Transcript 7. ISTRAZIVANJA RECEPCIJE UMETNICKIH DELA

ISTRAŽIVANJA RECEPCIJE
UMETNIČKIH DELA
doc dr Predrag Cvetičanin
22.11.2012.
SOCIOLOŠKO PROUČAVANJE
UMETNOSTI
(Poboljšan) romb kulture (Viktorija Aleksander)
Umetnost
Stvaraoci
Distributeri
Potrošači
Društvo
Odnos umetnosti i društva nikada nije neposredan, već je uvek posredovan stvaraocima,
s jedne, primaocima umetnosti s druge i distributerima umetnosti, s treće strane.
STUDIJE O
RECEPCIJI KULTURE
• Teorije koje se bave korišćenjem kulture,
usredsređuju se na desnu stranu “romba
kulture” i razmatraju kako ljudi pristupaju
umetnosti, kako je koriste i prihvataju.
• Osnovna ideja jeste da je publika najvažnija za
razumevanje umetnosti, jer značenja koja
nastaju tumačenjem umetnosti i način na koji se
ona upotrebljava zavise od primalaca, ne od
stvaralaca (čitalac kao junak).
• Umetnost ne oblikuje društvo direktno, već ga
oblikuje preko publike.
POREKLO STUDIJA O
RECEPCIJI KULTURE
• Istraživanja o recepciji kulture oslanjaju se na
dve glavne tradicije, a to su studije kulture
(cultural studies – u Velikoj Britaniji) i književna
kritika (naročito u SAD)
• Važne teorijske preteče ovih istraživanja potiču i
iz istraživanja medija koja su sedamdesetih
godina XX veka razvijena u okviru koncepcije o
“upotrebi i zadovoljstvu”
• Dok teorije oblikovanja pretpostavljaju jednu
pasivnu publiku, ova koncepcija “upotrebe i
zadovoljstva” ukazuje da je publika aktivna u
korišćenju kulture.
UPOTREBA MEDIJA
•
1.
2.
3.
4.
Blumer i Kac (1974) su utvrdili da ljudi gledaju
televiziju da bi zadovoljili četiri potrebe:
Potrebu za razonodom;
Razvoj socijalnih odnosa (i to kako sa likovima na
ekranu, tako i sa prijateljima i porodicom sa
kojima zajedno gledaju programe)
Razvoj ličnog identiteta (jačanje ličnih vrednosti i
poređenje sopstvenih životnih okolnosti i
problema sa onima koji se prikazuju na televiziji)
Potrebu za informisanošću (dobijanje podataka o
tome šta se dešava u svetu)
UPOTREBA MEDIJA
•
•
Takman i saradnici: televizija je
“elektronsko ognjište” koje zamenjuje
kamin kao mesto porodičnog okupljanja,
radi druženja i razgovora.
David Morli: “Porodična televizija” (1986)
različiti načini gledanja muškaraca i žena
– Aberkrombi “književni” i “video” pristup
kulturnim tvorevinama.
AKTIVNA PUBLIKA
• Džon Fisk (“Popularna kultura”) smatra da ljudi učestvuju
u stvaranju značenja tekstova, pripisujući primaocima
skoro potpunu autonomiju u stvaranju značenja
• Fisk se bavi proučavanje popularne kulture i polazi od
ideje da su ove umetnosti proizvod elita i da je njihovo
nameravano značenje da vladaju (ekonomski i
intelektualno)
• Sposobnost stvaranja značenja Fisk naziva “semiotička
moć”.
• U SAD, Velikoj Britaniji i Australiji (sredinama koje Fisk
proučava) glavne hegemonističke sile su bela,
kapitalistička i partrijarhalna. Fisk se pita, zašto ljudi
konzumiraju popularne umetnosti, ako je cilj ovih
proizvoda da vladaju?
AKTIVNA PUBLIKA
• Po Fisku, ljudi se opiru ovim porukama, tako što od njih
stvaraju sopstvena značenja.
• Značenje koje proizvode potčinjene klase, a koje je u
suprotnosti u odnosu na vladajuće poruke, predstavlja
čin prkosa, i Fisk ga naziva “semiotički otpor”
• Fisk smatra da semiotički otpor podržava ljude u
njihovom svakodnevnom životu. On je taktika postupanja
sa potčinjavanjem, način snalaženja. On ne podstiče na
društvene promene ili revolucije, te je semiotički otpor
“pre progresivan, nego radikalan”.
• Zanimljivo je da, iako pripisuje aktivnu ulogu onima koji
recipiraju umetnost, Fisk ne proverava svoje ideje
empirijskim istraživanjima.
TEORIJA RECEPCIJE
• Pod uticajem postmodernog teoretisanja književna
analiza je počela da dovodi u pitanje ideju da
pretpostavljeno značenje prebiva u tekstu i počela
je da nagoveštava da čitaoci stvaraju značenje na
osnovu teksta.
• Teri Iglton: “Značenja teksta ne počivaju u
tekstovima, kao umnjaci u desnima, koji strpljivo
čekaju da budu izvađeni”.
• U stvari, čitaoci aktivno kreiraju značenja. Takvim
poimanjem teorija recepcije je suštinsko pitanje
književne analize pomerila sa pianja o tome šta
tekst zaista znači, ka tome koja značenja i
tumačenja stvara publika, i pod kojim okolnostima.
TEORIJA RECEPCIJE
• Teorija recepcije pretpostavlja da čitaoci pristupaju
tekstu sa “horizontom očekivanja”, sa svim odlikama
svoga porekla, koje uključuje i demografski profil
(nacionalno poreklo, pol, starost, rasu, seksualno
opredeljenje, itd), i njihove društvene mreže i ono što je
samo njima svojstveno.
• Oni čitaju tekst na osnovu svoga horizonta očekivanja.
Posledica toga je da će značenja koja pripisuju tekstu biti
pod uticajem njihovog sopstvenog porekla i njihovih
sopstvenih stavova.
• Vidmar i Rokič (“Sve ostaje u porodici” 1979) – Arči
Banker, konzervativni, verski zatucani belac iz radničke
klase – percepcija serije u zavisnosti od vlastitih stavova.
• http://www.youtube.com/watch?v=O_UBgkFHm8o
RECEPCIJA I HORIZONTI
OČEKIVANJA
• Brojne studije koje se bave televizijom istražuju
načine na koje različite grupe prihvataju iste
kulturne proizvode.
• Ova istraživanja pokazuju da različite grupe
imaju različite horizonte očekivanja koji ih
upućuju na učitavanje različitih značenja u ove
predmete ili na upotrebu različitih strategija
tumačenja tih predmeta.
• One su razotkrile razlike koje se zasnivaju na
etničkom i nacionalnom poreklu, interpretativnoj
zajednici, klase, rasi i polu.
NACIONALNO POREKLO
• Libes i Kac (“The Export of Meaning”, 1993)
ispitivali su način recepcije američke sapunske
opere “Dalas” u šest različitih zajednica (četiri
različite zajednice u Izraelu – ruski emigranti,
marokanski emigranti, stanovnici kibuca i Arapi koji
žive u Izraelu), u Americi (gde je serija snimljena) i
u Japanu (gde je serija propala)
• Svaka od ovih zajednica je različito govorila o
“Dalasu”: ruski Jevreji su kritikovali seriju jer veliča
kapitalističke vrednosti, dok su Arapi imali potpuno
suprotno viđenje serije koja je, po njima pokazivala
da bogatstvo ne donosi sreću.
NACIONALNO POREKLO
• Marokanski Jevreji su smatrali da se u seriji
prvenstveno govori o porodičnim odnosima i
o teškoćama da se oni održe (realistički okvir i
okvir “igre”).
• Japanski ispitanici su smatrali da je estetska
forma ovog programa razdražujuća – ona se
nije uklapala u žanr “porodične drame” koji je
u Japanu najbliži format formatu sapunske
opere.
• http://www.youtube.com/watch?v=Ffo2Oqt
8bIM
DRUŠTVENA KLASA
• Lil i Oliven su analizirali način na koji su brazilski
ispitanici iz različitih društvenih klasa (10 porodica iz
radničke klase i 10 porodica iz više klase) doživeli i
opisali sapunsku operu “Letnje sunce”.
• Od ispitanika su tražili da prepričaju epizodu koju su
zajedno gledali, a njihova tumačenja su se razlikovala
u zavisnosti od klase kojoj su pripadali (ispitanici iz
radničke klase su koristili realistički okvir, opisujući
događaje iz serije kao da su se stvarno odigrali, dok
su ispitanici iz viših slojeva sapunicu posmatrali kao
konstruisanu priču)
• http://www.youtube.com/watch?v=TkOWgFPCn
J0&feature=related
ŽIVOTNO DOBA
• Postoji veliki broj studija posvećenih popularnim
umetnostima i mladim ljudima, ali se skoro
uopšte nije ispitivao odnos između popularnih
umetnosti i starijih ljudi.
• Andrea Pirs je ispitivala i kako žene različite
životne dobi doživljavaju televizijske programe
(ona je poredila recepciju televizije od strane
žena od 60 do 78 godina i od strane mlađih
žena, od 17 do 29 godina)
ŽIVOTNO DOBA
• Starije žene su bile manje osetljive na
seksističke prikaze žena, dok su ih vređala
izričita pominjanja seksa i promiskuitetno
ponašanje ženskih likova, dok je kod mlađih
bilo obrnuto (“Čarlijevi anđeli”)
• Starijim osobama su takođe bile izuzetno
zanimljivi likovi poslovnih žena koje su
usklađivale karijeru i porodične obaveze
(nešto što je ovim ženama bilo uglavnom
nedostupno)
• http://www.youtube.com/watch?v=tTOrcnd
_nCk
RASA
• Džali i Luis su proučavali kako su crni i beli
stanovnici Amerike doživljavali seriju “Kozbi
šou”, komediju situacije o dobrostojećoj afričkoameričkoj porodici Hakstabl.
• Pratili su 52 fokus grupe (23 su sačinjavali crnci,
26 belci, a 3 Hispanoamerikanci). U svakoj je
prikazana ista epizoda serije kao podstrek za
razgovor.
• http://www.youtube.com/watch?v=0_v1phYhU3I
RASA
• Belci su bili skloni da seriju dožive u kontekstu
“rasnog slepila” (prikaz obične, uspešne
porodice, koja je slučajno crna), dok su crnci bili
mnogo osetljiviji na prikazivanja svoje kulture u
ovoj seriji (plakat protiv rasne diskriminacije u
sobi Hakstablovih).
• Oni su, s jedne strane, podržavali seriju s
obzirom na mali broj pozitivnih predstavljanja
afro-amerikanaca u televizijskim serijama, a s
druge strane, brinulo ih je što je serija
“zašećerila” stvarno crnačko iskustvo u Americi
PITANJE ZNAČENJA
• Ključno pitanje koje se postavlja unutar
istraživanja recepcije umetničkih dela glasi:
“Kakvo značenje publika stvara na osnovu
umetnosti”
• Neki teoretičari smatraju da je ovo jedino pitanje
koje vredi postaviti. To ih dovodi do toga da
umanjuju vrednost istraživanjima koja
postavljaju drugačiji skup pitanja, poput onog
koje postavlja stanovište o produkciji kulture – o
tome kako izgleda umetničko delo i kako se
filtrira pre nego što dospe pred publiku.
PROUČAVANJA PUBLIKE
doc dr Predrag Cvetičanin
22.11.2012.
PROUČAVANJE PUBLIKE
• U savremenoj društvenoj teoriji iskristalisala
su se tri stanovišta po pitanju odnosa
društvenih činilaca i kulturnih praksi, koje
britanski autori Tak Ving Čen (T.W.Chan) i
Džon Goldtorp (John H. Goldthorpe) određuju
kao a) tezu o homologiji, b) tezu o
individualizaciji i c) tezu o omnivorima i
univorima.
TEZA O HOMOLOGIJI
• Teza o homologiji pretpostavlja da su kulturne
prakse društveno strukturisane i da presudnu
ulogu u njihovom oblikovanju igra pripadnost
društvenim klasama.
• Po autorima koji zastupaju ovu tezu, Između
pripadnosti klasama i tipova kulturnih praksi
postoji podudaranje (homologija)
TEZA O HOMOLOGIJI
• Za one koji zauzimaju visoke društvene
položaje karakteristično je da konzumiraju
dela visoke ili elitne kulture, oni na niskim
društvenim položajima preferiraju neku formu
popularne (komercijalne ili narodne) kulture,
dok se između njih nalazi mnoštvo socijalnih i
kulturnih međuslojeva.
TEZA O INDIVIDUALIZACIJI
• Teza o individualizaciji predstavlja suprotnost
ovakvom shvatanju. Ona ili generalno poriče uticaj
društvenih struktura na oblikovanje kulturnih praksi,
ili pak pretpostavlja da je taj uticaj postojao nekada,
ali da se danas, u razvijenim, postindustrijskim
društvima, izgubio.
• Možemo razlikovati dve verzije ove teze:
• Po slabijoj verziji, na oblikovanje stilova života danas
uticaj imaju i druge strukturalne osnove stilova života
(starost, pol, etnicitet, seksualne preferencije), a ne
samo pripadnost klasama
TEZA O INDIVIDUALIZACIJI
• Po jačoj verziji ove teze, karakterističnoj za
post-moderna stanovišta, stilovi života u
postmodernim uslovima gube svaku
strukturalnu uslovljenost i čak i unutrašnje
jedinstvo.
• Oni postaju „životni projekti izgradnje
identiteta“ koji se formiraju nezavisno od
socijalne lokacije, kreativnim kombinovanjem
elemenata po vlastitoj volji.
TEZA O OMNIVORIMA
• Po zastupnicima teze o omnivorima i univorima
koncepcija o homologiji jeste zastarela, ali ne
zbog toga što kulturne prakse gube svoje
socijalno utemeljenje, nego zbog toga što su se
pojavili novi oblici veze.
• Kulturna potrošnja viših društvenih slojeva se
danas više ne razlikuje od potrošnje onih sa dna
socijalne lestvice po tome što uživaju u elitnoj, a
odbacuju masovnu umetnost.
TEZA O OMNIVORIMA
• Osnovna razlika se ogleda u tome što je učešće
viših društvenih slojeva u kulturnim aktivnostima
intenzivnije i što je njihov kulturni repertoar širi.
• Štaviše, distinktivna karakteristika omnivora jeste
da su oni podjednako otvoreni za sve kulturne
forme – i one koje pripadaju tradicionalnoj elitnoj
umetnosti i one iz domena savremene popularne
kulture – i da jednako entuzijastično učestvuju u
njima.
TEZA O OMNIVORIMA
• Ako se ovako šarenolike kulturne prakse viših
socijalnih slojeva mogu nazvati omnivornim,
onda kulturnim praksama nižih slojeva, čiji se
ukusi i kulturna participacija najčešće svode na
svega nekoliko kulturnih formi, po Petersonu,
odgovara naziv „univori“.
• Ova koncepcija bi se mogla posmatrati kao neka
vrsta „srednjeg puta“ između teza o homologiji i
individualizaciji.
KULTURNE PRAKSE
1) kulturne potrebe (potencijalni aspekt
kulturne participacije);
2) kulturne navike (aktuelni aspekt kulturne
participacije);
3) ukuse (estetske preferencije);
4) znanja o kulturi;
5) posedovanje kulturnih dobara (knjiga, slika,
skulptura, kulturne opreme).
DISTINKCIJA
• Burdije je formulisao teoriju distinkcije. On smatra da baš
kao što se društvene grupe razlikuju po količini
ekonomskog kapitala koju kontrolišu, tako se razlikuju i
po količini svog kulturnog kapitala.
• Elite u društvu mogu da koriste ovaj kapital da urade dve
stvari: prvo, da održe jednu nevidljivu granicu između
sebe i nižih klasa; i drugo, da ovu klasnu razliku trajno
održavaju generacijski.
• Ovo prvo mogu da učine zahvaljujući tome što mogu da
prepoznaju druge članove viših klasa na osnovu
njihovog ukusa, a ovo drugo zato što su u poziciji moći i
u prilici da uređuju druge institucije – školski sistem, na
primer – u sopstvenu korist.
KRITIKE DISTINKCIJE
• David Hal (“Inside Culture”, 1993) je proučavao koju
vrstu umetnosti ljudi drže u svojim kućama i kakva
značenja pripisuju tim delima (40 domaćinstva iz dva
elitna i dva radnička naselja na Menhetnu i Long
Ajlendu u Njujorku)
• Pobijanje koncepcije kulturnog kapitala - Hal otkriva da
različite društvene klase izlažu različite vrste umetnosti
u svom domu, ali smatra da su značenja koja oni
pripisuju tim delima mnogo sličnija nego što bi se moglo
očekivati. Najčešće pejzaži – kod elitnih krugova
apstraktna umetnost se tretira kao pejzaž
KRITIKE DISTINKCIJE
• En Svidler kritikuje Burdijeovu ideju da se
habitus formira isključivo u ranim godinama i
trajno rukovodi našim ponašanjem.
• Ona smatra da ljudi tokom života mogu da
učenjem usvajaju, i da to zaista i čine, različite
kulturne repertoare.
• Ljudi se razlikuju po sadržaju svog kulturnog
instrumentarija (tool kit), ali oni mogu da ga
obogaćuju i da biraju među repertoarima u
skladu sa prilikom.
KRITIKE DISTINKCIJE
• Mišel Lamont je (u knjizi “Money, Morals,
Manners”, 1992) utvrdila da značaj
kulturnog kapitala o kome govori Burdije
mnogo veći u Francuskoj (posebno u
Parizu), nego u SAD.
• Ričard Peterson: kulturni omnivori i univori
• Dve piramide: obrnuta piramida.
KRITIKE DISTINKCIJE
• Betani Brajson je (u “Anything, but Heavy Metal” 1996),
analizirala ono što se u muzici ljudima ne dopada.
• Ona je pokazala da su ljudi višeg statusa/obrazovanja
potrošači većeg broja kulturnih formi (estetski tolerantniji)
na osnovu toga što je malo oblika kulture prema kojima
osećaju odbojnost.
• A da su oblici kulture prema kojima osećaju odbojnost,
upravo oni oblici koji se najviše dopadaju ljudima nižeg
položaja.
• Brajsonova smatra da to ukazuje da se isključivanje
zasniva na pripadnosti društvenoj klasi (a ne rasi) – rasni
koreni muzike nisu uticali na njeno prihvatanje od strane
obrazovane elite.
NESTAJANJE KULTURNIH
GRANICA
• Poslednjih godina je razlika između visokih i
niskih oblika umetnosti znatno umanjena.
• Po Veri Zolberg, uzrok tome su brojni činioci,
kao što su uspon masovnog obrazovanja,
umetnički pokreti (npr. pop-art) koji su otvoreno
pozajmljivali iz popularne kulture ili oni koji su
dovodili u pitanje razliku između visokog i
popularnog, postmodernističko osporavanje
“velikih priča”, uključujući i pojam “velikog dela”,
preokret ka komercijalnijem finansiranju
neprofitnih kulturnih organizacija i uključivanje
marginalne umetnosti u žanr visokih oblika
umetnosti.
LITERATURA:
• Viktorija Aleksander: Sociologija
umetnosti, Clio, Beograd, 2007. godine, od
283 do 293 strane; i od 319 do 335 strane