Transcript Припремам дете за школу

ПРИПРЕМАМ ДЕТЕ ЗА
ШКОЛУ
ДАНИЕЛА БУДИМСКИ
ПЕДАГОГ
Полазак у школу, обично више брине родитеље него децу.
Родитељи су, најчешће збуњени и нису увек сигурни шта треба
да раде, како и да ли добро поступају са децом.
Овде ћемо истаћи шта све родитељи треба да раде, да би добро
припремили своје дете за школу. Биће речи и о томе шта не би
требало да раде.
Нови Закон о основној школи предвиђа да свако дете проведе
најмање 9 месеци у предшколској установи. Али је боље да
дете проведе више година у истој, јер се тако социјализује,
научи да се дружи, да остварује контакте, да одређено време
проводи ван куће итд. Уопште, деца која су била у
предшколској установи боље се прилагођавају школском
колективу и припремљенија су на нови начин живота и рада у
школи, дружељубивија су, друштвенија и успешније међусобно
сарађују.
Сама припрема деце обухвата неколико сегмената. Поред
социјализације, важна је и емоционална припрема детета. Она
подразумева развијање љубави према школи, као и отклањање
свих предрасуда о школи и страхова од ње, уколико постоје.
Физичка припрема је саставни део опште припреме детета за
школу и она траје од рођења. У том смислу, родитељ треба да
детету обезбеди здрав начин живота, који подразумева редовну и
здраву исхрану, одлазак на спавање у одређено време, доста
физичких активности примерених узрасту детета, изласке у
природу, више кретања, а мање гледања телевизора и играња
игрица на компјутеру.
Уколико постоје било какве аномалије или деформитети, треба
их отклонити, по савету лекара. Ако дете треба да носи протезу
или ради корективне вежбе за стопала или кичму и слично, ако
треба да исправи изговор неких гласова, онда то треба урадити
пре поласка у школу. Дете мора правилно да изговара све
гласове, јер ће касније, при писању изостављати оне гласове које
не изговара правилно.
Радна припрема је веома важан део припреме детета за школу.
Дете мора да се навикава да ради, да помаже одраслима у кући и
да има обавезе (да брине о својим стварима, играчкама, личној
хигијени, али и да помаже око постављања стола, спремања
собе, заливања цвећа, брисања прашине...). Што је дете старије, то
захтеве треба повећавати. Захтеви треба да буду прилагођени
узрасту и да не одузимају много времена. Навикавањем детета на
рад, формира се његов правилан однос према раду, али се лакше
стичу и радне навике учења. Деца која имају обавезе у кући,
спремнија су да раде и сарађују, активнија су и одговорнија у
извршавању обавеза.
Игра је саставни део живота сваког детета и његова доминантна
активност. Она је начин учења, упознавања света, али и начин
изражавања. Кроз игру дете изграђује и свој однос према
околини. У периоду пре поласка у школу, дете треба да се игра
што више, али и када крене у школу, игра не сме нестати из
његовог живота: само треба правилно распоредити време за
учење, игру и одмор.
Образовна припрема је оно чему неки родитељи придају превише значаја,
али на погрешан начин. Она подразумева стицање одређених појмова, код
деце, о стварима, живим бићима, појавама, процесима. То се постиже
разговором са дететом, читањем, гледањем образовних ТВ емисија,
објашњавањем. Такође је важно развијати мишљење, машту и креативност
деце. У том смислу, не треба сервирати деци готова мишљења, већ их
треба натерати да мисле, да сама дођу до неких закључака и треба
уважавати њихово мишљење. Такође их треба подстицати да објасне оно
што кажу.
Деци треба што више читати, а затим разговарати о прочитаном и
постављати им конкретна питања. Литература треба да буде прилагођена
узрасту детета, занимљива и разноврсна по тематици.
Такође деца треба да уче напамет и неке дечје песмице, јер се тако вежба
памћење и богати се речник детета.
Родитељи треба да воде дете у позориште, биоскоп, музеј, јер је то
саставни део културе. Саставни део културе је и пажљив однос према
другима и понашање у одређеним ситуацијама.
Деци треба организовати и интелектуалне активности: посматрање,
слушање, анализирање, упоређивање, уопштавање онога што дете опажа у
природи и друштву и извођење закључака, на основу свега тога.
Деци треба омогућити да што више цртају, боје и вајају, јер ће на тај
начин вежбати фину моторику мишића руку и координацију ока и руке,
које су веома важне у припреми за писање.
Број је апстракција и он представља количинске односе међу
предметима, појавама и не формира се учењем цифара, ознака рачунских
операција, већ увиђањем разних односа међу стварима. Зато је потребно
детету обезбедити да посматра предмете и уочава разне величине, облике,
тј. да разликује веће и мање, дуже и краће, дебље и тање, округле и
четвртасте предмете, као и да стекне основне просторне представе: горедоле, изнад-испод, испред-иза, лево-десно, поред итд. Затим да
упоређује где има више, а где мање предмета, да пребројава предмете, да,
у игри одузима и додаје, да решава лакше проблеме усмено,
размишљањем и слично.
Уопште, све што се ради са децом треба да буде неусиљено , да прати
њихова интересовања и да не траје дуго, а да буде прилагођено узрасту
детета. Родитељи морају имати пуно стрпљења у раду са децом и морају
поштовати њихове потребе. За сваки добро обављен задатак или посао,
родитељ треба да похвали дете, како би оно имало повратну информацију
и било подстакнуто да и даље ради и сазнаје.
Децу треба осамостаљивати у свему што раде, јер на тај начин она уче да
брину о себи, да размишљају, предвиђају, доносе одлуке, што све утиче
позитивно на развој личности. Самосталнија деца су и сналажљивија.
АКТИВНОСТИ које родитељи треба да организују свом детету су
разноврсне: све врсте игара, цртање, сликање, вајање, бојење,
музичко-ритмичке активности, читање, причање, објашњавање,
одговарање на дечја питања, систематско посматрање одређених
природних појава, процеса, учење кратких дечјих песмица,
заједничке шетње, обилазак музеја, библиотеке, логичкоматематичке и откривачке активности, решавање загонетки, ребуса,
слагалице... Помоћ родитеља у овим активностима треба да буде
незнатна.
Од усвајања знања, важније је морално васпитање, које
подразумева усвајање одређених правила и норми понашања,
сарадњу, комуникацију, самосвест, способност самоконтроле и
самооцењивања, развијену вољу и правилан однос према раду.
Треба развијати и радозналост, креативност, љубав према књизи,
отвореност према искуству.
Најважнији метод у васпитању деце је лични пример родитеља.
Без тога, ни остали поступци неће бити ефикасни.
Аутор презентације:
ДАНИЕЛА БУДИМСКИ
педагог