Transcript Trypanosoma brucei

Parazitologija
PROTOZOOLOGIJA
Subregnum Protozoa - morfologija
• Jednoćelijski eukariotski organizmi.
• Jedno ili više jedara različite građe.
• Citoplazma je podeljena na endo i ektoplazmu.
• Organele za kretanje: pseudopodije, flagelumi,
undulentne membrane ili cilije.
• Razmnožavanje: bespolno i polno.
• Imaju sposobnost transformisanja iz pokretne, metabolički i reproduktivno aktivne
vegetativne faze (faze trofozoita) u cistu, oblik u kojem mikroorganizam
preživljava.
• Protozoa su veoma heterogena grupa koju čini nekoliko različitih
filuma.
• Danas je poznato oko 80 000 vrsta praživotinja, mada se
pretpostavlja da je njihov broj daleko veći.
• Većina praživotinja su solitarne (pojedinačne), mada ima i veliki broj
kolonijalnih
Volvox
Eudorina
Pandorina
• Naseljavaju sve tipove staništa - mora, slatke vode i zemljište.
• Veliki broj vrsta su komensali i paraziti, među kojima su mnoge vrste
značajni kao izazivači bolesti ljudi i životinja.
• Telesna veličina im varira od mikrometra, kod nekih planktonskih
vrsta, pa do nekoliko milimetara kod nekih dinoflagelata, ameba i
cilijata
•
•
•
Među praživotinjama su zastupljeni svi tipovi ishrane. Jedan broj vrsta se
hrani autotrofno, dok većina koristi organske materije iz spoljašnje sredine
za svoju ishranu (heterotrofno).
Mnoge vrste aktivno sakupljaju ili hvataju hranljive partikule iz spoljašnje
sredine i vare ih pomoću enzima u hranljivim vakuolama.
U zavisnosti da li se radi o čvrstim ili rastvorenim česticama govorimo o
fagocitozi, pinocitozi ili aktivnoj endocitozi.
• Fagocitozna ishrana se označava kao
fagotrofna, a pinocitozna kao osmotrofna.
• Posrednička endocitoza se obavlja preko
receptora na membrai: makromolekuli kao što su
proteini, polisaharidi, polinukleotidi ili čak čitave
ćelije (npr. bakterije) koji ne mogu da prođu kroz
membranu ni pasivnim ni aktivnim transportom.
• Tada se unošenje i izlučivanje velikih molekula
obavlja se aktivnim učešćem membrane pri čemu
ona obrazuje vezikule, a procesi se nazivaju
endocitoza i egzocitoza.
• Proces unošenja makromolekula i rastvora u
ćeliju naziva se endocitoza, dok se izbacivanje
specifičnih proizvoda ćelije ili nekih drugih materija
u vanćelijsku sredinu naziva egzocitoza.
•
•
•
Većina praživotinja je prilagođena životu u aerobnim
uslovima.
Manji broj vrsta, posebno endoparazitskih su
obligatorni anaerobi.
Neke vrste i u ovom pogledu pokazuju izuzetnu
ekološku plastičnost, tako da se u uslovima
nedostatka kiseonika ponašaju kao anaerobi, a kada
im je kiseonik dostupan prelaze na aerobni režim
života.
Didinuim - aerob
Toxoplasma gondii
- anaerob
• Kretanje praživotinjama omogućavaju organele – tri osnovna tipa:
bičevi, pseudopodije i cilije.
• Mnoge parazitske vrste nemaju organele za kretanje, kao ni
sposobnost kretanja usled specijalizacija na parazitizam.
• Kretanje praživotinja je tesno povezano sa ishranom, jer se kod
većine kretanjem stvaraju uslovi za ishranu (vrtložne struje bičeva i
cilija usmeravaju hranu ka ćelijskim ustima; pseudopodije prilikom
kretanja obuhvataju hranljive partikule itd.).
• Praživotinje imaju sposobnost reagovanja na stimuluse spoljašnje
sredine, u smislu izbegavanja ili približavanja određenim hemijskim
ili fizičkim stimulusima. Čitava ćelija je praktično i receptor i efektor.
Za ove reakcije na draži iz spoljašnje sredine su odgovorni specifični
receptorni molekuli u ćelijskoj membrani.
• Kod praživotinja postoji bespolno i polno razmnožavanje. Bespolno
se razmnožavaju binarnom i multipnom deobom, plazmotomijom i
pupljenjem.
• Prilikom binarne deobe, koja predstavlja mitotičku deobu, dolazi do
deobe jedara, a zatim i citoplazme i rezultat je formiranje dve
identične jedinke.
• Deobna ravan može biti uzdužna kao kod bičara ili poprečna kao
kod trepljara.
• U multipnoj deobi (šizogonija) dolazi do deobe jedara na veći broj a
zatim i do deobe citoplazme čiji je rezultat nastanak većeg broja jedinki.
Multipna deoba je česta među praživotinjama i poznati su primeri kod
nekih Foraminifera, Radiolaria, kolonijalnih bičara, a takođe i u životnim
ciklusima Apicomplexa.
• Plazmotomija se često smatra vrstom multipne deobe i javlja se
kod nekih višejedarnih praživotinja, gde dolazi do diferenciranja novih
ćelija oko postojećih jedara sa citoplazmom.
• Pupljenje je čest način bespolnog razmnožavanja, prilikom koga se
obrazuje jedan ili više pupoljaka na prvobitnoj jedinci, od koje se
diferenciraju nove jedinke
• Postoji više tipova polne reprodukcije od kojih ćemo istaći singamiju,
konjugaciju i autogamiju.
• A) Pod singamijom podrazumevamo spajanje čitavih reprodukujućih
jedinki ili gameta.
Veličina gameta može biti različita,
pa prema tome razlikujemo više
načina singamije
(izogamija i anizogamija).
• B) Konjugacija je polni proces
pri kome dolazi do razmene
jedara između jedinki
(konjuganata) pomoću
protoplazmatičnog mostića koji
se formira između njih. Proces
je dosta složen i karakterističan
za Ciliophora.
• C) U autogamiji, učestvuje samo jedna jedinka i na ovaj način je
rekombinacija gena znatno manja nego kod konjugacije. Autogamija
je karakteristična za vrste koje žive u stabilnijim sredinskim uslovima.
• Zbog svoje enormne biološke i ekološke raznovrsnosti klasifikacija
Protozoa je izuzetno komplikovana, i kao rezultat toga u novijoj i starijoj
naučnoj literaturi postoji ogroman broj različitih klasifikacionih šema.
• Ovde će biti izložena aktuelna klasifikacija Svetskog protozološkog
društva doneta 1980. godina, prema kojoj se podcarstvo Protozoa
klasifikuje na 7 filuma:
•
•
•
•
•
•
•
Sarcomastigophora
Labyrinthomorpha
Ascetospora
Apicomplexa
Microspora
Myxozoa
Ciliophora
• Klasifikacija je izvršena prema načinu ishrane, kretanja, razmnožavanja
i karakteristika životnih ciklusa navedenih grupa.
Subregnum Protozoa – patogenost
• Hipoteza je da su protozoe koje se nalaze u telesnim
šupljinama filogenetski starije od onih koje parazitiraju u
ostalim organima. One su bolje prilagođene domaćinu i
ređe izazivaju ozbiljne smetnje. Prenamnožene, imaju
nadražajno dejstvo na mestu parazitiranja.
• Kod mnogih životinja one su komensali.
• Različiti su načini inficiranja praživotinjama
1. vodom
2. hranom
3. insektima
• Poznato je da protozoama u organizam domaćina
sa njima dospevaju i patogene bakterije.
Phylum Sarcomastigophora
• Sarcomastigophora obuhvataju praživotinje
sa bičevima i pseudopodijama. Postoje i oblici
koji poseduju više tipova organela za kretanje:
na primer neke amebe sa bičevima, ali i
autotrofni
bičari
koji
se
kreću
i
pseudopodijama.
• Zajednička osobina svih pripadnika filuma
Sarcomastigophora je posedovanje jednog tipa
jedra - mikronukleusa, s tim što postoje
jednojedarne i višejedarne vrste.
Subphylum Sarcodina
• Sarcodina obuhvataju slatkovodne, morske i terestrične vrste čija je
najznačajnija morfološka karakteristika posedovanje pseudopodija kao
organela za kretanje. Istovremeno pseudopodijama hvataju plen.
• Telo je asimetrično ili radijalno simetrično u zavisnosti od tipa
pseudopodija koje poseduju.
• Citoplazma je diferencirana na ekto i endoplazmu. Sve vrste su
heterotrofne i hrane se drugim sitnijim organizmima kao što su bakterije,
alge, druge protozoe i sitnije životinje (nematode, rotatorije...).
• Razmnožavaju se bespolno, binarnom i multipnom deobom, a polno
razmnožavanje postoji kod manjeg broja vrsta.
• Veliki boj vrsta predstavlja endoparazite ljudi i životinja.
• Zavisno od opšte morfološke građe i tipa pseudopodija, klasifikuju se na
dve klase i 5 redova:
1.Classis Rhizopoda (Amoebida, Testacea, Foraminifera)
2.Classis Actinopoda (Heliozoa i Radiolaria).
Classis
Rhizopoda
Ordo
Amoebida
Entamoeba hystolitica – morfologija
• Anaerob. Veličina 10 – 60 µm (najčešće 30 µm). Kreće se pseudopodijama, ima
mehurasto jedro, postoji jasna razlika između ekto i endoplazme.
• Naseljava mukozni epitel creva čoveka i životinja (uglavnom primate),
izazivajući jaku diareju.
• Cista je sa čvrstom opnom, vrlo otporna.
• Široko rasprostranjena je i E. dispar.
Entamoeba hystolitica - biologija
• Aktivni stadijum su trofozoiti koji postoji samo u krajnjem domaćinu u
nje govom “svežem” fecesu, dok ciste preživljavaju u vodi, vlažnom
zemljištu i hrani.
• Cista ima čvrstu opnu, 4 jedra, glikogen u obliku hromatofilnih štapića.
Mogu se neutralisati izlaganjem visokoj temperaturi ili smrzavanjem.
• Životni vek (ciste) van domaćina je nekoliko meseci.
• Kada se proguta cista do infekcije dolazi njenim pucanjem i
oslobađanjem trofozoita u digestivni trakt. Ameba se ubušuje u epitel
creva praveći lezije. Takođe, ulazi i u krvni sistem odakle se širi do svih
organa, pre svega jetru, pluća, i mozak.
• Izazivajući otečenost jetre mogu dovesti do smrti domaćina.
Entamoeba hystolitica – životni ciklus
• Cista fecesom dospeva u
spoljašnju sredinu. Posle
ingestije cisti pod dejstvom
enzima se razgrađuje opna
ciste u tankom crevu. Iz
metaciste nastaje ameba sa 4
jedra koja se deli na 4 mlada
metacistična trofozoita.
• Metacistični trofozoiti
naseljavaju kolon u kome
dobijaju karakteristike zrelog
trofozoita.
• Ponekad se u citoplazmi dizenteričnih
ameba mogu videti ingestovana crvena krvna
zrnca.
Entamoeba hystolitica – patogeneza
• Infekcija ovom vrstom amebe može dovesti do različitih bolesti, poput
amebijaze, amebne dizenterije, ili oštećenja jetre. Simptomi infekcije
uključuju dizenteriju, dijareju, gubitak mase, nesvestice, bol u stomaku i
prisustvo ameba. Amebe se mogu zarivati u zid (epitel) creva,
uzrokujući karakteristične flašolike lezije, i potom dospeti u krvotok.
Eritociti su pronađeni u nj. citolpazmi.
flašolike lezije
oštećena jetra
Entamoeba hystolitica – dijagnoza i lečenje
• Dijagnostika: Najčešće direktnim razmazom stolice i bojenjem,
uzgajanjem u kulturi, serološkim ispitivanjem (detekcija antigena i antitela),
PCR metodom vrši se determinacija vrste.
• Prevencija i lečenje: prevencija amebijaze se ogleda u stvaranju
povoljnih higijenskih uslova za život, održavanju lične higijene, pravilnoj
ishrani,...Lečenje se sprovodi lekovima i dijetnim režimom ishrane, u
zavisnosti od stadijuma i organolokalizacije amebijaze.
Amebna dizenterija u kolonu
Komensalne amebe digestivnog trakta
Entamoeba gingivalis
• Na oralnoj mukozi, najčešće između
zuba. Može naseljavati i uterus.
• Nema cističnu formu.
• Širi se oralnim putem
•Entamoeba coli
• Kolonizuje mukozu kolona, trofozoiti
se kreću tromo, ekscentrično
postavljen kariozom, (agregacije
hromatina po citoplazmi).
• Cista sa 8 jedara.
Subphylum Mastigophora
• Poznato je oko 7 000 vrsta bičara.
• Većina vrsta je slobodnoživeća, dok je manji
broj komensala, simbionata ili parazita drugih
životinja.
• Najznačajnija odlika ovih organizama je
posedovanje bičeva (flagellum) kao lokomotornih
organela.
• Najčešće imaju dva biča, mada njihov broj
može biti i veći.
• Kod nekih dolazi do srastanja biča sa ćelijskom
membranom i obrazovanja undulentne
membrane.
• Broj bičeva, položaj bičeva na telu (mesto sa
koga polaze bičevi - prednji, srednji ili zadnji deo
tela), kao i načini kretanja bičeva su važni za
sistematiku bičara.
Trichomonas
Chlamydomonas
morfologija
• Većina vrsta poseduje samo
jedno jedro, mada se
višejedarnost javlja kod Opalinata
(odvojenih u poseban filum).
• Citoplazma po pravilu nije
diferencirana na ekto- i
endoplazmu.
• Vrsta i raspored ćelijskih
pigmenata, kao i struktura ćelijskih
organela su takođe značajni za
sistematiku.
• Autotrofni bičari
(Phytomastigophora) imaju
plastide sa hlorofilom, dok se kod
nekih heterotrofnih
(Zoomastigophora) javljaju plastidi,
ali bez pigmenata (leukoplasti), što
upućuje na blisku evolucionu vezu
ove dve grupe.
• Rezervne hranljive supstance u ćelijama bičara su masne kapi,
skrob, ili glikogen.
• Autotrofni bičari najčešće kao rezervnu hranu u ćeliji imaju skrob,
mada se kod nekih paralelno ili sa starenjem ćelije javljaju i masne
kapi.
• Većina heterotrofnih bičara kao rezervnu hranu imaju masne kapi, a
kod manjeg broja vrsta se formiraju i glikogenski depoi.
• Površina ćelije je pokrivena elastičnom pelikulom, koja je obično
gola ili čvrstim skeletom (lorikom) organskog ili mineralnog porekla.
• Prema načinu ishrane i ćelijske građe, podrazdeo bičara se
klasifikuje na klase:
1. Phytomastigophora
2. Zoomastigophora.
• Dominantan način
razmnožavanja je
deoba na četiri nove
jednike, zoospore.
• Polna reprodukcija
je izogamija (gameti
+ i -).
• Spajanjem nastaje
diploidni zigot.
Classis Zoomastigophora
Ordo Trichomonadina
Trichomonas vaginalis –
morfologija i biologija
• Ovi bičari su obično
kruškastog oblika sa četiri
slobodna biča.
• Peti bič gradi undulentnu
membranu. Duž undulentne
membrane neke imaju
fibrilarnu nit – costa.
• Kroz protoplazmu prolazi jak
aksostil koji daje čvrstinu.
• Imaju jedno jedro.
• Nemaju cističnu formu.
Trichomonas vaginalis – patološki značaj
• Parazitira u vagini kod žena i uretri kod muškaraca i postaje patogena
kada se poremeti ravnoteža između njih i normalne bakterijske flore.
• Može da se proširi i na mokraćnu bešiku i prostatu. Najčešće se prenosi
polnim putem.
• Izaziva degeneraciju i deskvamaciju epitela i nakupljanje leukocita.
• Zapaljenski sekret je
belo – žute boje i
neprijatnog mirisa
(sadrži leukocite i
parazite), kao i
bakterije.
• Kod žena uporedo sa infekcijom protozoe dolazi i do razvoja
bakterijske i gljivične infekcije.
• Kod žena je ovakvo stanje vrlo neugodno u vidu svraba, pečenja,
bolova i dizurije (poremećaj mokrenja). Vremenom prelazi u hroničnu
fazu.
• Kod muškaraca simptomi su blaži.
Trichomonas vaginalis – dijagnoza i lečenje
• Dijagnoza:
1. uzimanjem vaginalnog i cervikalnog brisa, sekreta uretre,
eksprimata prostate, sedimentata urina
2. kultivacija na podlozi
3. napraviti nativni i bojeni preparat;
• Nalaz trihomonasa u sekretu žena označava se kao V grupa
sekreta.
• Lečenje:
• Antibiotikom metronidazol.
• Potrebno je istovremeno lečenje oba seksualna partnera. Zapušteni
slučajevi mogu rezultirati neplodnošću.
Trichomonas tenax
• Zajedno sa vrstom Amoeba gingivalis spada u protozoe komensale
usne duplje, šupljih zuba i tonzila.
T. tenax i spirohete u pljuvački
• Brojan kod ljudi koji slabije higijenu usta.
• Prenamnoženjem može inficirati pluća i bronhije.
• Prenosi se pre svega pljuvačkom, poljupcem, kijanjem ili
kontaminiranim posuđem ili vodom za piće.
• Parazit se hrani bakterijama, tako da zajedno sa njima pravi
koinfekciju disajnih puteva. Sama priroda ove infektivne asocijacije nije
poznta. Sam Trichomonas nije sposoban za infekciju.
Pentatrichomonas hominis
• Posteriorni bičevi su prikačeni za
undulentnu membranu čitavom
dužinom ćelije.
• Generalist: razni primati, psi i
mačke. Prisutan kod manje od 2%
populacije, (u Meksiku 32%!).
Povećano prisustvo parazita direktno
je povezano sa opštom higijenom,
pošto se širi oralnim putem.
• Infekcija vrstom T. hominis vezana
je samo za crevo. Ne preživljava u
usnoj duplji i urogenitalnom traktu.
• Nikad nije patogen kao primarni
parazit, već samo sekundarno, posle
infekcijom nekom drugom protozoom
(npr. Entamoeba histolytica).
• Stanovnik lumena kolona sa
varijabinim brojem bičeva (3 do
5).
• Nepatogen, samo kod dece
može da izazove smetnje u
varenju.
Ordo Kinetoplastida
Trypanosoma brucei
– morfologija i biologija
• Krvno -tkivni bičar. Ima vrlo složen životni ciklus tokom
koga se menja morfološki i menja domaćina.
Morfološki se razlikuju prema obliku tela, položaju kinetičkih organela i prisustvu
biča: d) leišmanija forma (okrugla i bez biča), c) leptomonas (sa bičem
napred), b) kritidija (sa bičem koji polazi iz sredine tela) i a) tripanozoma forma
sa bičem koji polazi sa zadnjeg kraja tela i formira dugu undulentnu membranu.
Trypanosoma brucei – životni ciklus
• Uzrokuje bolest spavanja. Čovek se inficira ujedom ce-ce muve (Glossina
palpalis). Može se preneti i transplacentarno sa majke na dete i transfuzijom
krvi.
Glossina palpalis – Ce-ce muva
PUSTITI KLIP!
Trypanosoma brucei – patološki značaj
• Bolest spavanja ili afrička tripanozomijaza se karakteriše
poremećajima centralnog nervnog sistema, a pre svega ciklusa spavanja.
• Prvi simptomi se javljaju 1-4 nedelje nakon infekcije. Prva faza je
hemolimfatički stadijum. Na mestu ujeda muve javlja se bol i razvija se
otvorena rana koja se naziva šankr. Ovu lokalnu promenu prate
povišena telesna temperatura, teška glavobolja, uvećani limfni čvorovi i
bolovi u mišićima i zglobovima.
šankr
• Kada parazit pređe u kičmenu moždinu nastaje neurogena faza koju
karakterišu psihički poremećaji u vidu konfuzije, promena ponašanja,
nerazgovetnog govora, kao i rigidnost mišića, otežano hodanje i
otežana koordinacija pokreta.
• Poremećaj ciklusa
spavanja je glavno
obeležje neurogene
faze i po tome je
bolest i dobila ime.
Danu je oboleli
pospan, a noću ima
nesanicu.. Ukoliko
se blagovremeno ne
leči, bolest se može
fatalno završiti za
nekoliko nedelja ili
meseci
Trypanosoma brucei – odbrana od imunog sistema
• Da bi preživela napad imunog sistema domaćina, T. brucei je razvila
odbrambeni mehanizam. Javljaju se glikoproteini koji oblažu ćelije parazita
na svakih 100 deoba, tako da se stvara izvesna zaštita i parazit može
nesmetano hronično da vrši nove infekcije u domaćinu ili da bude usisan od
strane ce-ce muve.
dijagnoza i lečenje
• Dijagnoza: anamneza, klinička slika, pregled krvi, biopsija kože i lumbalna
punkcija.
• Lečenje: U prvoj fazi bolesti se primenjuju pentamidine i suramin. Ukoliko
parazit ipak pređe u CNS daju se melarsoprol ili eflornitin. Međutim, melarsoprol
može da dovede do encefalopetije, pa se koristi u kombinaciji sa drugim lekovima
kako bi se sprečilo oštećenje mozga. Veoma je važno bolest dijagnostikovati i
lečiti što je pre moguće.
Trypanosoma brucei – patološki značaj
• Trypanosoma brucei gambiense je
prisutna u centralnoj i zapadnoj Africi i
izaziva hronično stanje koje može da
bude prisutno u pasivnom obliku i po
nekoliko meseci i godina pre nego što
se prvi simptomi pojave.
• Trypanosoma brucei rhodesiense
izaziva akutni oblik bolesti koji ima za
simptom infekciju koja se pojavljuje
svega nekoliko nedelja nakon ujeda
muve i mnogo je bržeg razvoja i efekti
bolesti su izraženiji. Prisutan je u južnoj
i istočnoj Africi.
• Bolest spavanja je
raširena u Africi i u
prošlosti je
uzrokovala masovnu
smrt ljudi.
• Pored čoveka
Trypanosoma brucei
parazitira i antilope
koje su imune na nju
(prirodni rezervoari).
Trypanosoma
- distribucija
• Krvno – tkivni parazit. Okruglog je ili
ovalnog oblika sa ekscentričnim jedrom i
blefaroplastom.
• Postoji više od 30 vrsta leišmanija, koje
po dospevanju u organizam napadaju
makrofage (ćelije odbrambenog sistema) i
u njima se razmnožavaju, a onda
dospevaju u krvotok i stižu do slezine,
kostne srži i limfnih čvorova gde se dalje
razmnožavaju.
• Značjane vrste su : Leishmania donovani,
L. tropica i L. braziliensis, L. mexicana,...
Ordo
Kinetoplastida
Genus Leishmania
Genus Leishmania
• Prirodno stanište parazita (tzv. rezervoari) su: ljudi, psi i glodari.
• Prenošenje parazita vrši zaražena ženka mušice Phlebotomus
papatasi (fam. Psychodidae, subfam. Phlebotominae) koja živi u
toplom klimatskom pojasu.
• U umerenom klimatskom pojasu aktivni su tokom dugih, suvih i toplih
leta.
• Ovi insekti su u narodu poznati kao nevidi, jer su teško uočljivi zato
što su sitni kao i zato što ne stvaraju zvuk kad lete, takođe poznate i kao
dlakave ili peščane mušice. Aktivni su leti, od sumraka do svitanja, a
danju se povlače i ne napadaju ako nisu uznemiravani.
Phlebotomus papatasi
• Zdrav čovek se
zarazi posle uboda
zaraženog
flebotomusa koji pri
ubodu ubacuje
parazite u kožu.
Genus Leishmania
• Kod mediteranskog tipa bolesti lanac infekcije najčešće čini pas – flebotomus pas, a čovek se slučajno uključi u lanac.
• Kod tzv. indijskog tipa kala-azara lanac infekcije se održava na relaciji čovek flebotomus - čovek.
• Izuzetno retko je moguć prenos sa čoveka na čoveka putem transfuzije zaražene
krvi, igala kontaminiranih zaraženom krvlju, sa obolele trudnice na plod i
seksualnim kontaktom.
Genus Leishmania
• Leišmanioza se javlja u tri oblika:
Kutana (kožna)
Mukokutana (kožno – sluzokožna)
Kala – azar (“ crna smrt”, čagas, sa zahvatanjem organa)
• Vreme koje protekne od ujeda zaraženog flebotomusa do pojave prvih simptoma
bolesti iznosi od 7 dana do nekoliko meseci za kožnu lajšmaniozu, od 10 dana do
nekoliko godina za kala-azar.
• Kožni i kožno-sluzokožni oblik: Posle bolnog uboda nevida stvori se čvorić na koži
koji je najčešće bezbolan i koji se narednih dana širi i nekada ulceriše. Do izlečenja
dolazi ili spontano ili zahvaljujući sprovedenoj terapiji.
• Kala-azar ili „crna smrt“: To je najteža forma ove bolesti. Parazit napušta kožu i
napada organe imunološkog sistema. Javljaju se povišena temperatura, groznica,
uvećana jetra, slezina i limfni čvorovi. Ako se ne leči dovodi do teškog hroničnog
oboljenja praćenog tamnom pigmentacijom kože, ekstremnim mršavljenjem i
malokrvnošću koje se završava smrtnim ishodom .
Genus Leishmania - dijagnoza i lečenje
• Dijagnoza: razmaz krvi, pregled punktata koštane srži, slezine, jetre, limfnog
čvora, kultivacija,...
• Lečenje: Kod kožnog oblika dno rane se infiltrira vodenim rastvorom
petovalentnog antimona a kod težeg oblika se petovalentni antimon daje
intramuscularno kroz 20 dana.
Globalna distribucija leišmanioze
Phylum Sarcomastigophora
Subphylum Mastigophora
Classis Zoomastigophora
Ordo Diplomonadida
Giardia lamblia (Lamblia intestinalis) – morfologija i biologija
• Parazit digestivnog trakta, uglavnom duodenuma.
• Postoje vegetativni i cistični oblik.
• Trofozoit ima oblik mandoline. Poseduje 8 flagela, dva mehurasta jedra sa
krupnim kariozomom. Po sredini tela prolazi par aksonema od kojih počinje
prednji i zadnji par flagela. Razmnožava se binarnom deobom. Živi u duodenumu
a može dospeti i u jetru i žučne puteve.
• Cista je ovalnog oblika, debelih zidova, poseduje 2-4 jedra i parazitira u donjem
delu tankog creva i u debelom crevu odakle se fecesom izbacuje u spoljašnju
sredinu.
Giardia lamblia (Lamblia intestinalis) – morfologija i biologija
• Infestacija nastaje unosom ciste preko kontaminirane hrane, vode i prljavih ruku.
Lamblijaza je široko rasprostranjena u svetu, pri čemu mnogo češće boluju deca,
posebno u subtropskim i tropskim područjima.
Giardia lamblia (Lamblia intestinalis) – patološki značaj
• Intezivno koriste hranljive materije domaćina; mehanički oštećuju intestinalnu
mukozu; ometaju proces resorpcije, pa se može javiti steatoreja (prisustvo masti u
stolici); oštećuju membranu eritrocita; toksično deluju svojim metabolitima.
• Klinička slika: bol u desnom epigastrijumu, jutarnje kašaste stolice, retko
žutica,...
• Osnova smetnje – smanjena resorpcija folne kiseline
Giardia lamblia (Lamblia intestinalis) – dijagnoza i lečenje
• Dijagnoza: materijal (stolica, duodenalni sok, žuč, biopsija); nativni i bojeni
preparati; kultivacija; latex testovi.
• Lečenje: metronidazol, tinidazol, furamid, 5-6 dana. U profilaksi se primenjuju
opšte i nespecifične mere (lična i kolektivna higijena) zaštite kao i lečenje
parazitonoštva.