Transcript Преузмите презентацију

ОШ “Вељко Дугошевић”
Историја се памти, записује и учи. Тако се и за
ових 74 године постојања наше школе много
записало, још више запамтило, а надасве - научило.
Да ли назив школе чини њен историјат? Пре би се
рекло да су то генерације ученика стасалих и
сазрелих од знања, умења, вештина и одличја која су
понели са собом из ње, а преко којих се школа
прочула и остала на гласу до данас.
О томе да
ОШ “Вељко Дугошевић”
припада оном кругу
београдских основних
школа које су стекле
углед својим
резултатима у настави,
ваннаставним
активностима, на
такмичењима и
конкурсима, говоре
награде, дипломе,
освојени пехари и
добијене захвалнице.
Авион добијен од редакције дечјег књижевног
часописа”ЗМАЈ”
У све то је уткано
искуство наставника,
оне снажне војске
образовног кадра
мобилисане на радним
местима од оснивања
школе до данас. То су
били вредни неимари
знања-ентузијасти свог
заната уз чија се имена
школа основала,
мењала називе, власти,
остала и опстала.
Забележено је то
овако у Просветном
гласнику из1936.год.:
”Одлуком Господина
Министра просвете од
27. новембра 1936.год.
одобрено је да државна
народна школа у Светог
Николе улици број168 у
Београду носи назив
Државна школа
”Војвода Путник” у
Београду.
Преци великана, даровитог српског војсковође
Радомира Путника су са Кососва. Одатле је деда
Арсеније, бежећи пред зулумом турских освајача,
прешао Саву и Дунав као некад патријарх
Арсеније III Чарнијевић у Сеоби Србаља, и населио
се у банатској Белој Цркви, под хабзбуршким
скиптром.
Потом се Димитрије Арсенијевић Путник (отац
Радомира), познат учитељ, вратио у Србију да шири
знање и населио у Крагујевцу. Ту му се 24. јануара
1848.год. родио син Радомир. Надарен знањем од
малена, школован у највећим школама Кнежевине
Србије,Војвода Путник спада у ред највећих
личности српске ратне прошлости. Педесет шест
година је носио официрски мундир у најбурнијем
периоду српске националне историје, у периоду у
коме је земља покидала окове вековног ропства и
направила крупан корак од заостале сељачке земље
до модерне земље европског типа.
Војнички таленат Путника
заблистао је пуним сјајем
у Балканским ратовима и
Првом светском рату
1914.године, у којима је
српска војска под његовом
командом исписала
најславније странице
своје богате ратне
историје, извојевала
победе на Куманову,
Битољу, Брегалница,
Колубари и Церу и стала у
ред најбољих европских и
светских армија свог доба.
Прошавши албанску голготу, онемоћао и скрхан
болешћу ,умро је 1917. године у Ници ,где је био
пребачен ради опоравка. На тражење Србије
посмртни остаци су достојно отпремљењи из
пријатељске му Француске 1926. године у Београд.
На Новом гробљу и данас стоји мала спомен-капела
на којој пише: ”Војводи Путнику, захвална Отаџбина.”
А онда прођоше године, прође и НОР
1941/45.године, школа је страдала од
окупаторских власти, премештала се и
радила у ванредним околностима и опстала.
Ослобођењем Београда 1944.године
топовске салве ослободилаца приближавале
су се баш ту код Цветка и школа Војвода
Путник ,у којој су до последњег момента били
окупатори, напокон је остала празна и
руинирана.
Требало је времена да се
ослободи за рад, а 5.
априла 1945. године
Просветно одељење
Београда мења назив у
Основна школа број 15.
1950. године постаје
Осмољетка број 3, потом
1952. године
Осмогодишња школа
“Вељко Дугошевић”, да би
1958.год. коначно понела
назив Основна школа
“Вељко Дугошевић”.
Из књиге
“На ратиштима и
стратиштима 1941-45”
Раде Вучковић је записао
“ У периоду од 1937 до
1941.год. истакао се
Вељко као учитељентузијаста, борацреволуционар и народни
херој. Погинуо је 18.маја
1941.године, а 9.маја
1945. год. Председништво
АВНОЈ-а прогласило га је
за народног хероја.”
Име овог борца за
кога је компонована
химна ,поред наше
школе носе још и
основне школе у Руми,
Браничеву, Пожаревцу,
војни гарнизони и радне
установе.
Садашња основна школа Вељко Дугошевић у
улици Милана Ракића по успеху својих ученика спада
међу боље на Звездари. Успех ученика је најбоље
огледало одговорног рада у настави и васпитању
којим се изграђује лик једне школе. То је драгоцен
дар наставника који се негује, чува и већ 74 године
непрекидно поклања многим бившим, садашњим,
свакако и будућим генерацијама. Зато наставимо и
Презентацију припремили ученици VII1:
Теодор Жакнић и Јован Дамјановић
са професорком историје
Анђелијом Плазибат