Transcript kraca verzijaf trgovina ljudima nije mit2

Трговина људима није мит !!!
Појам трговине људима
Трговина људима је криминална делатност
трговине људским бићима ради стицања
економске користи.
Трговина људима је друштвени феномен који
има утицај на готово читаву планету. Тај
проблем не прави разлику између развијених
земаља и земаља у транзицији.
Са друге стране доноси милијарде долара
профита криминалцима широм планете.
Утврђивање обима и карактеристика трговине људима
је отежано из разлога што, веома мали број жртава се
обраћа за помоћ полицији или некој од организација за
пружање помоћи жртвама.
Национални документи:
1.Устав Републике Србије
2.Кривични законик
3.Закон о малолетним учиниоцима кривичних
дела и кривичноправној заштити
малолетних лица
4.Закон о социјалној заштити
5.Закон о здравственој заштити
6.Закон о странцима
7.Закон о азилу
У кривичном законодавству Републике Србије ова појава је
инкрининисана кривичним делом Трговине људима.
Члан 388.
Трговина људима
(1) Ко силом или претњом, довођењем у заблуду или одржавањем
у заблуди, злоупотребом овлашћења, поверења, односа
зависности, тешких прилика другог, задржавањем личних
исправа или давањем или примањем новца или друге користи,
врбује, превози, пребацује, предаје, продаје, купује, посредује у
продаји, сакрива или држи друго лице, а у циљу експлоатације
његовог рада, принудног рада, вршења кривичних дела,
проституције или друге врсте сексуалне експлоатације,
просјачења, употребе у порнографске сврхе, успостављања
ропског или њему сличног односа, ради одузимања органа или
дела тела или ради коришћења у оружаним сукобим
казниће се затвором од три до дванаест.
(10) Пристанак лица на експлоатацију или на успостављање
ропског или њему сличног односа из става 1. овог члана не
утиче на постојање кривичног дела из ст. 1, 2. и 6. овог
члана.
У Кривичном законику Републике Србије је
предвиђено посебно дело Трговина малолетним
лицима ради усвојења.
Члан 389.
(1) Ко одузме лице које није навршило шеснаест година ради
његовог усвојења противно важећим прописима или ко усвоји
такво лице или посредује у таквом усвојењу или ко у том циљу
купи, прода или преда друго лице које није навршило
четрнаест година или га превози, обезбеђује му смештај или га
прикрива, казниће се затвором од једне до пет година.
У ЧЕМУ ЈЕ РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ТРГОВИНЕ
ЉУДИМА И КРИЈУМЧАРЕЊА МИГРАНАТА?
Кријумчарење миграната је илегални превоз људи преко границе
једне земље за одређену новчану накнаду.
Разлика је у :
- циљу
- заради
- пристанку лица
- слободи кретања
Ко?
- врбује
- превози
- пребацује
- продаје
- купује
- посредује
- скрива и држи лица
Како?
-силом
-претњом
-заблудом
-злоупотребом овлашћења
-злоупотребом поверења
-злоупотребом односа зависности
-злоупотребом тешких прилика другог
-злоупотребом личних исправа
-давањем или примањем новца или друге користи
Зашто?
-експлоатације рада
-принудног рада
-вршења кривичних дела
-проституције
- просјачења
-употребе у порнографске сврхе
-успостављања ропског или њему сличног односа
-продаја органа или дела тела
-коришћења у оружаним сукобима
Фазе трговине људима:
1.Врбовање
у овој фази жртва се увлачи у ланац трговине људима.
2.Транзит
превоз до места експлоатације, било унутар земље или
ван граница земље порекла жртве.
3.Експлоатација
подразумева искоришћавање жртава.
Подела трговине људима према роду :
1.Трговина мушкарцима
2.Трговина женама
3.Трговина деце
Трговина мушкарцима
• То је облик о којем се најмање говори и пише.
• Жртве трговине по правилу су млади, радно способни
мушкарци у двадесетими тридесетим годинама живота.
• Битна чињеница је да се трговина мушкарцима тешко
може разликовати од кријумчарења људи пре него што
дођу у земљу дестинације.
• Србија представља доминантно земљу трансфера
миграната из афроазијског комплекса (Блиског, Средњег
и Далеког Истока и Северне Африке) ради одласка у
западноевропске земљаме.
• Србија представља и земљу порекла илегалних
миграната.
Трговина женама
• Трговина женама појава је о којој се све више зна и,
нарочито у последње време, много говори и пише,
како у свету тако и код нас. Трговина женама у
Србији је појава која је и даље у великој мери
неоткривена.
• Обично су то врло младе односно млађе женске
особе које спадају у старосну групу од 18 до 30
година, у највећем броју случајева то су жене са
завршеном средњом школом, фризерке, кројачице и
слично, али нису ни ретке појаве случајева жртава
које су биле изузетно образоване-дипломиране
правнице, педагози, професорке музике…
Трговина децом
• Реч је о тешком облику криминалитета чије су жртве деца, као
најосетљивији део популације, али истовремено и најнаивније
жртве. Трговина децом је још прикривенија него што је то
случај са осталим облицима трговине људима. Тамна бројка у
овој области је још већа него код других облика трговине.
• Издваја се низом специфичности у односу на остале облике.
Врбовање:
• понуда послова (чување деце, конобарице, козметичарке,
фризерке, забављачице…)
• емотивни однос (продаја од стране младића, састанци)
• отмице и киднаповање
• лажни аранжмани путовања у иностранство, курсеви,
манекенство…
• склапање брака
• такмичења за мис, избор за мис
• агенције за манекен, фотомоделе
Транзит:
• илегалним путем(као слепи путници,сакривање )
• одлазак са родитељем или сродником
• Битно обележје је да се транзит врши добро утврђеним и
обезбеђеним каналима
Експлоатација:
•
•
•
•
•
•
•
сексуална експлоатација, порнографија, педофилија
рад на црно, присилан рад
вршење кривичних дела
заснивање брака
усвојења
учествовање у ратним сукобима
просјачење
Случај…
• Представник једне организације тврди:
„Роми се највише продају у Италији. Продају се и дечаци и
девојчице. Деца се транспортују у картонским кутијама. У
Италији је на највећој цени дете од пет година, јер може да
ради још десет година.“
У неким ромским заједницама постоје организоване групе које контролишу
све што се дешава унутар заједнице, између осталог и шверц робом.Ако неко
хоће било шта да ради у тој заједници,мора прво са њима да се договори, чак
су они ти који узимају део (проценат)од хуманитарне помоћи која се даје
Ромима у том насељу и слично.Унутар те групе постоји подела посла: неко
држи трговину фармеркама из Новог Пазара, други је задужен за
дистрибуцију крадене робе и сл. Та иста група контролише и одлажење деце
у иностранство. Наиме, они се крећупо граду, локалима, кафанама и срећу са
другим Ромима који долазе из Италије, са којима ступају у контакт и тако
сазнају да је неки од људи из Италије остао “без деце”. Онда овај
представник ромског насеља каже да може да види да ли има деце тог
узраста код њега. Затим одлази у породице где има такве деце, нуди помоћ
да дете оде у иностранство, где ћему бити боље и обично се том приликом
породици даје нека новчана помоћ ,мада је питање колико новца, од оног
што је човек који је дошао из Италије по децу дао, оде породици тог детета,
а колико он као део организоване екипе узме за себе. Касније се дешава да та
деца шаљу породици новац из иностранства.”
•
Случај Школе за негу лепоте у Београду, који на срећу није завршио трагично:
„Случај је из 1999. године. Једном од запослених, координатору наставе,
који стално нешто тргује и прави договоре у вези са набавком козметике
и средстава потребних за наставу у школи, обратио се човек који се представио
као дизајнер из Грчке, који отвара модну продавницу у Кнез Михајловој
улици. Пошто је чуо да наша школа има атрактивне девојке које умеју
и да сређују фризуре, он би их ангажовао за модне ревије. Требало му је
десетак девојака. Колега је, не слутећи превару, узео на себе одговорност
да одабере девојке. Међутим, сасвим случајно се открило шта се крије иза
ове понуде. Наиме, наведени колега је у то хтео да убаци и своју кћерку,
која је завршила дизајн. Међутим, када се девојка вратила са разговора, било
јој је сумњиво што је човек инсистирао да све буде у чипки, као да је хтео
да отвори јавну кућу. Координатор наставе је позвао полицију, која је требало
да дође у време следеће уговорене посете. Полиција је ухапсила човека
за кога се испоставило да није Грк него наш човек, који врбује малолетне
девојке за проституцију. Радило се о веома опасној ситуацији, с обзиром
да је све ишло преко школе, па родитељи, имајући поверења у професоре, нису
посумњали да се ради о могућој превари.“
• „У Новом Пазару постоји група криминалаца који раде по
принципу класичне уцене. Ту групу чине девојке и младићи.
Девојке из групе, које су за то плаћене, имају задатке да
примаме жртву (обично су то ученице основних и средњих
школа, најчешће од 14 до 16 година) тако што прилазе
девојчици, почињу разговор са њом, говоре јој о момку коме се
свиђа, а који има могућности да им пружи лагодан живот."
• „У кући је држао још неколико старијих проститутки које су
девојку малтретирале изузетно брутално, стављајући јој
смрдљиву кофу на главу. Макро ју је подводио на
најбруталнији начин, тако што су је клијенти силовали.
Девојчицаје, на срећу, успела да побегне из те куће, после чега
ју је полиција довела у Дом.“
• „Из Специјалне основне школе “Душан Дугалић” је у Центар
стигла информација да су 16-годишњу лако ментално
ретардирану девојчицу родитељи хтели да испишу из школе у
намери да је продају ради склапања брака. Из школе је стигла
информација да девојчица није желела да се уда, али је Центар
за тај случај сазнао тек када је већ било касно. Центар за
социјални рад је позвао родитеље девојчице, који наравно
ништа нису признавали. Обавестили су и СУП, чак су се
повезали и са СУП-ом да сазнају одакле је младожења. Све је,
нажалост, добило вид добровољности. За ову продају
девојчице са посебним потребама нико није одговарао јер је
све подведено под културолошке обичаје ромског народа, а
девојчица се наводно добровољно удала.“
• „Девојчица која је имала лаку менталну ретардацију, смештена
у Прихватилиште пошто је нађена на улици, две године је била
сексуално експлоатисана најпре од стране сопственог оца, а
касније ју је „уступио" човеку који ју је присиљавао на
проституцију. После смештаја у Прихватилиште „макро" је
долазио представљајући се као стриц и покушавао да је изведе.
Пошто у томе није успео, почео је да се креће око установе и да
врбује девојке за проституцију. Уз помоћ једне штићенице, која
је имала његов број телефона, и полиције он је ухваћен и сада
му се суди за присиљавање на проституцију, а и оцу за
саучесништво, али и за сексуално злостављање жене и кћерке."
• „Скоро је у просторије СОС-а улетела мајка једне средњошколке.
Билојој је чудно како је кћерка почела лепо да се облачи. На питање
одакле јој таква гардероба, кћерка је прво одговорила да је позајмила
од другарице,а после да су јој поклониле жене које раде на СОС
телефону. Мајка је, дакле, у просторије ове невладине организације
дошла са питањем да ли су јој оне дале гардеробу. Иако њихова
организација повремено угроженим женама даје гардеробу, али
углавном половну, било им је јасно да се девојка бави неким
нелегалним послом. Убрзо је девојчица признала о чему је реч и тако
се ланац покренуо.“
• „То су деца од десетак година, па навише. Сваки криминалац
има своје”војнике” који за њега врше кривична дела. То су
криминалне групе из насеља Браће Јерковић и Медаковић.
Унутар сваког криминалног клана постоје малолетни
“војници”. Такође, домови за малолетнике су прави “расадник
“криминалаца. Деца тамо билдују и припремају се за
криминалну каријеру.“
• Када су у питању деца смештена у домове, једна испитаница истиче:
„Понекад се дешава да старија деца злостављају млађе штићенике,
присиљавајући их на давање новца. Због тога стручњаци у домовима иду ка
хомогенизацији деце без родитељског старања. Посебно се води рачуна да
дилери дроге не “навуку” неко дете из дома давањем дроге “гратис” у
почетку. Било је додуше спорадичних случајева када је неко дете из дома
било у ризику од овакве ситуације, али се у тим ситуацијама одмах
реаговало. Конкретно, радило се о два случаја где су наркодилери,
сконцентрисани у простору између две школе, понудили деци из дома да
унесу дрогу у дом и да дају својим другарима. То је, на срећу, одмах
откривено и спречено. Приликом сваке сумњиве ситуације радници дома
позивају СУП-ово одељење за малолетнике, са којим иначе имају веома
добру сарадњу. Зову их и ради провере деце са којима ступају у контакт
штићеници дома.“
• „Малолетник (11) из Зубиног Потока је више пута проваљивао у магацин
техничке робе, пролазећи кроз вентилациони прозор димензија 25 x 50 цм.
Иначе, дечак је био сићушан и мршав, тако да је несметано могао проћи и
кроз мањи отвор. Претпоставља се да то није могао сам да уради и да је
са њим било још неко лице. Нешто од украдене робе је пронађено код
старијег човека који је покушао да наведену робу прода на пијаци,
приликом чега је ухапшен, али је порицао било какву везу са дечаком.
Испитивањем је утврђено да је он дечака присиљавао на крађу. Иначе, дечак
је повремено боравио у Новом Пазару, сам и непријављен. Оштећени из
чијег магацина је дечак крао наведену робу одустао је од кривичног
гоњења."
• „Девојчица из Молдавије, жртва трговине од своје 14. године, раније
смештена у Дом за децу без родитељског старања, одакле су је
намамили пре свега зато што је невина, а познато је да се за невине
девојчице више плаћа. Девојчица је нађена у једном ноћном бару
близу Сомбора, али је пре тога продавана на Косову, у Црној Гори,
Босни, Републици Српској, да би је на крају довели у Србију. На
свим местима је била експлоатисана по пар месеци. Када је отишла у
Молдавију, имала је већ 18 година, што значи да су њене патње
трајале четири године."
• Случај из праксе Окружног јавног тужилаштва у Шапцу:
„Две пунолетне жене, домаће држављанке (од којих је једна
стара 45 година и мајка петоро деце, а друга око 25 година),
продате су од стране неког човека из Ниша власнику локала у
Шапцу. Обе жене су из села из околине Ниша и, по њиховој
причи, тај човек из Ниша им је сипао “нешто у пиће”, након
чега су оне заспале и пробудиле се у Пожаревцу. Тада су
уследила силовања, а затим су дошли људи из Шабца (један
човек - газда локала и једна жена) и одвели их у Шабац, где су
почеле да раде у локалу као конобарице. Према њиховом
исказу, газда локала их је држао затворене, силовао их и
принуђивао на вршење проституције, све док једна од њих
није успела да побегне и пријави случај полицији."
• „Жене из Румуније је радила на Косову - бавила се
проституцијом и била у ропском односу код газде кафане у
Косову Пољу. Из њене приче сазнали смо да је преко своје
комшинице дошла до адресе човека који јој је обећао добар
посао у Италији и визу. Није се бојала јер је имала поверење у
комшиницу. Било их је пет у групи до Мађарске, где су им се
придружиле две Бугарке. Из Будимпеште су дошле у Београд,
где их је преузео човек из Панчева. Њу и једну девојку из
Молдавије сместио је у кућу на Звездари, где су остале 15
дана а после је, по ономе што је чула, та девојка продата
неком лицу у Београду. Ову девојку више није видела. Газда
кафане код кога је почела да ради као конобарица убрзо је
почео да је присиљава на проституцију - када је одбила
добила је батине. Месец дана касније пребачена је на
Косово…"
• „Румунска држављанка (1971) срела је своју школску
другарицу која јој је понудила да ради као конобарица у истој
кафани где она ради дуже време. Понудила јој је да станују
заједно и деле станарину, и она је то прихватила. У стану је
упознала три Румунке и једну Молдавку и сазнала да
ће оне за два-три сата бити пребачене за Југославију. После два
дана по њу је дошао један Румун, а касније су им се
придружила још двојица, који су је илегално пребацили преко
границе. Са ове стране границе сачекала су је два наша
држављанина, који су је џипом довели до Београда и сместили
је у један стан. У стану у Београду је затекла три Молдавке и
Румунку која је продата у Грчкој, а три Молдавке у Италији.
Њу је продао једном лицу из Београда. У Београду је била
продата седам пута. Претпоследњи купац ју је злостављао и
претио бомбом коју је стално носио са собом. Дању је спавала
у неком стану у Рашкој, а ноћу ју је водио у Звечан (Косово) и
продавао је војницима КФОР-а.“
• „Девојка из Војводине је и сама била домско дете. Успела је да
заврши средњу школу и курс за фризере и уз помоћ Центра за
социјални рад да се запосли, и чак да остане у дому и након
стицања пунолетства. Пошто није била задовољна платом,
напустила је посао, отишла је код друга код кога је дошао његов
познаник, који јој је понудио да оде у други град и ради у
кафићу. Отишла је тамо, али је радила као проститутка. У
међувремену је остала у другом стању, током трудноће јој је
газда локала у којем је радила (који је наводно и отац детета)
слао новац. Када се породила, смештена је у Матерински дом у
Звечанској, где је оставила дете и побегла. Преко неке другарице
(која ју је одвела или препоручила) отишла је у Витез у Босни да
би се запослила, одатле је била продата за Хрватску, да би је
тамошња полиција ухватила без докумената и вратила у
Београд."
• „Познат ми је случај девојке из Војводине која је радила у
кафићу у Подгорици. Дошао је газдин пријатељ који јој је
понудио посао у Будви. Одмах ју је прве вечери силовао и
покушао да је колима преко Бара пребаци у Албанију или на
Косово. На срећу, девојка је успела да побегне, али је после
силовања остала у другом стању.“
„Речено јој је да ће радити као фризерка, јер је то њена
струка. Купила је (то је тражено од ње) цео комплет прибора
за фризерске услуге (професионалне четке које су коштале
право мало богатство, за које је позајмила новац),да би се
испоставило да је то само била празна прича пуна обећања.“
• „Жена Молдавка, иначе медицинска сестра, жели да на легалан начин, са
својим знањем, као медицинска сестра у иностранству заради новац ради
издржавања двоје деце… Она се обраћа агенцији која организује налажење
посла у иностранству, са гаранцијом… Агенција се налази у Кишињеву, у
њој ради жена средњих година, респектабилна, од поверења. Жени се нуди
да ради као медицинска сестра у Италији, али мора да сакупи неколико
стотина долара ради покрића, јер они нису агенција која се бави
проституцијом. Новац јој је потребан да се снађе у почетку и да плати себи
пут. Доноси своје документе на увид и тада јој се објашњава да треба да иде
у Будимпешту, да у италијанској амбасади поднесе захтев за визу. Све делује
врло легално, нико не иде илегалним каналима, нико је не прати. Она сасвим
регуларно долази на аеродром у Будимпешти, иде до таксија, прилази јој
“чичица” са аеродромском капом, са регистрованим таксијем. Они крећу у
правцу амбасаде, али после извесног времена такси успорава и на оба задња
врата улећу двојица типова који јој силом отимају ташну са документима и
новцем.Од тог тренутка она постаје нико и ништа, особа без идентитета…"
• „Тамо је била у правом ропском односу. Добила је собу испред
које су била два чувара. Није имала слободу кретања. Ту је
добијала храну. Увече би је изводили у бар. У почетку је
радила само као стриптизета, а онда је “уводе” у
проституцију. Жене жртве трговине, готово свакодневно,
бивају изложене различитим облицима физичког, психичког и
сексуалног насиља.”
• „Често су силоване од газда који их купе и њихових
сарадника.Врло често их физички злостављају, пребијају,
принуђене су на секс без заштите, абортусе раде код неких
“месара”, физички су злостављане и то на разне начине…"
• „Случај жене из Румуније која је радила на Косову - бавила
се проституцијом и била у ропском односу код газде
кафане у Косову Пољу. Газда ју је злостављао, тукао,
приморавао да пије и да има дневно и по двадесет
клијената. Када је била непослушна, морио ју је глађу…“
• „Када су дошли, затворили су је у подрум, тукли је,
силовали (газда и други мушкарци које су он и његова
жена доводили), гасили су пикавце по њој, морала је да
трчи да смрша. Након тога, одвели су је до Бубањ потока,
где долази један Новосађанин и одводи је у Нови Сад,
смешта је у свој стан, а после у једну викендицу код Новог
Сада, где је већ била једна Украјинка. Ту су обе биле
закључане, силоване, тучене. Одатле су обе биле пребачене
у Витез у БиХ, у ноћни бар у којем су радиле…“
Литература:
http://www.mup.gov.rs/cms_cir/sadrzaj.nsf/trgovina-ljudima.h
http://www.osce.org/sr/serbia/34951
http://www.centarzztlj.rs/
http://www.astra.org.rs/
http://www.atina.org.rs/
Кривични законик РС
Зоран Стојановић, Обрад Перић,- Кривично право,
Мило Бошковић - Криминологија,
Љубомир Стајић – Основи система безбедности
Мило Бошковић – Социјална патологија