Transcript 3. privredni_rast

PRIVREDNI RAST
Doc. dr Zoran Mastilo
POJAM PRIVREDNOG RASTA
Privredni rast je uvećanje realnog bruto
društvenog proizvoda određene makroekonomije u
odnosu na njegovu veličinu u prethodnom
vreinenskom inlervalu.

Privredni rast predstavlja povećanje agregatne
ponude.

POJAM PRIVREDNOG RASTA
Privredni rast se kvantitativno izražava na
najrazličitije načine a najčešće pomoću pokazatelja
stope rasta bruto društvenog proizvoda,
nacionalnog dohotka, bruto društvenog proizvoda
po glavi stanovnika, nacionalnog dohotka po glavi
stanovnika, itd.

Posmatrano u dugom
privrednog rasta govore
nacionalne ekonomije.

roku pokazatelji
o napredovanju
POJAM PRIVREDNOG RASTA
Privredni rast je rezultat rastuće efikasnosti
upotrebe proizvodnih inputa.

Pojam privrednog rasta je uži od pojma
privrednog razvoja. Rast je komponenta razvoja.
On se bazira na krajnje simplificiranom
proučavanju ekonomske dinamike i podrazumeva
vrlo rigorozna ograničenja. Privredni rast je
proces povećanja realnog bruto drušlvenog
proizvoda.

NAJZNAČAJNIJE TEORIJE
PRIVREDNOG RASTA
TEORIJE
UZLETA,
STAGNACIJE,
URAVNOTEŽENOG RASTA

I
KRATKOROČNE I DUGOROČNE TEORIJE
PRIVREDNOG RASTA

TEORIJE UZLETA
Teorije uzleta se povezuju sa imenom Rostova i
njegovog učenja u kome se akcentiraju sledeći
periodi privrednog rasta: tradicionalno društvo,
etapa prelaza od tradicionalnog ka modernom
društvu i etapa starta ili uzleta.
Kao što se vidi jedan od perioda privrednog rasta
koje apostrofira Rostov je start ili uzlet, a njegova
analogija je sa avionom koji jc sposoban da leti
tek nakon dostizanja kritične visine.
TEORIJE UZLETA
Pojedine makroekonomije imaju različite periode
uzleta.
Zemlja
Period uzleta
Velika Britanija
1783 - 1802.
Francuska
1830 - 1860.
Belgija
1833 - 1860.
Sjedinjene Američke Države
1843 - 1860.
Nemačka
1850 - 1873.
Švedska
1868 - 1890.
Japan
1878 - 1900.
Rusija
1890 - 1914.
Kanada
1896 - 1914.
Argentina
1935 -
Turska
1937 -
Indija
1952 -
Kina
1952 -
TEORIJE UZLETA
Fazu uzleta Rostov vezuje za ispunjenje sledeća tri
uslova: 1) porast investicija sa 5 posto (ili manje)
na više od 10 posto nacionalnog dohotka; 2) razvoj
jednog ili više proizvodnih sektora koje odlikuje
visoka stopa rasia; 3) postojanje ili nagla pojava
političkog, društvcnog i institucionalnog okvira
koji je stimulativan sa stanovišta rasta modernih
sektora, dok inogućnosi angažovanja strane
akumulacije u fazi uzleta daje sigurnost razvoju.
TEORIJE STAGNACIJE
U osnovi svih teorija slagnacije nalazi se
međunarodna dimenzija privrednog rasta i stav da
danas nerazvijene zemlje imaju određene prednosti
koje nisu bile karakteristika razvoja prvobitno
nerazvijenih, a danas razvijenih privreda. Nedovoljno
razvijene zemlje, naime, mogu u savremenim
uslovima ostvarili privredni rast mehanizmom
transfera akumulacije i tehnologije iz razvijenih
zemalja. Ovu teoriju razvio je hardvarski profesor
Aleksandar Geršenkron i ona je u lileraturi poznata
kao Geršenkronov efekat.
TEORIJE URAVNOTEŽENOG RASTA
Teoretičari uravnoteženog rasta, napominju da je privredni rast u
svojoj biti uravnotežen proces u kome se privrede pojedinih
zemalja stalno kreću napred. Ekonomisti koji zastupaju ovakave
stavove često prave digrcsiju da je rast sličan kretanju kornjače koja
sporo i stalno ide napred, a ne kretanju zeca koji na mahove pravi
snažne iskorake, ali se odmara čim oseti umor. Jedan od
najpoznatijih predstavnika ovog teorijskog pravca je Sajmon
Kuznec. Ovaj autor jc proučavao privrednu istoriju 13 visoko
razvijenih zemalja, počev od 1800. godine. Poruke njegovih
istraživanja se mogu sažeti u rečenici da je privredni rast ovih
zemalja najpribližniji modelu uravnoteženog rasta. Ovo iz osnovnog
razloga što rezultati njegovih istraživanja nisu upućivali na
značajniji rast ili opadanje stopa privrednog rasta u analiziranom
vremenskom periodu.
KRATKOROČNE I DUGOROČNE
TEORIJE PRIVREDNOG RASTA
Teorije kratkomčnog privrednog rasta (Short-Term Economic
Growth Theories) analiziraju rigorozne matematičke odnose izmcđu
stope privrednog rasla i proizvodnih inputa, posebno kapitala i
radne snage. Teorije kratkoročnog privrednog rasta bave se
istraživanjem relacija koje postoje izmcđu stope privrednog rasta i
veličine upotrebljenih proizvodnih utrošaka.
Teorije dugoročnog privrednog rasta (Long Term Economic
Growth Theories) istražuju dinamiku dugoročnog rasta kako u
visoko industrijalizaovanim tako i u nedovoljno razvijenim
zemljama. Kao tri najvažnije škole dugoročnog privrcdnog rasta u
razvijenim sredinania u literaturi se navode: a) škola stagnacije b)
škola dugoročnog rasta sa fluktuacijama privrednih ciklusa i
postepenim uvećanjem stope privrednog rasta i c) škole eksplozijc i
kolapsa.
KRATKOROČNE I DUGOROČNE
TEORIJE PRIVREDNOG RASTA
Škola stagnacije najčešće se povezuje sa imenom ekonomiste
Alvina Hansena. Ukratko, njegova teorija jc polazila od konstatacije
da je krajem tridesetih godina ovoga veka došlo do stagnacije stopa
rasta stanvništva i štednje kao i završetka teritorijalnih osvajanja u
globalnim relacijama. Ove promcne su uslovile pomeranje akcenta
u proizvodnji od kapilalno-intenzivnih tehnoloških postupaka ka
kapitalno-štednim procesima. To je, sa svoje slrane, dovelo do
stagnacije privrednog rasta.
Škola dugoročnog rasta sa fluktuacijama privrednih ciklusa i
postepenim uvećanjem stope privrcdnog rasta ima za polaznu
premisu opredeljenje da će budući rast biti analogan rastu u
prošlosti, te da su pesimistički stavovi stagnacionista neprihvatljivi.
Reprezentativni predstavnik ovakvog učenja jc Robert Solou. Po
ovom autoru stabilan dugoročni privredni rast jc ostvariv.
KRATKOROČNE I DUGOROČNE
TEORIJE PRIVREDNOG RASTA
Škola eksplozije i kolapsa razlikuje tri njena najvažnija pravca. Prvi
pravac se odnosi na Makrsovu teoriju koja predviđa nestajanje
kapilalizma, budući da u okviru istog dolazi do sve vcćeg
ispoljavanja brojnih društvenih protivrečnosti. Drugi pravac
reprezentuju razmišljanja intelektualnih naslednika Tomasa
Maltusa i njegovih pesimističkih stavova u vezi mogućnosti
uvećanja proizvodnje u obimu neophodnom da prati trend stalnog
uvećanja stanovništva. Najpoznatiji radovi su objavljeni od strane
Rimskog kluba pod nazivom Granicce rasta iz 1972. godine. Treća
varijanta predstavlja negaciju druge, Protagonisti ovog teorijskog
pravca odbacuju kataklizmične poruke druge varijante, temeljići
svoje zaključke na stavu po kome savremene tehnološke promene
omogućuju rastuće prinose u oblasti poljoprivredne proizvodnje. u
ekstrakciji prirodnih resursa i zaštiti prirodne sredine.
EKONOMIJA PONUDE – PREOKRET U
TEORIJI PRIVREDNOG RAZVOJA
Kejnsijanstvo tumači privredni rast prvenstveno sa tačke gledišta
tražnje. Ono objašnjava nizak tempo privrednog rasta nedovoljnom
veličinom ukupne tražnje, koja ne obezbeđuju neophodan rast bruto
društvenog proizvoda. Zato se oni zalažu za politiku niskih
kamatnih stopa (politika "jeftinog novca") kao sredstvo stimulncije
investicija. U slučaju potrebe, fiskalna politika se možc korisiiti za
ograničenje državnih rashoda i potrošnje, s tim da visok nivo
investicija ne vodi inflaciji. Osnovna racionalna nit kejnsijanskog
pristupa dinamiziranju proizvodnje je stav po kome je principom
multiplikovanog delovanja na neku od komponenata potrožšnje
moguće u kratkom roku uticati na akceleraciju slope privrednog
rasta.
EKONOMIJA PONUDE – PREOKRET U
TEORIJI PRIVREDNOG RAZVOJA
Monetarizam se u ekonomskoj teoriji vezuje za ime američkog
ekonomistc Miltona Fridmana. Promene stope rasta ponude novca
istovremeno objašnjavaju i logiku privredne dinamike. Analogno
takvom zaključku proizilazi i stav o odlućujućoj važnosti monetarne
polilike u procesu dinamiziranja stope privrednog rasta. Bitno
ogranićenje monetarizma u kontekstu izučavanja problema
privrednog rasta ogleda se u tome što ovaj teorijski pravac polazi od
zaključka da se u kratkoin roku može promeniti proizvodnja i
zaposlenost povećanjem novčane mase. Međutim, u dugom roku,
posle procesa prilagođavanja u kratkom roku, dolazi do efekata koji
se uglavnom oglednju u povećanju cena.
EKONOMIJA PONUDE – PREOKRET U
TEORIJI PRIVREDNOG RAZVOJA
Vreme od kasnilh šezdesetih i posebno od sedamdesetih godina 20.
veka pa do današnjih dana karakteriše napnštanja kejnsijanskog
pravca u ekonomskoj teoriji i uspon tzv. novoklasičnih pristupa.
Premda mišljenja o ukupnim dometima ovog teorijskog pravca vrlo
podjeljena, tvrđenje po kome visoke poreske stope utiču negativno
na privredni rast. Može se zaključiti da su investicije u centru
istraživanja predstavnika ekonomije ponude. Nivo agregatnih
investicija zavisi od veličine agregatne štednje, a štednja od visine
ukupnih poreskih zahvatanja. Dolazi se do stava o presudnom
značaju motivacija u procesu dinamiziranja privrednog rasta,
motivacije da se radi, štedi i da se investira. Visoke poreske stope
destimulativno djeluju na sistem motivacije
EKONOMIJA PONUDE – PREOKRET U
TEORIJI PRIVREDNOG RAZVOJA
Elementarna analiza stavova makroekonomske teorije i politike u
vremenu koje se proteže od polovine 20. veka, pa sve do
osamdesetih godina u zemljama razvijene tržišne privrede, može se
pznačiti kao iznačaženje puteva i načina pomoć kojih se ekonomska
politika efikasno suprostavlja inflaciji, s jedne, i rastu
nezaposlenosti, s druge strane. U situacijama kada je nezaposlenost
pokazivala trendove rasta, liberali su zahtevali povećanje izdataka
ili smanjenje poreza. Suprotno, u uslovima rasta inflacije,
konzervativci su preporučivali kreatorima ekonomske politike
široku paletu monetarnih i fiskalnih mera restruktivnog karaktera.
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Empirijski pokazatelji stope rasta bruto društvenog proizvoda u
pojedinim zemljama u dužem vremenskom intervalu to najbolje
pokazuju. Daleko najveći broj zemalja u toku dugog roka ima
prosečnu stopu rasta realnog GNP između dva i tri posto.
Agnus Madison (Agnus Maddison) ekspert za ekonomsku istoriju i
teoriju privrcdnog rasta je podelio vremenski interval od 500.
godine naše ere, pa do 1920. godine na četiri perioda:

poljoprivreda, (500-1500);

razvijena poljoprivreda (1500-1700);

trgovački kapitalizam (1720-1820.) i

kapilalizam (1820-1980).
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Tempo privrednog rasta i poljoprivredne proizvodnje po stanovniku
Stanovništvo
Poljoprivredna
proizvodnja po
stanovniku
0,1
0,0
Razvijena poljoprivreda (1500- 1700)
0,2
0,1
Trgovački kapitalizam (1700- 1820)
0,4
0,2
0,9
1,6
Poljoprivreda (500-1500)
Kapilalizam (I820-I9S0)
Zapaža se da je nivo poljoprivrednih proizvoda po stanovniku, u gotovo
desetovekovnom periodu ostao nepromenjen, dok je stanovništvo u toku istog
vremenskog intervala raslo po stopi od 0,1%. Tokom sledeća dva veka
stanovništvo jc raslo po stopi od 0,2%, dok je proizvodnja po stanovniku bila
uvećavana po stopi od 0,1%. Kvalitativna promena se dogodila u sledcćoj fazi
razvoja kapitalizma, kada je prosečna stopa rasta proizvodnje po glavi slanovnika
iznosila 1,6%.
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Rezullati istraživanja Sajmona Kuzneca pokazuju da je tempo
privrednog rasta u vremenu prve industrijske revolucije, koja se
dogodila u Velikoj Britaniji između 1780. i 1820. godinc, u SAD
između 1810. i 1860. godine i u Nemačkoj između 1820. i 1870.
godine, značajno povećan. To se poklapa sa procesom razvoja
kapitalizma kao vodećeg privrednog sistema u globalnim
relacijama. U ovim zemljama se u analiziranom vremenskom
intervalu zapaža privredni rast, a takođe i rast stanovništva, pri
čemu je privrcdni rast bio praćen značajnim tehnološkim
usavršavanjima. Kuznec je u jednom od svojih radova primctio da
se proces prelaza na ubrzani prvredni rast dogodio naglo, a da su
političke i socijalne posledice tog događaja veoma burne.
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Zbog čega se tempo privrednog rasta ubrzava u nekim zemljama a
u drugim ne?
Jedna od najpopulamijih teorija koja objašnjava ovu pojavu vezana
je za ime Maksa Vebera, a za polaznu tačku ima objašnjenje
uzročno-posledičnih odnosa između religije i ekonomije. Po Veberu
najbolji uslovi za prosperitet kapitalizma postoje u onim zemljama u
kojima su naglašene protestantske religijske vrednosli. Veber je
tvrdio da protenstantizam potencira težnju za profitom. Po njemu,
nagon za profilom ima isti rang važnosti kao i težnja za sticanjem
znanja.
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Dugoročni privredni rast se temelji na uvećanoj
upotrebi proizvodnih faklora - rada, kapitala i
prirodnih resursa i uvećanju efikasnosti njihovog
korišćenja - tehnološkim promenama. Ukoliko se
pođe od stava po kome prirodni resursi
predstavljaju konstantu, proizilazi da se privredni
rast, odnosno rast GNP, može dekomponovati na
tri zasebna izvora: rast radne snage, rast kapiiala i
tehnološke promene.
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Stope rasta GNP od 1980-1987. godine u nekim zemljama i vreme
dupliranja
prosečna stopa rasta
vreme dupliranja
Koreja
8,6
8
Indija
4,6
16
Ban.eladc5
3,8
19
Japan
3,8
19
Australija
3,2
23
SAD
3,1
23
Kanada
2,9
25
Kolumbija
2,9
25
Dominikanska Rep.
1,6
45
Ncmačka
1,6
45
zemlja
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Veoma je bitno zapaziti da privredni rast zavisi i
od faktora na sltrani tražnje i faktora raspodele.
Na privredni rast, takođe, imaju uticaja i faktori na
strani raspodele. Za potpuno iskorišćenje
proizvodnog potencijala, pored punog uključenja
proizvodnih resursa u ekonomsku aktivnost,
potrebna je i adekvatna njihova raspodela kako bi
se dobila maksimalna količina korisne produkcije.
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Faktori privrednog rasta na strani ponude i oni na strani
tražnje međusobno su povezani.
Npr:
Rast nezaposlenosti negativno deluje na akumulativnu
sposobnost makroekonomije, a takođe i na rast troškova
istraživanja i razvoja. Ali i suprotno, nizak nivo
akumalativne sposobnosti i inovativnosti može biti ključni
razlog rasta nezaposlenosti
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Potrebno je imati u vidu da se prirast proizvodnog potencijala
realizuje ukoliko se:
ukupni rashodi povećaju do nivoa dovoljnog za održavanje pune
zaposlenosii:

dodatni resursi efikasno koriste, kako bi obezbedili maksimalno
moguće povcc'anje obima proizvodnje.

Visoke stope radne snage, same po sebi, ne znače i visoke stope
privrednog rasta. Kvalitet rada determinišu nivo obrazovanja,
obučavanje, radno iskustvo, kao i odnos prema radu. Obrazovanje je
najsporiji, ali sasvim izvesno, i najznačajniji faktor privrednog rasta.
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Stepen korišćenja radne snage zavisi od sposobnosti
zemlje da investira u kapitalna dobra, što je povezano sa
njenim mogućnostima štednje. Za slobodna tržišta i
stabilne ekonomije malo je dokaza da više kamatne stope
povećavaju štednju.
Postoji mnogo dokaza da ekstremna finansijska
nestabilnost, sa velikim i realnim negativnim kamatnim
stopama dovodi do sledeće tri stvari: domaćinstva
značajno smanjuju šlednju; premeštaju je u inostranstvo;
akumuliraju štcdnju u neproduktivne vrednosti (na primer
u zlato).
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Kao dodatak privatnom sektoru, vlada utiče na nacionalnu
štednju kroz budžetsku politiku. Izvan domaće privrede,
zemlje u razvoju mogu dolaziti do strane štednje na tri
osnovna načina:
da preduzeća iz inostranstva direktno investiraju u
domaću privredu;

pozajmljivanjem na svetskom iržištu kapitala ili od
institucija kao što je Svetska banka;

dobijanjem
zemalja.

strane
pomoći
od
industrijalizovanih
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Iznos štednje, domaće i strane, privatne i javne,
deteminiše investicionu aktivnost u zemlji.
Privredni rast dovodi do profita; profiti se ponovno
investiraju; kapital, produktivnost i dohodak
percapila se uvećavaju, čime se krug ekonomskog
prosperiteta zatvara.
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Prirodni resursi - poljoprivredno i šumsko
zemljište, mineralna bogatstva, vodeni potencijal,
kombinovani sa radom i kapitalom, mogu
doprineti privrednom rastu, ali izgleda da nisu
neophodni uslov rasta. Neke zemlje u razvoju su
relativno bogate prirodnim resursima, no i pored
toga one nisu uspešne u njihovoj upotrebi. S druge
strane, postoje zemlje koje su siromašne prirodnim
resursima (Japan, na priiner), a koje su realizovale
izuzetan privredni rast u prethodnim decenijama.
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Tehnologija - način kombinovanja resursa u proizvodnji
roba i usluga - ključna je determinanta privrednog rasta.
Tehnološka promena omogućava proizvodnju većeg
autputa uz postojcća ulaganja faktora. Tehnološka
promena zavisi od naučnoistraživačkog kadra i od
ukupnih ulaganja u istraživanje i razvoj. Obrazovanija
radna snaga pruža visoko razvijenim privredama značajnu
prednost u primeni nove tehnologije u odnosu na zemlje u
razvoju. Pored toga, vodećc privrcde izdvajaju između 2%
i 4% svog GNP za istraživanje i razvoj, što je dalcko iznad
mogućnosti zemalja u razvoju.
IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG
RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT
Determinante privrednog rasta realnog GNP SAD u
periodu 1948-1989. godine
Rast realnog GNP
Doprinos inputa
Kapital
Rad
Zemlja
Tehnološke promere
Obrazovanje
Ostali vidovi tchnol. promena
Prosečna stopa rasta
% od ukupnog rasta
3,3
1,9
1,2
0,7
0,0
1,4
0,4
1,0
100
58
37
21
0
42
12
30
NEKA OBELEŽJA SAVREMENOG
PRIVREDNOG RASTA
Osnovna karkateristika savremenog privrcdnog rasta je
tendencija ka snižavanju udela poljoprivrede u vrednosti
bruto društvenog proizvoda i ukupnoj zaposlenosti.
U SAD, na prinier. 1920. godine 70% od ukupnog broja
radne snage bilo je zaposleno u oblasti poljoprivrcdc.
Godine 1940. ovo učešćc je iznosilo 20%, a 1987. isto je
palo na svega 3%. U Japanu, udeo zaposlenih u
poljoprivredi se smanjio sa 72% u 1879. godini na svega
8% u 1980. godini. U zemljama u razvoju ovaj procenat
se kreće oko 20%, a u industrijski razvijenim je on manji
od 5%.
NEKA OBELEŽJA SAVREMENOG
PRIVREDNOG RASTA
Britanski ekonomista Kolin Klark (Colin Clark) primetio
je da trend smanjenja udela poljoprivrednih radnika u
ukupnom broju zaposlenih prati rast zaposlenih u sektoru
industrije, a potom i u sektoru usluga.
Za zenilje koje stupaju u fazu brzog privrednog rasta,
veoma su karakteristične promene na planu urbanizacije.
koju je Kuznec definisao kao "koncentraciju slanovništva
u gusto naseljenim relativno krupnim regionima".
Urbanizacija je posledica snižavanja udela agrarnog
sektora i prosperiteta induslrije.
NEKA OBELEŽJA SAVREMENOG
PRIVREDNOG RASTA
Osnovna karkateristika savremenog privrcdnog rasta je
tendencija ka snižavanju udela poljoprivrede u vrednosti
bruto društvenog proizvoda i ukupnoj zaposlenosti.
U SAD, na prinier. 1920. godine 70% od ukupnog broja
radne snage bilo je zaposleno u oblasti poljoprivrcdc.
Godine 1940. ovo učešćc je iznosilo 20%, a 1987. isto je
palo na svega 3%. U Japanu, udeo zaposlenih u
poljoprivredi se smanjio sa 72% u 1879. godini na svega
8% u 1980. godini. U zemljama u razvoju ovaj procenat
se kreće oko 20%, a u industrijski razvijenim je on manji
od 5%.
NEKA OBELEŽJA SAVREMENOG
PRIVREDNOG RASTA
Značajan doprinos istraživanju faktora privrednog rasta
dao je tokom sedamdesetih godina Holins Čeneri (Holins
Chenery) sa Harvardskog univerziteta i Moše Sirkvin
(Moshe Syrquin) sa Bar Ilanskog univerziteta.
Njihova istraživanja su obuhvatila grupu od 100 zemalja
za period 1950-1970. godine. Jedan od najvažnijih
zaključaka je stav da deoba zemalja na razvijene i zemlje
u razvoju treba da bude zamenjena koncepcijom o
stadijumima prelaza između ta dva nivoa razvoja.
NEKA OBELEŽJA SAVREMENOG
PRIVREDNOG RASTA
Rezultati njihovog proučavanja idu u prilog teze da ključne
promene u zemljama u razvoju po mnogim karakterističnim
obeležjima podsećaju na pojave koje su svojevremeno bile
prisutne u danas visoko razvijenim privredama: smanjeiije
udela poljoprivrede u bruto društvenom proizvodu, trend ka
urbanizaciji, itd.
Analiza je potvrdila zaključak da posedovanje prirodnih
resursa od strane pojedinih zemalja ne predstavlja odlučujući
činilac njihovog privrednog rasta. Takve zemlje obično izvoze
industrijske proizvode, a uvoze neophodne sirovine. Japan i
grupa zemalja “azijskih tigrova" (Honkong. Koreja, Tajvan i
Singapur) primcr su takvog modela razvoja.
NEKA OBELEŽJA SAVREMENOG
PRIVREDNOG RASTA
Novija istraživanja privrednog rasta u vezi sa
kvantifikacijom doprinosa faktora privrednom rastu nešto
su različita od pristupa i rezultalta Roberta Soloua.
Osnovna ideja novih prilaza sastoji se u stavu da invesiije,
nezavisno od toga da li su ovaploćene u mašinania ili u
ljudima, dovode do pozitivnih ekstemih efekala. Primer
ovih pozitivnih eksternih efekaia je transfer tehnologije i
znanja radnika koje koriste novu tehnologiju. Jedna firma
stiče novo iskustvo, a druga locirana u blizini može
iskoristiti eksterne efekte od upotrebe takvog znanja.
Primjer: Silokonska dolina u blizini San Franciska
NEKA OBELEŽJA SAVREMENOG
PRIVREDNOG RASTA
Jedan broj ekonomista koristi kvantitativni pristup za
izračunavanja uticaja nekih političkih i institucinalnih
faktora na privredni rast. Primera radi, Skali (G. Scully) je
poredio 115 zemalja tržišne privrede za period 1960-1980.
U cilju utvrdjivanja sitepena korelacije tempa privrednog
rasta sa pokazateljima koji mere slepen poliličkih,
građanskih i ekonomskih sloboda, ovaj autor je dokazao
da je značajan uticaj na privredni rast imala struktura
političkih institucija. U sivarnosti najdinamičnije sitope
privrednog rasta su imale države za razvijenim sistemom
pravne zaštite privatne svojine.
MODELI PRIVREDNOG RASTA
Modeli privrednog rasta predstavljaju vrlo uprošćenu sliku
rasta kao centralnog makroekonomskog atributa i krajnje
složenog fenomena, čija se dinamika i karakter
transformišu od jednog do drugog vremenskog trenutka.
Savremeni modeli privrednog rasta obrazovali su se na
osnovu dva izvora:
1.
Kensijanske teorije makroekonomske ravnoteže
2.
Teorije proizvodnje neoklasičara
MODELI PRIVREDNOG RASTA
Kejnsijanski modeli makroekonomske ravnoteže su nastali
i razvijali se na temelju kritičke razrade kejnsijanske
ekonomske misli.
Najpoznatiji neokejnsijanski modeli privrednog rasta su
modeli Roja Haroda (Roy Harrod) i Izija Domara (Ewsey
Domar). U osnovi oba modela nalaze sc dve pretpostavke:
1) rast nacionalnog dohotka (proizvodnje) isključivo je
funkcija akumulacijc kapitala dok je uticaj ostalih faktora
(nova zaposlenost i tehnološke promene), koji deluju na
privredni rast apstrahovan. To znači da su modeli Haroda i
Domara - jednofaktorski modeli.
MODELI PRIVREDNOG RASTA
Odlučujuća komponenta privrednog rasta i njegove
dinamike su investicije. Rast investicija u
analiziraniin modelinia ima najvažniju ulogu i
značaj. Sa jedne strane, uvećanje investicija
determiniše rast agregatne tražnje na taj način što
procesom multiplikatora deluje na veličinu
društvenog proizvoda. Sa druge strane, investicije
su pretpostavka povećanja proizvodnog kapaciteta,
odnosno, one su uslov rasta ukupne ponude.
MODELI PRIVREDNOG RASTA
Uvećanje proizvodnje kao rezultat invcsticija pretpostavlja rast
agregatne tražnje da bi se uvećani proizvodni kapaciteti u
potpunosti iskoristili. Islovremeno, povećanje agregatne
tražnje podrazumeva rast proizvodnih kapaciteta da bi se ona
zadovoljila. U visoko razvijenim zemljama akcenat je na
agregatnoj tražnji i problem je definisan na sledeći način: šta
uraditi da agregatna tražnja tokom vremena raste intenzitetom
koji je u funkciji potpunog korišćenja rastučih proizvodnih
kapaciteta. Suprotno, u nedovoljno razvijenim privredama
težište je na agegatnoj ponudi, pa se problem definiše u
smislupitanja šta učiniti da proizvodni kapaciteti rastu
intenzitetom dovoljnim da zadovolje rastuću agregatnu tražnju.
MODELI PRIVREDNOG RASTA
Modeli privrednog rasta neoklasičara predstavljaju
vračanje ključinim razvojnin dilemma privrednog rasta,
čijim istraživanjem su sc bavili klasični ekonomsiti
posebno Rikardo i Mil. Po predstavnicima neoklasičara,
proizvodnja može da se uvecava i u situacijama kada u
modelu ne egzistira korespondentno uvećanje kapitala u
odnosu na rast upotrebljenog rada. U ovom slučaju
logično je da se smanjuje kapitalni koeficijent. Ključna
pretpostavka neoklasičara u modeliranju privredne
dinamike je njihov stav o perfektnoj konkurenciji kao i
potpunoj angažovanosti faktora.
MODELI PRIVREDNOG RASTA
Prilikom analize privrednog rasta neoklasičari polaze od
sledećih činjenica:
Prvo, vrednost proizvodnje je funkcija svih proizvodnih
faktora u modelu (kapitala, rada i tehnoloških promena).
Drugo, svaki faktor deluje na stvaranje vrednosti
proizvodnje u skladu sa svojim graničnim proizvodom i
dobija dohodak koji je jednak tom graničnom proizvodu.
Treće, postoji kvantitativna zavisnost između obima
proizvodnje i proizvodnih faktora, a takođe egzistira i
kvantitativna zavisnost izmeuu pojedinih faktora.
HAROD-DOMAROV MODEL
PRIVREDNOG RASTA
Harod-Domarov model rasta spada u najpoznatije i daleko
najčešće korišćene modele privrednog rasta.
Pretpostavke na kojima se temelji model su sledeće:
1) Proizvodnja se sastoji samo od jednog dobra koje služi za
zadovoljenje svih potreba, potrošnih i investicionih.
2) Agregatni autput funkcija je ulaganja dva faktora
proizvodnje: rada (zaposlenosti) i kapitala (akumulacije).
Drugim rečima, model apstrahuje postojanje tcehnoloških
promena kao daleko najznačajnijeg faktora privrednog rasta u
savremenini uslovima privređivanja.
HAROD-DOMAROV MODEL
PRIVREDNOG RASTA
3)
4)
Uvećanje faktora rada L, odnosno rast zaposlenosti rezultat
je rasta stanovništva, odnosno faktor rada u modelu
povećava se po nekoj konstantnoj stopi - n. Ova stopa se
naziva prirodna stopa rasta stanovnišiva. Prirodna stopa
rasta stanovništva je egzogeno data veličina, što znači da
se model ne bavi pitanjima u vezi promene faktora rada.
Apstrahovanjem tehnoloških promena i tretiranjem
zaposlenosti kao egzogene varijable, model polazi od stava
da kapilal predslavlja odlučujuču determinantu dinamike
privrednog rasta. Drugim rečima, promcne kapitala u
modelu se tretiraju u smislu primarne endogene
promenljive.
HAROD-DOMAROV MODEL
PRIVREDNOG RASTA
5)
6)
Ulaganje
proizvodnih
faktora
se
karakteriše
konstantnim prinosima. Konstantni prinosi (constant
returns of scale) označavaju situaciju kada u slučaju
promenc proizvodnih inpula u određenom procentu dolazi
do rasta proizvodnje u tom istom iznosu.
Elastičnost supstitucije proizvodnih faktora K i L jednaka
je nuli. To znači da insuficijentnost bilo kog od ova dva
faklora ograničava privredni rast. Budući da faktor L ima
egzogen karakler, akcenat se stavljana istraživanje
ponašanja fakiora K. Pretpostavka o nultoj elastičnosti
supslitucije faktora znači da na nivou makroekonomije
posloji samo jedan tehnološki postupak.
HAROD-DOMAROV MODEL
PRIVREDNOG RASTA
7)
8)
9)
Odnos između kapitala i proizvodnje, odnosno
kapitalni koeficijent je konstantan ( K/Y = const.).
Udeo šiednje u nacionalnom dohotku je poznai i
nepromenjiv.
Tržište dobara je uvek u ravnoteži, odnosno nivo cena
je nepromenjen.
HAROD-DOMAROV MODEL
PRIVREDNOG RASTA
Harod-Domarov model privrednog rasta je u svojoj suštini
statičkog karaktera. Sledeće tri strukturne jednačine čine
njegovu suštinu:
s=S/Z=I/Y
pri čemu je: s granična sklonost štednji, S - štednja. Y proizvodnja, odnosno dohodak, a I - investicije. Po
definiciji inveslicije su jednake promeni veličine
proizvodnih fonodava, odnosno, promeni veličine
proizvodnog faktora kapitala: ∆K=I
HAROD-DOMAROV MODEL
PRIVREDNOG RASTA
Granični kapitalni koeficijent definisan je kao odnos
između veličine prirasta proizvodnih fonodva, odnosno,
prirasta faktora kapitala i porasta ukupne proizvodnje:
b=∆K/∆Y=I/∆Y
Budući da je ∆K/Y stopa rasta proizvodnje r, da količnik
investicija i dohotka (I/Y) predstavlja stopu štednje s, a I/Y
kapitalni koeficijenlt b, proizilazi da jc stopa privrcdnog
rasia jednaka:
r=s/b
Ovako dobijena stopa privrednog rasta naziva se
garantovana stopa rasta.
HAROD-DOMAROV MODEL
PRIVREDNOG RASTA
Osnovni
nedostatak
Harod-Domarovog
modela
privrednog rasta je nerealnost pretpostavke da je odnos
K/Y jednak odnosu priraštaja njihovih veličina ∆K/∆Y (da
su prosečni i granični kapitalni koeficijenti jednaki). U
situacijama opadajućih prinosa kapitala, što jc gotovo
pravilo, prosečni i granični kapitalni koeficijenti nisu
identične veličine. Ova diskrepanca je ilusirovana na slici
sledećoj slici
HAROD-DOMAROV MODEL
PRIVREDNOG RASTA
ZAVISNOST VELIČINE RASTA
Y
S
0
Opadajuće
prinose
kapitala
pokazuje kriva Y=F(K). Zbog
opadajućih prinosa neophodni su
T
stalno uvećani proizvodni fondovi
za produkciju dodatne jedinice
finalnog proizvoda. Linije 0T
Y=F(K) ilustruje nerealan odnos između
veličine proizvodnih fondova i
proizvodnje od koga se polazi u
Harod-Domarovom modelu rasta
K
NEOKLASIČNI MODEL PRIVREDNOG
RASTA
Polazna tačka svih neoklasičnih modela privrednog rasta
je proizvodna funkcija oblika:
Y= F (K, L, A)
gdje je:
Y - autput (bruto društveni proizvod ili nacionalni
dohodak),
A - tehnološki nivo proizvodnje,
K - input kapitala,
L - radna snaga.
Analiza privrednog rasta započinjc premisom po kojoj se
funkcija prozivodnje karakteriše konstantnim prinosima.
NEOKLASIČNI MODEL PRIVREDNOG
RASTA
Najpoznatiji neoklasični model privrednog rasta je model
Roberta Soloua. On pokazuje kako štednja, rast slanovništva i
tehnološke promenc utiču na uvećanje proizvodnje tokom
vremena. Model, takođe, apostrofira uzroke zbog kojih se
pojedine makroekonomije međusobno razlikuju u nivou
životnog standarda stanovništva. Pored toga, on ilustrije način
na koji ekonomska politika može da stimuliže rast životnog
standarda
Izraz y = f(k) predstavlja proizvodnju po radniku ili
stanovniku, odnosno, produktivnost rada kao funkciju kapitala
po radniku, tj. tehničku opremljenosti rada i ključno je
polazište u modelu privrednog rasta Roberta Soloua.
NEOKLASIČNI MODEL PRIVREDNOG
RASTA
KRIVA PRODUKTIVNOSTI
(Y/L) y
y=f(k)
T
y*
0
k*
(K/L) k
Proizvodna funkcija prikazana
kao kriva produktivnosti ilustruje
kretanje
proizvodnje
po
stanovniku kao funkciju veličine
kapitala po stanovniku. Međutim,
usljed dejstva zakona opadajućih
prinosa nakon određenog nivoa
identično
uvećanje
tehničke
opremljenosti rada doprinosi sve
manjem rastu produktivnosti rada
NEOKLASIČNI MODEL PRIVREDNOG
RASTA
ŠDEDNJA INVESTICIJE I AKUMULACIJA KAPITALA
y
y=f(k)
y0
Funkcija štednje sy pokazuje deo
dohodka koji se štedi za svaki
odnos K/L. Prava linija (d+n)k
pokazuje
koliko
investicije
moraju biti uvećane za svaki
odnos kapital/rad.
(d+n)k
sy
sy0
A
C
B
0
k0
k*
k
NEOKLASIČNI MODEL PRIVREDNOG
RASTA
UTICAJ STOPE RASTA ŠTEDNJE NA PRIVREDNI RAST
y
x
C’ (d+n)k
s’y
sy
C
0
k0
k**
k
Rast stope štednje dovodi do
uvećanja tehničke opremljenosti
rada. Zato se funkcija štednje
poniera sa sy naviše na s'y. U
tački C štednja nadnmšuje
investicije
neophodne
za
održavanje K/L na konstantnom
nivou. Zbog toga dolazi do
povetćanja proizvodnih fondova
po zaposlenom. Povecanje stope
štednje uslovljava povećanje
dohotka po stanovniku. Međutim,
ovaj rast egzistira samo u
tranzitornom periodu, od C doC’.
NEOKLASIČNI MODEL PRIVREDNOG
RASTA
PUTANJA RASTA PROIZVODNJE PO STANOVNIKU I
PUTANJA RASTA PROIZVODNJE
y
y
y**
y*
a)
b)
t0
t1
Stopa privrednog rasta
0
0
t
VREME
ΔY/Y
n
t0
VREME
t1
a) Uvećanje stope štednje
uslovljava porst K/L, što ima za
posledicu rast proizvodnje po
stanovniku do uspostavljanja
novog ravnotežnog stanja.
b) Uticaj uvećanja stope štednje
na privredni rast u tranzitornom
periodu.
t
NEOKLASIČNI MODEL PRIVREDNOG
RASTA
Ključni rezultati rasta neoklasične teorije privrednog rasta
su sledeći:
1. Na
osnovu iskazanih relacija između ključnih
ekonomskih varijabli i grafičkih prezentacija proizilzi da
je stopa privrednog rasta egzogena vcličina (u ovom
slučaju ona je jendaka slopi n). Ukratko, stopa privrcdnog
rasta nezavisna je od stope rasta štednje (s).
2. Dijagramske prezentacije omogućuju zaključak da i
pored činjenice da rast stope štednje ne utiče na stopu
ravnotežnog privrednog rasta, rast stope štednje delujući
na uvećanje tehničke opremljenosti utiče na povećanje
nivoa ravnotežne proizvodnje.
NEOKLASIČNI MODEL PRIVREDNOG
RASTA
3.
Kada dođe do rasta produktivnosti, iako postoji
ravnotežno stanje, stopa rasta autputa ravnotežnog stanja
ostaje egzogena. Stopa rasta ravnotežne produktivnosti
determinisana je stopom tehnoloških promena.
Ravnotežna stopa privrednog rasta jednaka je zbiru stope
tehnoloških promena i stope rasta stanovništva.
NEOKLASIČNI MODEL PRIVREDNOG
RASTA
Konačni rezultat neoklasične teorijce privrednog rasta odnosi se
na moguću konvergenciju u razvoju dve zemlje. Ako dve privrede
imaju jednaku stopu rasta slanovništva i raspolažu istom
proizvodnom funkcijom, konačno će ostvariti jednak nivo
dohodka. U tom kontekstu, siromašne privrede su siromašne zbog
toga što nemaju dovoljno proizvodnih fondova, ali ako štede po
stopi štednje bogaiih zemalja i ako koriste istu
tehinologiju, onda ce ih one vremenom sustići. Nadalje. ako zemlje
imaju različite stope štednje, onda će one ostvariti različite nivoe
dohotka u ravnotežnoj tački (steady state). U slučaju da su njihove
siope tehnoloških promena i rasta slanovništva jednake, ravnotežne
stope
privrednog
rasta
će
lakođe biti jeanake.
4.
HVALA NA PAŽNJI