odgovrajuće dijagnoze svakako doprinelo težini oštećenja
koje se veštači.
Dakle i u slučaju bolesti, profesionalnih ili onih
neprofesionalnih, i u slučaju povreda različite etiologije,
od izuzetnog je značaja sprovesti adekvatne
dijagnostičke radnje u cilju postavljanja dijagnoze,
praćenja razvoja bolesti i pojavi posledica, odnosno, u
cilju sticanja što tačnije slike o nastalim oštećenjima
organizma i preostalim funkcionalnim sposobnostima
zahvaćenih delova organizma.
Ovo je važno istaći jer se pregled u cilju davanja
sudskomedicinskog mišljenja, kako je već rečeno,
najčešće zasniva na dijagnostičkim procedurama
obavljenim u svrhu sprovođenja lečenja i rehabilitacije, a
samo u retkim slučajevima, npr upravo za potrebe
sudskomedicinskog veštačenja bilo koje vrste,
postavljanje dijagnoze, odnosno, sagledavanje trenutnog
zdravstvenog stanja, može biti samo sebi cilj, nezavisno
od toga da li je, i kakva, terapija u prošlosti sprovedena,
da li je i kada lečenje završeno ili, iz raznih razloga,
uopšte nije bilo sprovedeno bilo kakvo lečenje.
Cilj ove diskusije nije razmatranje previda, grešaka,
nejasnoća, učinjenih od strane lekara tokom procesa
lečenja (medikamentozne, hiruške ili neke druge terapije)
već grešaka tokom utvrđivanja vrste i obima prisutnog
oštećenja zdravlja čiji rezultati mogu značajno da utiču na
rezultat (nalaz i mišljenje) sudskomedicinskog
veštačenja.
Naravno da i pogrešno lečenje kroz
neodgovarajuće i/ili neočekivane, neželjene, rezultate
takvog postupanja utiču na konačnu funkcionalnu
sposobnost organizma, a sve to zajedno i na rezultate
sudskomedicinskog veštačenja.
Među najčešćim razlozima, ili bolje rečeno,
uzrocima, pojavljivanja dijagnostičkih grešaka može se
navesti:
-Nejasna klinička slika i atipični simptomi i znaci
bolesti ili povrede,
-Neadekvatno
vođenje
medicinske
dokumentacije,
-Nedovoljno ili ograničeno znanje lekara,
-Nedostupnost (nepostojanje ili neispravnost)
izvesnih tehničkih pomagala ili potrošnog materijala,
-Različiti uzročnici mogu izazvati istu, ili vrlo
sličnu, kliničku sliku oštećenja, i što simptomi i znaci
jednog oštećenja mogu kod raznih pacijenata biti
različitog intenziteta, čak i kad je u pitanju isti uzročnik.
-Pojava „nove bolesti” za koju, na toj teritoriji, ne
postoje razrađene dijagnostičke mere, na te bolesti se
jednostavno ne misli itd, itd.
„Prikaz slučaja” sa težištem na moguću nejasnu
kliničku sliku i atipične simptome i znake povrede, ili
možda na propust prilikom inicijalne dijagnostike
povređene osobe (neopreznost, ili možda, neiskustvo, ili
……. lekara prijemnog odeljenja bolnice), bez bilo kakve
želje, i dovoljnog znanja iz oblasti urgentne medicine,
neurohirurgije, neurologije, psihijatrije itd, da bi se
analizirao i komentarisao tok lečenja, i dijagnoze pod
kojim sa sada vodi.
Predmet veštačenja je bilo umanjenje opšteživotne aktivnosti tužioca starosti 63 godine, po
zanimanju knjigovođa, u penziji, koji je podneo tužbu za
nadoknadu nematerijalne štete zbog duševnih bolova
koje trpi zbog umanjenja opšte-životne aktivnosti.
U najkraćem, pomenuta osoba je povređena kao
putnik na zadnjem sedištu putničkog automobila koji je,
prilikom izbegavanja sudara sa vozilom koje je dolazilo u
susret, sleteo sa puta i, nakon prevrtanja, zaustavio u
polju.
Nakon pregleda u toj bolnici konstatovane su
sledeće povrede:
-Contusio capitis,
-Contusio nasi, epistaxis,
-Laesio traumatica musculi et tendinis colli,
-Contusio digiti minimi mani l. dx.
koje su ocenjene kao višestruke lake telese povrede.
Postavljena mu je imobilizacija vrata (Šancova
kragna) i posle „opservacije od nekoliko sati” otpušten je
na kućnu negu i lečenje, sa savetom da se, ako nastupi
pogoršanje, odmah javi lekaru.
Na kontrolnom pregledu kod ortopeda 7 dana
kasnije žalio se na muku, nagon na povraćanje, vrtoglavicu, zujanje u ušima i na bolove i kočenje u vratnim delu
kičme, potiljku i između lopatica. Dobio je objašnjenje da
to može biti posledica udarca u glavu, ali da je najverovatnije posledica stresa i „da će vremenom proći”.
Obzirom da se tegobe nisu smanjivale, zbog „stresa”,
odnosno lečenja onoga što je okarakterisano kao posledice „stresa”, obratio se, 12 dana nakon povrede, neuropsihijatru. Posle pregleda kod neuropsihijatra, hitno je
upućen kod neurohirurga, koji ga je dalje uputio na CT
mozga.
Nalaz CT mozga ukazao je na subduralni hematom
u frontotemporoparijetalnoj regiji desno, koji je,
najverovatnije zbog vremena nakon povrede kada je
otkriven, okarakterisan kao „manji subakutni subduralni
hematom”. Smešten je na neurohiruršku kliniku gde je,
obzirom da je prošlo već 12 dana od povrede, da su
perzistirale uvek iste tegobe, odnosno, nisu se
pojavljivale nove tegobe, niti po intenzitetu pogoršavale
postojeće, odlučeno da se stanje prati i pokuša lečenje
konzervativnim putem, bez neurohiruške intervencije.
Posle ponovljenog CT pregleda mozga, deset dana
nakon prijema, otpušten je iz bolnice.
Redovno je kontrolisan od strane neurohirurga
narednih meseci. Šest meseci kasnije konstatovano je da
je sa neurohiruške strane lečenje završeno, nastavak
lečenja kod neuropsihijatra.
Do momenta veštačenja tužioc je redovno, na 2-3
meseca, posećivao neuropsihijatra koji opisani slučaj
vodi pod dijagnozama:
-Stanje posle kontuzije mozga;
-Stanje
posle
subduralnog
hematoma
parijetofrontalno desno;
-Suspektni organski psihosindrom”
Česti uzrok lekarske greške, mada mnogi smatraju
da je to samo „nesavesno postupanje”
jeste i
neadekvatno vođenje medicinske dokumentacije, što je u
lekarskoj praksi, nažalost, sve češći slučaj, i značajno
utiče, kako na redosled dijagnostičkih mera, tako i na tok
lečenja i rehabilitacije, a sve to, pojedinačno ili zajedno,
na ocenu, nalaz i mišljenje sudskomedicinskog veštačenja.
Pod neadekvtno vođenom medicinskom dokumentacijom može se smatrati ona vođena
-šturo - telegrafski,
-nečitkim rukopisom,
-skraćenicama ili
-neredovno,
-pozivanje na neki prethodni nalaz koji nije prisutan
itd
Neadekvatno vođenje medicinske dokumentacije u
ovom sporu odigralo značajnu ulogu, na način da se
veštak nije mogao nedvosmisleno izjasniti na postavljeni
zadatak veštačenja.
Radilo se o sudskomedicinskom veštačenje radne
sposobnosti jedne ženske osobe.
Tužilja je po struci bila ekonomski tehničar i više
godina je radila na radnom mestu referenta za unos
podataka u jednom privatnom preduzeću.
Ona je povređena kao suvozač u vozilu, sa
sledećim povredama:
-Višekomadni prelom donjeg okrajka desne lisne
kosti, sa pomeranjem ulomaka;
-Prelom gornjih grana obe stidne kosti,
-Nagnječno-razderne rane na koži nogu, trupa i
glave.
Nakon povrede adekvatno je zbrinuta
ortopedsko-traumatološkom odeljenju jedne bolnice.
na
Tužilja je raspolagala veoma detaljnom
dokumentacijom o pretrpljenoj povredi (otpusnice sa
klinike za ortopediju i traumatologiju, klinika za
rehabilitaciju i banjskih lečilišta, kontrolni pregledi kod
ortopeda i fizijatra, Rtg snimci, EMG nalazi itd)
Zbog lečenja i rehabilitacije posledica navedenih
povreda na bolovanju je neprekidno bila nešto više od
dve godine, a koje je započeto sa danom povređivanja.
U tom periodu, a tokom lečenja i rehabilitacije
pomenutih povreda, bez nekih vidljivih razloga (bez nove
povrede), došlo je do kolapsa šestog i sedmog vratnog
pršljena sa protruzijom diska C5 – C6, izražene bolnosti
vratnog i grudnog dela paravertebralne muskulature, sa
posledičnim tegobama u vidu radikulopatije gornjih
ekstremiteta.
Obzirom na dob tužilje (u menopauzi) i opisane
promene vratne kičme posumnjalo se na postojanje
osteoporotične bolesti.
Nakon sprovedenih odgovarajućih dijagnostičkih
postupaka i pregleda ortopeda i endokrinologa potvrđeno
je postojanje “izraženog oblika generalizovane
osteoporoze”.
Zbog daljeg razvoja osteoporotične bolesti,
praćenih promenama na vratnoj i krsnoj kičmi sa
odgovarajućim
neurološkim
tegobama
(EMG
verifikovanim), te pojave degenerativne bolesti zgloba
desnog kuka tužilja je oko tri godine nakon povrede, od
strane Komisije Fonda PIO, proglašena nesposobnom za
rad.
Tokom sudskog postupka za naknadu materijalne i
nematerijalne štete, sudskom veštaku, specijalisti
medicine rada, sud je postavio sledeći zadatak:
“Zadatak veštaka je da utvrdi
-da li je povreda od tog-i-tog datuma uticala na
gubitak radne sposobnosti kod tužilje, te ukoliko jeste, u
kom procentu, imajući u vidu radne zadatke koje je tužilja
obavljala pre povređi-vanja,
-da li je osteoporoza postojala i pre povrede,
-da li je uticala na gubitak radne sposobnosti, ako
jeste u kom procentu,
-da li je tužilja zbog osteoporoze bila na bolovanjima i koliko puta”.
U sudskom spisu nalazio se nalaz-veštačenje
veštaka-ortopeda koji je, u skladu sa njemu postavljenim
zadatkom veštačenja, na jasan način dao posledice
povreda nastalih u saobraćajnoj nesreći i funkcionalna
umanjenja zgloba kuka, kolena i skočnog zgloba desne
noge, tako da davanje mišljenja na prvi deo zadatka
veštačenja postavljenog specijalisti medicine rada nije
bio težak zadatak.
Na ostali deo postavljenog zadatka nije bilo
moguće dati precizan odgovor iz dva razloga.
Prvi razlog je što o sprovedenoj dijagnostici
osteoporoze postoje samo dva nalaza DXA testa sa
navođenjem T Scora (prvi urađen osam meseci nakon
povrede, drugi šest meseci kasnije) i zaključak
endokrinologa o postojanju generalizovane osteoporoze.
Drugi razlog je zdravstveni karton (u „papirnom
obliku”) koji je bio „vođen” na veoma nepravilan način,
pa čak ni navedena dva nalaza DXA testa nisu zavedeni
na odgovarijećem mestu (datumu) u kartonu.
Prilikom pregledavanja kartona zapaženo je da ga
je vodilo nekoliko lekara. Neki od njih su imali, najblaže
rečeno, „specifičan rukopis”. Dobro je bilo što je isti lekar
vodio karton od približno četiri godine pre povrede, pa do
poslednjeg zapisa u njemu (oko 4 godine posle povrede,
a dalje je vođen „elektronski karton”).
Podaci koji su navedeni u zdravstvenom kartonu
ukazivali su da je, u višegodišnjem periodu pre
povređivanja tužilja posećivala lekara zbog raznih,
nazovimo ih uobičajenih, oboljenja bez značaja za
veštačenje. Međutim dve do tri godine pre povređivanja, u
početku ređe, a zatim sve učestalije, tužilja je počela da
posećuje lekara zbog tegoba vezanih za bolove u vratnom
i krsnom delu kičmenog stuba, trnjenje ruku itd.
Obično je ordinirana terapija nesteroidnim
antireumaticima i lokalno odgovarajućim kremama i
gelovima. Sporadično je ordinirajući lekar prepisivao i
tablete CaC500 i A + D3 vitamin, što može da ukaže da je
sumnjao da pomenute tegobe mogu biti posledice
osteoporoze.
Međutim, u kartonu nema zapisa da su sprovedene
odgovarajuće pretrage u cilju dokazivanja takve sumnje.
Po datumu, dan nakon povrede (očigledno
retrogradno uneto – nakon otpusta iz bolnice) u karton je
unet detaljan opis događaja, nastale povrede, obavljenog
hiruškog lečenja itd, i otvoreno je bolovanje pod šiframa
S82 (Prelom potkolenice uključujući i predeo skočnog
zgloba) i T93,0 (Posledice povrede noge).
Nakon toga, do datuma penzionisanja, u
zdravstvenom kartonu postoje samo redovni zapisi o
posetama lekaru zbog dobijanja različitih uputa za
stacionarno lečenje, za laboratorijske pretrage,
za izlazak na lekarsku komisiju radi produženja bolovanja,
povremeno prepisivanja lekova i slično, naravno i za
dobijanje uputa za specijalističke preglede, sa naznakom
specijaliste kome je upućena, ali bez unosa nalaza tog
specijaliste – makar samo u vidu dijagnoza koje su oni
davali.
Sve vreme su u rubriku „dijagnoze” unošene
isključivo šifre S82 i T93,0.
Ovde je potrebno naglasiti da je u navedenom
periodu samo tri puta notirano da je prepisan lek
Alendronat – specifičan lek koji se koristi u terapiji
osteoporoze.
Sledeći uzrok greške lekara može biti njegovo
nedovoljno ili ograničeno znanje.
Nedovoljnom ili ograničenom znanju lekara uzrok
može biti njegova nedovoljna obučenost u stručnom
smislu, što je svakako posebna tema, veoma opširna i
zahteva multidisciplinarni pristup raspravi.
Nedovoljnom ili ograničenom znanju lekara o
nekom zdravstvenom problemu uzrok, takođe, može biti i
njegova neinformisanost o postojanju pojedinih nalaza od
značaja za dalju dijagnostiku, tok lečenja i rehabilitacije
ili, kao u primeru koji sledi, za davanja mišljenja o radnoj
sposobnosti pacijenta.
Za neinformisanost lekara „zaslužni” mogu biti
kako pacijenti koji iz njima znanih razloga (interesa !) kriju
od lekara odgovarajuće nalaze, ali i lekar koji se, iz raznih
razloga, zadovoljava samo najosnovnijim, minimalnim,
brojem lekarskih nalaza.
U sledećem primeru neinformisanost lekara je
očigledna.
Primer se iznosi bez namere da se pokuša
razjasniti uzrok, ili pronaći krivac, za lekarevu
neinformisanost, već samo u cilju prikaza kako takva
neinformisanost, indirektno, može postati predmetom
sudskomedicinskog veštačenja.
Zadatak veštačenja je glasio da se: nalaže veštaku
da izvrši uvid u sudski spis, pregleda tužioca i
dokumentaciju, te da dâ nalaz i mišljenje da li je tužioc u
momentu premeštaja na novo radno mesto
(„Automehaničar”) bio zdravstveno sposoban za rad na
tom radnom mestu, uzimajući u obzir činjenicu da je
tužioc pre toga bio raspoređen na radno mesto
“Poslovođa na održavanju vozila i mašina”.
Rad na radnom mestu „Poslovođa održavanja
vozila i mašina” uglavnom je podrazumevao kancelarijsko
– administrativne poslove na raspoređivanju radnika na
pojedine poslove (ispunjavanje radnih naloga, uputa,
trebovanja alata, delova, maziva, izrada raznih izveštaja o
stanju voznog parka i sl).
Radio je i na defektaži kvarova na vozilima i
mašinama tako što je kvarove najčešće utvrđivao na
osnovu razgovora i izjava rukovalaca mašina ili vozača
vozila o načinu rada mašina/vozila, zvukovima koji se
javljaju pri radu ili promene u kretanju mašine/vozila.
Ponekad je odlazio na teren (kod proizvođača
mašine/vozila ili neki spoljni servis) da nadgleda radove
na remontu ili radi nabavke pojedinih delova.
Rad na radnom mestu „Automehaničar”
podrazumevao je izvršavanje svih poslova na
popravkama vozila, specijalnih vozila, radnih mašina i
druge opreme.
Ovakav rad se odvijao na vozilu, u vozilu, ispod
vozila, u tovarnim prostorima vozila. Vršio je razna
rasklapanja, pranje delova, promenu delova, popravku
delova, sklapanje, razna podešavanja i sl. na svim
vozilima i mašinama koja su dovožena u servis. Ponekad
je morao da odlazi na teren da privremeno osposobi
mašinu ili vozilo kako bi bilo moguće njihovo dovoženje
do radionice. Prilikom rada dolazio je u neposredni
kontakt sa gorivima, mazivima, zaptivnim masama,
prašinom, ali i ostalim materijalima koji su sadržavali
supstance na koje je dokazana preosetljivost i kojim
materijalima su bili zaprljani tovarni prostori, donji
postroj, točkovi vozila, radni alati mašina, njihova
karoserija, prenosni mehanizmi itd.
Analizom dostavljenih Izveštaja o izvršenim
periodičnim lekarskim pregledima utvrđeno je da:
-dve godine pre spornog premeštaja, tužioc bio
sposoban za rad na radnom mestu Poslovođe (prisutne
dijagnoze H93,3 i E78).
-godinu dana kasnije, opet je konstatovano da je
imenovani sposoban za rad na radnom mestu Poslovođe
(prisutne dijagnoze E78, J96.0 – Akutna nedovoljna
disajna funkcija, H52,2).
-godina premeštaja, takođe je data ocena da je
tužilac sposoban za rad, ali sada na (novom) radnom
mestu Automehaničar (prisutne dijagnoze (I20 – Stezanje
u grudima; J45 – Bronhijalna astma; E78; C43; R73,9;
R94,5).
Na sledećem periodičnom pregledu – ponovo
ocena da je tužilac sposoban za rad na radnom mestu
Automehaničar (prisutne dijagnoze I20 – Stezanje u
grudima; R94,2 – Poremećaj funkcije pluća; C43; E78;
H93,3.).
-tri godine nakon početka rada na radnom mestu
Automehaničara, dat je zaključak da kod imenovanog
postoje patološka stanja (J45 – Bronhijalna astma, I20 –
Stezanje u grudima, J30 – Vazomotorna kijavica i
alergijska kijavica, J32 – Hronično zapaljenje sinusa,
C43; E78; H93,3; M54,5; R94,5) i da one pretstavljaju
kontraindikaciju za rad na radnom mestu Automehaničara
i da tužioc nije zdravstveno sposoban za rad na
tom radnom mestu kao ni na drugim radnim mestima na
kojima će biti izložen alergenima na koje je dokazana
preosetljivost, kao i drugim iritantnim i alergizirajućim
supstancama, u zaprašenoj sredini i sredinama sa
nepovoljnim klimatskim i mikroklimatskim uslovima.
Nalazi od značaja za veštačenje, kojima je
raspolagao tužilac i koje je, navodno, predočio, lekaru
specijalisti medicine rada koji ga je redovno vodio na
pregledima:
27 godina pre promene radnog mesta - Alergološko
testiranje: Kožne probe za inhalatorne alergene od
značaja za radno mesto i pojedine nutritivne alergene:
pozitivno
11 godina pre promene radnog mesta, nalaz iz
referentne klinike: Dijagnoze: Asthma bronchiale
allergica, Rhinoconjunctivitis allergica. Anamnestički: Pet
godina unazad boluje od alergijskog konjunktivitisa, a
dispnoične tegobe od pre tri meseca. Nepušač.
Dokazana je preosetljivost na alergene od značaja
za radno mesto (izrazito pozitivne kožne reakcije). Uputiti
pacijenta na IK sa predlogom III kategorije invalidnosti tj
promena radnog mesta gde ne postoji izloženost
inkriminisanim alergenima. Specijalista pneumoftiziolog –
alergolog.
9 godina pre promene radnog mesta, ista klinika:
Povremeno blaža dispneja prilikom boravka u prašnjavom
prostoru, negira febrilna stanja, u miru eupnoičan, koristi
inhalatornu antiinflamatornu terapiju. Auskultatorno:
obostrano u srednjim plućnim poljima ekspiratorni
wheezing, produžen ekspirijum.
Spirometrija: obstrukcija se nadje na nivou malih disajnih
puteva pri forsiranom ekspirijumu. Alergološkim
testiranjem na standardne inhalatorne alergene, Prick
metodom,
utvrđena
preosetljivost,
odnosno,
hiperreaktivnost polivalentnog tipa na alergene od
značaja za radno mesto – vrlo jakog stepena, a blaži oblik
preosetljivosti se nadje na kućnu prašinu. RTG snimak
srca i pluća: srčana silueta primerene konfiguracije, po
plućnim poljima se ne uočavaju patološki procesi. Dg:
Asthma bronchiale extrinsic. Th: odgovarajuća. Iz
pulmološkog aspekta mišljenja sam da pacijent nije
sposoban za rad u aerozagađenim, mikro i
makroklimatskim uslovima, hladnom vazduhu i
nepovoljnim klimatskim uslovima.
9 godina pre promene radnog mesta, nalaz ORL:
Izveštaj o alergijskom testiranju Ponovo dokazana je
preosetljivost na alergene od značaja za radno mesto
(izrazito pozitivne kožne reakcije). Polivalentna alergija.
Dg: Rhinitis chr. allergica polivalenta (Hronična upala
sluznice nosa, alergijskog porekla, polivalentna).
Osim navedenog tužioc je za ostali period do i
nakon premeštaja na novo radno mesto veštaku priložio i
drugu obimnu dokumentacija od lekara specijaliste
pulmologa, alergologa i ORL, kožnog lekara, plastičnog
hirurga, onkologa, kojom on raspolaže i koja se proteže
od 1980tih godina, pa sve do tri godine nakon premeštaja,
sa naročito velikim brojem nalaza ovih specijalista iz
godina koje su neposredno prethodile predmetnom
premeštaju sa jednog na drugo radno mesto.
Razlozi ovakvom razvoju događaja i datim
ocenama radne sposobnosti od strane lekara koji je vršio
periodične preglede, mogu se, možda, tražiti u
hotimičnom prikrivanju simptomatologije navedenih
bolesti od strane tužioca, i, nasuprot izjavi tužioca da je
relevantne nalaze prikazao lekaru koji je obavljao
periodične preglede, u ipak neprikazivanju nabrojanih
nalaza lekaru specijalisti medicine rada jer je, možda,
„tužiocu to tako odgovaralo” dok je radio na
rukovodećem radnom mestu.
Postoji mogućnost i previda lekara medicine rada
koji je propustio da na osnovu eventualno utvrđenih
kliničkih znaka i/ili anamnestičkih podataka zatraži
dopunske preglede, ili, ako su nalazi ipak prikazani, u
zanemarivanju dokumentacije kojom je tužilac očigledno
raspolagao.
Smatra da je zaista malo verovatno da specijalista
medicine rada koji je obavljao periodične preglede, da su
mu nabrojani nalazi bili predočeni, previdi njihov sadržaj i
dâ ocene kakve je davao i koji su postali predmet
sudskog spora i sudskomedicinskog veštačenja
I za sam kraj, kakve li ironije?!, da bi se broj
načinjenih lekarskih grešaka, i njihova vrsta, bio
što manji, kao i da bi se otkrila mesta njihovog
nastanka, te uzroci pojavljivanja, o njima treba
slobodno diskutovati i proučavati konkretne
slučajeve – odnosno, učiti na lekarskim greškama.
Kao i u svakom zanimanju, tako i u medicini,
postoji mogućnost previda, greške, koja se može
pripisati kako zdravstvenim radnicima i njihovim
saradnicima, odnosno, kako njihovom nemarnom ili
namerno pogrešnom odnosu u pogledu postavljanja
dijagnoze oštećenja organizma, i kasnijeg lečenja nekog
lica, tako i nekim okolnostima, ili spletu okolnosti, koji u
aktuelnom trenutku nezadrživo vode ka nečemu, što će
se kasnije, okarakterisati kao greška lekara.