Transcript Javne finansije 1

JAVNE FINANSIJE
Opšte o javnim finansijama
Pojam javnih finansija
• O značaju finansijske funkcije države govori
činjenica, da se u savremenim državama, kroz
kanale javnih finansija usmerava između jedne
trećine i jedne polovine društvenog proizvoda.
• Sve javne potrebe, odnosno funkcije i
delatnosti države, mogu se svrstati u nekoliko
grupa.
• Prva grupa obuhvata klasične funkcije države
vezane za funkcionisanje političkog i
ekonomskog sistema (državna administracija
na svim nivoima državne organizovanosti).
• U drugu grupu se svrstavaju potrebe za
međunarodnom bezbednošću zemlje, što
podrazumeva postojanje oružane (vojne) sile.
• Treću grupu formiraju funkcije unutrašnje
bezbednosti u pogledu zaštite prava i sloboda
građana, njihove imovine, kao i zaštita
postojećeg političkog, pravnog i ekonomskog
sistema i poretka.
• U pitanju su funkcije organa unutrašnjih
poslova, ali i pravosudnih organa.
• U četvrtoj grupi nalaze se funkcije u domenu
socijalne sigurnosti građana (penzijsko i
invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i
osiguranje od nezaposlenosti).
• Petu grupu formiraju funkcije u tzv.
društvenim delatnostima koje su vrlo brojne, a
obuhvataju obrazovanje, nauku, kulturu,
fizičku kulturu i sl.
• Šestu grupu čine funkcije u domenu
ekonomske politike i privrednog razvoja.
• U sedmoj grupi se nalaze vanredne funkcije
države i njenih organa i institucija, uslovljene
nepredvidivim događajima većih ili manjih
razmera kako u zemlji, tako i u svetskom
okruženju.
Predmet javnih finansija
• Kao predmet proučavanja imaju:
1. Budžet i druge institucije za finansiranje
javnih rashoda,
2. Tzv. fenomen fiskalnog federalizma.
• Ova naučna disciplina se bavi proučavanjem
budžeta i drugih institucija za finansiranje
javnih rashoda, npr. fondova obaveznog
socijalnog osiguranja.
• Specifičan predmet proučavanja javnih
finansija je tzv. fenomen fiskalnog federalizma,
koji se ogleda u posebnim finansijskim
odnosima između raznih nivoa vlasti u
pogledu raspodele, podjednako javnih
rashoda i javnih prihoda.
Metod javnih finansija
• Koriste se opšti metodi: analiza, sinteza,
indukcija i dedukcija.
• Koriste se dva opšta metoda analize – metod
raščlanjivanja i metod upoređivanja.
• Metoda raščlanjavanja upotrebljava se za
upoznavanje strukture analizirane materije.
• Njegovom primenom vrši se raščlanjavanje
javnih rashoda i javnih prihoda, i upoznaju
elementi od kojih se oni sastoje.
• Ovaj metod, dopunjen metodom
upoređivanja, omogućava da se sagleda
ponašanje delova prema celini i uoče
suprotnosti u kretanjima sastavnih delova
posmatrane celine.
• Metod upoređivanja koristi se da bi se saznali
kvantitativni odnosi među ustanovljenim
elementima.
• Neophodno je postojanje najmanje dve
veličine, dva rezultata ili dve pojave koje se
upoređuju.
• Sinteza podrazumeva objedinjavanje
zapažanja dobijenih na osnovu raščlanjavanja,
upoređivanja i ostalih metoda analize.
• Ovim metodom vrši se ocenjivanje svega
onoga što se prethodno ispitalo, i on se
nadovezuje na prethodne postupke analize.
• Metodi indukcije i dedukcije su međusobno
povezani i dopunjuju se.
• Metodom indukcije se od posebnog,
pojedinačnog dolazi do opšteg (celine).
• Metod dedukcije deluje u smeru opšteg ka
posebnom.
• U javnim finansijama primenjuju se i specijalni
metodi - metod odnosa vrednosti, indeksni
metodi i dr., koji vode poreklo iz statistike, kao
i ekonometrijski odnosi, koji spajaju: bilansni
metod, metod trenda, metod višestruke
korelacije i komparativni metod.
• Bilansni metod zauzima posebno mesto, jer se
zasniva na činjenicama da se svi javni rashodi i
prihodi međusobno usaglašavaju i bilansiraju.
• Metodom trenda predviđaju se buduća
kretanja na osnovu kretanja javnih rashoda i
javnih prihoda u prethodnom periodu.
• Metodom korelacije se u narednom periodu,
na osnovu kvalitativno izabranih međuzavisnih
veličina, predviđaju očekivana kretanja.
• Komparativnim metodom vrši se uporedno
sagledavanje pojedinih javnih rashoda i javnih
prihoda, dobijenih korišćenjem prethodno
navedenih metoda.
Odnos javnih finansija i drugih
naučnih disciplina
• Nauka o javnim finansijama je samostalna
naučna disciplina.
• Javne finansije su nastale iz nauke o
finansijama, koja se izdvojila iz političke
ekonomije, zatim se formirala u posebnu
naučnu disciplinu i kasnije razgranala na veći
broj naučnih disciplina.
• Ova nauka razvila je poseban odnos s ostalim
finansijskim disciplinama – kreditno –
monetarnim, bankarskim i poslovnim
finansijama.
• Postoji čvrsta veza javnih finansija i
ekonomske politike.
• Savremene mere javnih finansija jesu sastavni
deo ukupnih društveno – ekonomskih mera
svih zemalja, radi ostvarivanja određenih
društveno – ekonomskih ciljeva.
• U pitanju je sistem mera makroekonomske i
mikroekonomske provenijencije čiji je
najvažniji deo, u savremenim, tržišno
orijentisanim privredama - politika javnih
finansija.
• Veoma je važna odgovarajuća usklađenost
mera javnih finansija sa ostalim ekonomskim
merama, monetarnim pre svega.
• Odnos između javnih finansija i ustavnog
prava proističe iz odnosa između zakona o
javnim rashodima i javnim prihodima, i ustava.
• Ovi zakoni moraju biti zasnovani na ustavnim
načelima.
• Javno – finansijski odnosi moraju biti
regulisani pravnim normama.
• Time se postiže efekat da javne finansije
obuhvataju i pravne aspekte.
• Ti aspekti čine predmet finansijskog prava,
kao posebne pravne discipline.
• Finansijsko pravo podrazumeva skup pravnih
propisa kojima se reguliše sfera finansijsko –
pravnih odnosa, proisteklih iz prikupljanja,
raspodele i trošenja sredstava, kojima se
podmiruju javni rashodi.
• Za odnos javnih finansija i upravnog prava
važno je to, da država vrši ubiranje javnih
prihoda u poreskom postupku (posebna vrsta
upravnog postupka), i to od strane poreskih
organa, koji su organi uprave.
• Poreski organi u postupku ubiranja poreza vrše
upravnu vlast.
• Poreska administracija, kao deo javne uprave,
uređena je normama upravnog prava.
• Aktivnost poreske administracije iskazuje se
izdavanjem upravnih akata i preduzimanjem
upravnih radnji.
Razvoj nauke o javnim finansijama
• Spada u red mlađih naučnih disciplina, i njeno
oformljenje završeno je u XIX veku.
• Prva razmišljanja o javnim finansijama
zabeležena su jš u Ksenofonovim i
Aristotelovim spisima.
• U svom delu O državnim prihodima, Ksenofon
raspravlja o problemu prikupljanja prihoda za
podmirenje državnih rashoda.
• Problemima raspodele poreskog tereta bavio
se Aristotel.
• Tacit je takođe, u rimskoj državi, vodio
polemike o prevaljivanju poreza.
• Još u ranom srednjem veku se javljaju prvi
podaci o javnim finansijama, koje je
sistematizovao arabljanski pisac Ibn Haldun.
• “Moć države počiva na dva stuba: dobroj
vojsci i dobrim finansijama, popusti li ijedan
od njih, država mora nazadovati.”
• Prvi Evropljanin koji se bavio pitanjem o
javnim finansijama u XIII veku, bio je Toma
Akvinski.
• Pisao je verska finansijska dela u kojima daje
dozvolu vladaru, da u vanrednim situacijama,
kada redovni domenski prihodi nisu dovoljni,
on pristupi oporezivanju svojih podanika.
• Krajem XV i početkom XVI veka, s većom
pažnjom se raspravljalo o javnim finansijama.
• Porezi su postali stalni, i služili su za
podmirivanje rashoda za stajaću vojsku i
državnu administraciju.
• Žan Boden se smatra prvim poreskim
teoretičarem na zapadu.
• 1557. godine u svom političkom delu Šest knjiga o
republici, prvi daje pravnu teoriju poreza, ističući
njihovu zakonitost i pravičnost.
• Smatra da porez treba da osigura jednakost svih
pred fiskusom.
• Pojava merkantilista (“bogatstvo leži u trgovini”)
poklapa se sa privrednim razvojem Evrope, a
naročito gradova kao trgovačkih i bankarskih
centara.
• Fiziokratsko učenje – direktna reakcija na
merkantilizam; stavlja javne finansije u centar
interesovanja.
• U to vreme javlja se teorija o poreskom
monizmu – Sebastijan Voban.
• Predlagao je oporezivanje svih dohodaka po
različitim stopama, ali ne većim od 10 odsto.
• Ideja je zaživela među brojnim protivnicima
posrednih poreza.
• Smatrali su da treba uvesti samo jedan porez, i
to u poljoprivredi u vidu neposrednog poreza
na rentu od zemljišta, a osnova tog stava
ležala je u činjenici da samo poljoprivreda
stvara vrednost, tj. čist višak.
• Fiziokratska ideja nije uzela maha van granica
Francuske.
• Fiziokratska doktrina inspirisala je Adama
Smita da napiše nekoliko dela iz oblasti javnih
finansija, o problemima i pitanjima izvora
javnih prihoda, oblicima javnih prihoda i
najboljim načinima njihovog ubiranja i
trošenja.
• Jedno od najznačajnijih dela – Istraživanje o
prirodi i uzrocima bogatstva naroda.
• Zagovarao je proporcionalno oporezivanje, i
isticao potrebu stalnog širenja poreske
osnovice i povećanja broja poreskih obveznika,
zalagao se za poreze na potrošnju i to onih
proizvoda koji čoveku nisu neophodni, npr.
alkohola.
• Formiranje četiri poreska kanona (opštost,
srazmernost, ugodnost plaćanja i
ekonomičnost naplate) jeste njegovo
najznačajnije delo, koje i danas predstavlja
osnovni princip oporezivanja.
• David Rikardo bio je sledbenik Adama Smita.
• Bavio se principima oporezivanja, pitanjima
prevaljivanja poreza i učincima oporezivanja.
• Jak protivnik javnog zaduživanja, opravdanje je
nalazio u misli da narodi treba da pokrivaju
svoje rashode onda kada nastanu,a ne
zaduživanjem budućih generacija.
• U drugoj polovini XIX i početkom XX veka
nastaje povećana zainteresovanost za
izučavanje finansijske materije.
• Dolazi do osamostaljenja nauke i njenog
formiranja kao samostalne naučne discipline.
• Tome je doprinela pojava mnogih velikih
imena finansijske nauke u Francuskoj, Italiji,
Nemačkoj i Velikoj Britaniji.
• Pod uticajem Kejnza, javio se veliki broj
teoretičara javnih finansija, ali i protivnika
njegovog učenja, što je kao rezultat imalo
obogaćenje savremene nauke o javnim
finansijama.
• Na prostorima bivše Jugoslavije, najveći
doprinos nauci o javnim finansijama dalo je
nekoliko autora: Milan Todorović, Jovan
Lovčević, Aleksandar Perić, Dejan Popović,
Božidar Raičević, Božidar Jelčić, Hamid
Filipović i dr.
Fiskalno opterećenje
Pojam fiskalnog opterećenja
• Pod fiskalnim opterećenjem podrazumeva se
visina učešća javnih rashoda, odnosno javnih
prihoda, u ukupnoj novostvorenoj vrednosti
u EDP – u neke zemlje, u toku kalendarske
godine.
• Kako bi trebalo utvrđivati fiskalno
opterećenje?
• U teoriji se smatra da ovo utvrđivanje treba
vršiti preko sume javnih prihoda, a ne preko
javnih rashoda.
• Fiskalno opterećenje se može meriti preko
koeficijenta fiskalnog opterećenja:
Fo = Sd / Dp x 100
Gde je:
Fo – izračunato fiskalno opterećenje iskazano u
procentima;
Sd – zbir svih javnih prihoda fiskalnog tipa, sa
napred iskazanim korekcijama;
Dp – godišnji bruto društveni proizvod po
tržišnim cenama konkretne godine (GDP).
• Ova jednostavna formula zahteva da se u
potpunosti poštuju odgovarajuća metodološka
uputstva, naročito ako se zahtevaju
međunarodna poređenja, tj. ako se želi uočiti
kako se u vremenu menjalo fiskalno
opterećenje u pojedinim zemljama.
• Do 80 – ih godina XX veka u većini zemalja su
preduzimane mere za sprečavanje daljeg
širenja javnih rashoda.
• Među sredstvima koja su korišćena treba
naglasiti sprovođenje poreskih reformi, koje
su kao rezultat imale promenu strukture
poreskih sistema, kao i sprovođenje brojnih
programa smanjivanja javnih rashoda.
• I pored toga, veliki je broj zemalja u kojima je
udeo javnih prihoda u društvenom proizvodu
blizu, ili čak i iznad 50 posto.
• U ove zemlje ubrajaju se i najrazvijenije
države, ne samo Evrope, već i sveta (izuzetak
su SAD i Japan).
Vrste fiskalnog opterećenja
• Fiskalno opterećenje može biti:
1) Globalno – kada se posmatra za celu nacionalnu
privredu i za čitavu kalendarsku godinu; utvrđuje
se kao odnos ukupnih fiskalnih javnih prihoda i
ukupnog društvenog prozvoda u jednoj zemlji u
jednoj kalendarskoj godini;
2) Parcijalno – kada se posmatra kao konkretan
fiskalni teret nacionalne privrede, grane,
grupacije, regiona, privrednog društva ili
pojedinaca u određenom vremenskom periodu.
• Postoje tri vrste parcijalnih fiskalnih
opterećenja.
• Prva vrsta parcijalnog fiskalnog opterećenja
pokazuje koliko je društveni proizvod
određene zemlje “opterećen” nekom vrstom
dažbinskih javnih prihoda.
• U pitanju je odnos (učešće) pojedinog
dažbinskog javnog prihoda u bruto
društvenom proizvodu (GDP).
• Druga vrsta parcijalnog fiskalnog opterećenja
pokazuje obim fiskalnog opterećenja
društvenog proizvoda dažbinskim javnim
prihodima na nivou regiona (opštine, grada ili
nekog drugog nivoa političko – teritorijalne
organizovanosti).
• Treća vrsta parcijalnog fiskalnog opterećenja
pokazuje nivo opterećenja konkretnog
poreskog obveznika za period od godinu dana.
• Pri utvrđivanju fiskalnog opterećenja pravnog
lica, dovode se u vezu ukupni dažbinski javni
prihodi koje je to lice platilo, i njegov ukupan
prihod.
• Fiskalno opterećenje se može dovesti u vezu
sa svim koristima koje se kroz javne rashode
vraćaju poreskim obveznicima, kada se dobija
relativni poreski pritisak.
• Realni fiskalni teret ne zavisi samo od visine
fiskalnih prihoda, već i od toga kako se fiskalni
prihodi upotrebljavaju.
• Ako se oni racionalno upotrebe na uvećanje
proizvodnje i društvenog proizvoda, na
unapređenje privrede i obezbeđivanje
socijalnih davanja, onda fiskalno opterećenje
može da bude povećano a da to ne smeta
poreskim obveznicima.
• Zaključak: Ako se fiskalni prihodi vraćaju
poreskim obveznicima (u vidu subvencija,
socijalnih davanja, ili na neke druge načine),
njihov pritisak je manji nego što to, prema
podacima o izdvajanjima, izgleda.