Transcript 9. STILOVI ZIVOTA I DRUSTVENE NEJEDNAKOSTI

STILOVI ŽIVOTA I
DRUŠTVENE
NEJEDNAKOSTI
Doc. dr Predrag Cvetičanin
22.05.2014
DRUŠTVENA
STRATIFIKACIJA
Doc. dr Predrag Cvetičanin
22.05.2014
DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA

U svim ljudskim društvima, od
najjednostavnijih do najsloženijih, postoji
neka vrsta društvene nejednakosti. To
posebno važi za bogatstvo, moć i ugled.
 Moć znači stepen do koga pojedinci ili grupe
mogu nametnuti svoju volju drugima, sa ili
bez pristanka tih drugih.
 Ugled se odnosi na količinu poštovanja ili časti
povezanih s društvenim položajem,
osobinama pojedinca ili načinom života.
DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA
Bogatstvo se odnosi na materijalnu
imovinu koja je definisana kao vredna u
određenim društvima.
 Položaj neke osobe u stratifikacijskom
sistemu može bitno uticati na mnoga
područja njegovog ili njenog života.
Može povećati ili smanjiti njegove
»životne šanse« (life-chances) i uticati
na gotovo sve „životne izbore“ (lifechoices).

DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA
Važno je razlikovati društvenu nejednakost od
društvene stratifikacije.
 Društvena stratifikacija podrazumeva hijerarhiju
društvenih grupa. Društvena nejednakost
nastuprot tome može postojati i bez društvenih
slojeva, utoliko je društvena stratifikacija
specifičan oblik društvene nejednakosti.
 Društvena stratifikacija znači postojanje
društvenih grupa koje su rangirane jedne iznad
druge, obično na temelju količine moći, ugleda i
bogatstva koje njihovih članovi poseduju.

DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA
Oni koji pripadaju određenoj grupi ili sloju
posedovaće svest o zajedničkim
interesima i zajedničkom identitetu.
 Imaće sličan stil života, po kojem će se do
izvesne mere razlikovati od pripadnika
drugih društvenih slojeva.
 Među članovima svakog sloja postoji
tendencija da razvijaju vlastitu subkulturu,
to jest određene norme, stavove i
vrednosti koji su karakteristični za njih kao
društvenu grupu

FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE
Funkcionalističke teorije pretpostavljaju da
postoje određene temeljne potrebe i
funkcionalni preduslovi kojima valja udovoljiti da
bi društvo preživelo. Stoga se usredotočuju na
društvenu stratifikaciju, da ustanove u kolikoj
meri ona udovoljava tim društvenim
preduslovima.
 Talkot Parsons tvrdi da su stratifikacijski sistemi
izvedeni iz zajedničkih vrednosti. Po
Parsonsovim rečima: »Stratifikacija dakle, u
svom aspektu vrednovanja, jeste rangiranje
jedinica u nekom društvenom sistemu u skladu
sa zajedničkim sistemom vrednosti«.

FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE
Parsonsov argument upućuje na zaključak
da je stratifikacija neizbežan i funkcionalan
deo svih ljudskih društava.
 Iz Parsonsovog argumenta sledi da postoji
opšte uverenje kako su stratifikacijski
sistemi opravdani, ispravni i prikladni,
budući da su bazirani na opšte
prihvaćenim vrednostima.

FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE







Najpoznatija funkcionalistička teorija
stratifikacije »Neka načela stratifikacije« (1945)
Kingsli Dejvis i Vilbert Mur.
Jedan od funkcionalnih preduslova je uspešna
podela uloga i njihova izvedba:
to prvo znači da sve uloge moraju biti
podeljene;
drugo, moraju biti podeljene onima koji su
najsposobniji da iz izvršavaju;
treće, za njih treba proći odgovarajuću obuku;
da te uloge treba izvršavati savesno.
Mehanizam koji obezbedjuje podelu uloga jeste
društvena stratifikacija.
FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE
Kada se ljudi i položaji koji čine društvo ne
bi bitno razlikovali ne bi bilo potrebe za
stratifikacijom.
 Međutim, ljudi se razlikuju na temelju
svojim prirodnih sposobnosti i talenata.
 Položaji se razlikuju na temelju njihove
važnosti za život i održanje društva. Neki
su položaji »funkcionalno« važniji od
drugih.

FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE
Po Dejvisu i Muru, postoje dva načina na
koji se može meriti važnost nekog
društvenog položaja:
 prvo stepen u kome je taj položaj
»funkcionalno jedinstven« (lekar i
medicinska sestra); i
 drugo, stepen u kome je taj položaj
»funkcionalno zavistan« (stepen do
koga drugi položaji zavise od njega –
menadžer i radnici)

FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE
Jedna od bitnih funkcija stratifikacije jeste
povezati najsposobnije ljude sa funkcionalno
najvažnijim položajima.
 To se postiže povezivanjem visokih nagrada sa
tim položajima. Želja za nagradama motiviše
ljude da se za njih takmiče i, teorijski,
najtalentovaniji i najsposobniji će pobediti.
 Dejvis i Mur zaključuju da je društvena
stratifikacija »sredstvo kojim društva osiguravaju
da najvažniji položaji budu savesno popunjeni
najsposobnijim ljudima«.

MARKSISTIČKO STANOVIŠTE
Marksistička gledišta predstavljaju radikalnu
alternativu funkcionalističkim stavovima o prirodi
društvene stratifikacije.
 Oni posmatraju stratifikaciju kao strukturu koja
ne integriše, nego deli. Oni je shvataju kao
mehanizam kojim jedni iskorišćavaju druge, a ne
kao sredstvo za postizanje zajedničkih ciljeva.
 Marksisti se usredsređuju na društvene slojeve, a
ne na društvenu nejednakost. Na drugoj strani,
Parsons, Dejvis i Mur gotovo ništa ne govore o
društvenoj stratifikaciji u smislu jasno definisanih
društvenih slojeva, čiji pripadnici imaju zajedničke
interese.

MARKSISTIČKO STANOVIŠTE

Sa marksističkog stanovišta stratifikacija
niti je funkcionalna jer dovodi do sukoba i
izrabljivanja jedne velike grupe ljudi od
strane drugih, niti je nužna jer kao što je
nastala u određenom trenutku društvenog
razvoja, tako će u određenom trenutku
društvenog razvoja i nestati.
MARKSISTIČKO STANOVIŠTE KLASE



Po marksistima, u svim stratifikovanim
društvima postoje dve velike društvene grupe:
vladajuća klasa i podređena klasa.
Moć vladajuće klase izvire iz činjenice da
poseduje i kontroliše proizvodne snage.
S marksističkog stanovišta stratifikacijski
sistemi nastaju iz odnosa društvenih grupa
prema proizvodnim snagama, te je, utoliko,
klasa društvena grupa čiji su članovi ujedinjeni
jednakim odnosom prema proizvodnim
snagama.
MARKSISTIČKO STANOVIŠTE KLASE



Po marksistima, odnos između glavnih
društvenih snaga jeste odnos međusobne
zavisnosti i sukoba.
S marksističkog stanovišta politička moć i
ugled proizilaze iz ekonomske moći. Moć
vladajuće klase potiče iz njenog vlasništva i
kontrole nad proizvodnim snagama.
Po Marksu, postojeći proizvodni odnosi
između pojedinaca moraju se nužno izraziti i
kao politički i pravni odnosi. Tako se različiti
delovi nadgradnje mogu shvatiti kao
instrumenti dominacije vladajuće klase.
VEBERIJANSKO STANOVIŠTE - KLASE
Poput Marksa, i Veber klasu posmatra u
kategorijama privrede. Ali on tvrdi da se klase
razvijaju u tržišnim privredama u kojima se
pojedinci takmiče za ekonomsku dobit (a ne u
svim epohama čovečanstva).
 Veber definiše klasu kao grupu pojedinaca koji
imaju sličan položaj u tržišnoj privredi, i
zahvaljujući toj činjenici, dobijaju slične
ekonomske nagrade. Tako je u veberovskoj
terminologiji »klasna situacija« neke osobe, u
osnovi, njena »tržišna situacija«.

VEBERIJANSKO STANOVIŠTE KLASE
Oni koji imaju sličnu klasnu situaciju imaju
takođe slične životne šanse (life-chances) i
vrše slične životne izbore (life-choices).
 Njihov ekonomski položaj direktno će
uticati na njihove šanse da steknu sve ono
što je u njihovom društvu definisano kao
poželjno, npr. mogućnost višeg školovanja
ili kvalitetnog stanovanja.

VEBERIJANSKO STANOVIŠTE - KLASE



Kao kod Marksa, po Veberu glavna klasna
podela postoji između onih koji poseduju
proizvodne snage i onih koji ih ne poseduju.
Međutim, Veber vidi bitne razlike u tržišnoj
situaciji onih grupa u društvu koje nemaju
vlasništva.
Na primer, u kapitalističkom društvu,
direktori, visoki službenici i razni stručnjaci
primaju srazmerno visoke plate zato što su
njihove usluge tražene.
VEBERIJANSKO STANOVIŠTE KLASE

Veber je razlikovao sledeće klase u
kapitalističkom društvu:
– Posednička gornja klasa
– Beli okovratnici (bez poseda)
– Sitna buržoazija
– Klasa manuelnih radnika (plavi
okovratnici)
VEBERIJANSKO STANOVIŠTE KLASE



U svojoj analizi klase, Veber se razilazi sa
Marksom u nizu važnih pitanja:
Prvo, u stvaranju klase bitni su i drugi
faktori, a ne samo posedovanje ili
neposedovanje sredstava za proizvodnju;
Drugo, Veber ne nalazi dokaze u prilog ideji
o polarizaciji klasa. Štaviše, on dokazuje da
se činovnička »srednja klasa« širi, a ne
sužava uporedo sa razvojem kapitalizma.
VEBERIJANSKO STANOVIŠTE KLASE


Veber odbacuje mišljenje o neizbežnosti
proleterske revolucije. On ne vidi razlog zbog
koga bi ljudi u sličnoj klasnoj situaciji morali
razviti zajednički identitet, prepoznati
zajedničke interese i zajednički delovati u
svrhu ostvarenja tih interesa;
Na kraju, Veber odbacuje marksističko
verovanje da politička moć nužno proističe iz
ekonomske moći. On dokazuje da klasa čini
samo jednu moguću osnovicu moći, te da
raspodela moći u društvu nije nužno
povezana sa raspodelom klasne nejednakosti
VEBERIJANSKO STANOVIŠTE –
STATUSNE GRUPE
Dok klasa čini jednu moguću osnovicu za
formiranje grupe, kolektivno delovanje i sticanje
političke moći, Veber dokazuje kako postoje i
druge osnove za te aktivnosti.
 Na primer, grupe se formiraju zato što njihovi
članovi imaju sličnu »statusnu situaciju«. Dok je,
kod klasa, po sredi neravnomerna raspodela
ekonomskog nagrađivanja, status se odnosi na
nejednaku raspodelu »društvene časti«.
 Zanimanjima, etničkim i verskim grupama i, što
je najvažnije, određenim stilovima života,
članovi društva pridaju različiti stepen
poštovanja ili ugleda.

VEBERIJANSKO STANOVIŠTE –
STATUSNE GRUPE
Za razliku od klasa, pripadnici statusne
grupe gotovo su uvek svesni svoje
zajedničke statusne situacije.
 Oni imaju sličan stil života, identifikuju se
sa svojom statusnom grupom i osećaju da
joj pripadaju, te često na različite načine
onemogućavaju one izvan grupe da uđu s
njima u interakciju.

VEBERIJANSKO STANOVIŠTE –
STATUSNE GRUPE
Statusne grupe mogu izazvati podele unutar
klasa. Na primer, »novi bogataši« su ponekad
isključeni iz grupa povlaštenih, zato što su im
ukus, ponašanje i odeća vulgarni. U okviru
radničke klase takođe, pripadnici radničke klase
razlikuju tri statusne grupe: »uvaženu radničku
klasu«, »običnu radničku klasu« i »prostu
radničku klasu«
 Statusne grupe mogu takođe presecati klasne
granice. U SAD, crnci, bez obzira na svoju klasnu
situaciju, pripadaju istoj statusnoj grupi (kod nas
Romi).

VEBERIJANSKO STANOVIŠTE –
STATUSNE GRUPE
Veberova zapažanja o statusnim grupama važna
su zato što upućuju na zaključak kako u
određenim situacijama status, a ne klasa, čini
osnovicu za formiranje društvenih grupa čiji
pripadnici saznaju zajedničke interese i grupni
identitet.
 Uz to prisustvo različitih statusnih grupa unutar
pojedine klase i statusnih grupa koje presecaju
klasne podele može oslabiti klasnu solidarnost i
reducirati potencijal za klasnu svest.

VEBERIJANSKO STANOVIŠTE STRANKE
Veber definiše »stranke« kao grupe koje su
specifično zaokupljene uticajem na politiku i
donošenjem odluka u interesu svoga članstva.
Po Veberovim rečima, stranke su zaokupljene
»sticanjem društvene moći«.
 Stranke uključuju niz udruženja, od masovnih
političkih partija do cele lepeze grupa za pritisak
ili interesnih grupa koje uključuju stručna
udruženja, sindikate itd.
 Stranke često zastupaju interese klasa ili
statusnih grupa, ali to nije nužno.

VEBERIJANSKO STANOVIŠTE STRANKE

Po Veberovim rečima: »stranke mogu
predstavljati interese određene »klasnom
situacijom« ili »statusnom situacijom«... U
većini slučajeva one su delimično klasne
stranke, a delimično statusne stranke, ali
ponekad nisu ni jedno ni drugo«.
VEBERIJANSKO STANOVIŠTE –
MULTIDIMENZIONALNA STRUKTURA
Veberovo mišljenje o strankama upućuje
na zaključak da je odnos između političkih
grupa i klasnih i statusnih grupa daleko od
jasno određenog.
 Baš kao što statusne grupe mogu
razdvajati klase i presecati klasne granice,
tako i stranke mogu razdvajati i presecati
klasne i statusne grupe.

VEBERIJANSKO STANOVIŠTE –
MULTIDIMENZIONALNA STRUKTURA

Za razliku od Marksovih pokušaja da se svi
oblici nejednakosti reduciraju na
društvenu klasu, Veberova analiza
međusobnog delovanja klase, statusa i
stranaka u stvaranju društvenih grupa
pokazuje da je ono izuzetno komplesno i
promenljivo i da ga valja razmatrati u
određenim društvima i u toku određenih
vremenskih razdoblja.
STILOVI ŽIVOTA U
SOCIJALNOM PROSTORU
Doc. dr Predrag Cvetičanin
22.05.2014
PJER BURDIJE


Može se reći da je centralna tema Burdijeovog
opusa reintegracija ekonomskih i kulturnih dimenzija
društva, odnosno uvođenje kulturne dimenzije u
sociološka proučavanja stratifikacije i klasa.
U delu „Distinkcija: socijalna kritika suda ukusa“, na
tragu Veberovog multidimenzionalnog shvatanja
društva koje karakterišu međusobna ukrštanja,
presecanja i sukobi klasa, staleža i stranaka, Burdije
razvija teoriju o tome kako kultura i kulturna
potrošnja doprinose reprodukciji klasnog sistema u
savremenim društvima
PJER BURDIJE

A za razliku od Vebera koji ne pretpostavlja
univerzalni model odnosa klasa i statusa,
Burdije pokušava da pokaže da između
ekonomskih pozicija (klasa) i stilova života
(statusnih grupa) postoji invarijantni odnos:
klase se uvek pojavljuju kao statusne grupe
čiji kulturno stratifikovani ukusi i dobra
legitimišu sistem ekonomske dominacije
prikazujući ga u neprepoznatljivoj formi.
KAPITALI
Po Burdijeu nije moguće razumeti
strukturu i funkcionisanje društva ako se u
analizu ne uvede pojam kapitala u svim
njegovim formama, a ne samo u formi
koju koristi ekonomska nauka.
 Ekonomski interes je samo jedan od
mnogih - postoji onoliko interesa koliko i
vrednosti koje se mogu maksimalizovati.

KAPITALI

Po njemu, kapital se pojavljuje u tri osnovna vida:
kao ekonomski kapital koji se neposredno i direktno
može konvertovati u novac i može biti
institucionalizovan u vidu vlasničkih prava; kulturni
kapital, koji se pod određenim uslovima može
konvertovati u ekonomski kapital i može biti
institucionalizovan u formi obrazovnih kvalifikacija; i
socijalni kapital koji čini sistem društvenih veza i
poznanstava koji može biti konvertovan, u
određenim okolnostima, u ekonomski kapital i može
biti institucionalizovan u formi statusnih titula
KULTURNI KAPITAL
Kulturni kapital postoji u tri forme:
 u otelovljenom stanju, tj. u formi trajnih
telesnih i misaonih dispozicija;
 u objektiviranom stanju – u formi kulturnih
dobara (slika, knjiga, instrumenata…)
 u institucionalizovanom stanju, u formi
akademskih kvalifikacija.

TRI TIPA UKUSA


Burdije razlikuje tri zone ukusa koje približno
odgovaraju obrazovnim nivoima i društvenim
klasama:
1) legitimni ukus, to jest, ukus za legitimna
umetnička dela - što se kod pravih esteta kombinuje
sa naklonošću prema vrhunskim delima onih
umetnosti koje su još uvek u procesu legitimacije,
poput filma, džeza ili popularne muzike – koji je sve
prisutniji ukoliko obrazovni nivo raste, a
najzastupljeniji je kod onih frakcija dominantne
klase koje su najbogatije u obrazovnom kapitalu
TRI TIPA UKUSA


2) osrednji (middle-brow) ukus koji preferira manje
značajna dela legitimnih umetnosti i najbolja dela
popularnih umetnosti i koji je prisutniji u srednjim
klasama, nego u radničkoj klasi; i
3) popularni ukus, čiji nosioci pokazuju sklonost ka
delima legitimne umetnosti koja su izgubila svoj
prestiž kroz proces popularizacije i delima popularne
umetnosti koje nemaju umetničke pretenzije, koji je
najrasprostranjeniji u radničkoj klasi i varira obrnuto
proporcionalno sa posedovanjem obrazovnog
kapitala.
STILOVI ŽIVOTA

Ako su pak estetski sudovi samo jedan
aspekt ukupnog odnosa prema stvarnosti
društvenih grupa, onda se, po Burdijeu,
granica između estetske sfere (sfere
kulture u užem smislu) i načina života
(sfere kulture u antropološkom smislu)
pokazuje kao proizvoljna.
STILOVI ŽIVOTA

Prvi korak u naučnom proučavanju ukusa i
kulturne konzumcije utoliko jeste, po njemu,
rušenje barijera koje čine legitimnu kulturu
posebnim univerzumom i reintegracija estetske
potrošnje u svet obične potrošnje, u nameri da
se utvrde smisleni odnosi koji objedinjavaju - u
stilove života - prividno nesamerljive izbore „kao
što su preferencije u muzici i hrani, slikarstvu i
sportu, literaturi i stilu frizure“.
HABITUS
Posredujuća instanca između objektivnih uslova
egzistencije i stilova života jeste sistem relativno
trajnih dispozicija koji Burdije naziva habitus.
 Jedan od razloga za Burdijeov odmak od
strukturalizma bilo je uviđanje da se faktičko
ponašanje ljudi ne odvija u skladu sa normama i
pravilima.
 Na mestu društvenog ponašanja određenog
pravilima u Burdijeovom sistemu pojavljuje se
pojam socijalnih praksi koje karakteriše fluidnost
i nužno improvizatorski karakter

HABITUS



Ovaj improvizatorski karakter praksi u kojima se
pojedinci rukovode praktičnim osećanjem ili
praktičnom logikom istovremeno je i omogućen i
ograničen postojanjem habitusa - stečenog sistema
relativno trajnih dispozicija prilagođenih objektivnim
uslovima u kojima su konstituisani.
Dispozicije koje čine habitus predstavljaju osnovu za
generisanje praksi i smisaonih percepcija i procena.
One predisponiraju aktere da rade određene stvari i
percipiraju i procenjuju stvari na određeni način.
STILOVI ŽIVOTA

Teorijski model koji prikazuje odnose
objektivnih uslova egzistencije, klasa, klasnih
frakcija i stilova života bio bi sledeći:
objektivni uslovi egzistencije kombinovani sa
pozicijom u socijalnoj strukturi proizvode
habitus koji se sastoji od sistema shema koje
generišu prakse i dela i sistema shema
percepcije i procenjivanja (ukusa) koji
zajedno proizvode prakse i dela koje čine stil
života.
STILOVI ŽIVOTA

Po Burdijeu, dva osnovna organizaciona
principa socijalnog prostora (društva) –
ukupni obim kapitala i njegova
kompozicija – određuju i strukturu i
promene kulturne potrošnje i šire, čitav
univerzum životnih stilova.
STILOVI ŽIVOTA


U kulturnoj potrošnji glavna opozicija, formirana na
bazi ukupnog obima kapitala, postoji između praksi
označenih zbog njihove retkosti kao istaknutih i
otmenih, koje se vezuju za frakcije najbogatije u
ekonomskom i kulturnom kapitalu i praksi koje se
društveno identifikuju kao vulgarne, zato što su
jednostavne i uobičajene i koje se vezuju za frakcije
najsiromašnije u oba ova tipa kapitala.
Poziciju između njih zauzimaju prakse koje se
društveno opažaju kao pretenciozne zbog
očiglednog nesklada između ambicija i mogućnosti.
STILOVI ŽIVOTA
Ova fundamentalna opozicija specifikuje se u
zavisnosti od kompozicije kapitala.
 Tako na primer, dominantnu klasu koja poseduje
veliki obim kapitala karakteriše „ukus slobode“
(estetska dispozicija) - težnja ka stilizaciji i
formalizaciji prirodnih funkcija čime se one
uzdižu iznad vulgarne materijalnosti.
 Time se istovremeno ukazuje na udaljenost
života ovih klasa od neposrednog delovanja
ekonomskih i socijalnih nužnosti.

STILOVI ŽIVOTA
Unutar ove klase dominantna frakcija
(buržoazija) koja duguje svoj položaj
posedovanju ekonomskog kapitala preferira
umetnost koju karakteriše poricanje društvenog
sveta, hedonizam i lakoća.
 Podređene frakcije dominantne klase
(intelektualci i umetnici), pak, koji svoj položaj
duguju posedovanju kulturnog kapitala, protive
se buržoaskoj sklonosti ka ukrašavanju i
razmetanju u ime asketske estetike
jednostavnosti i čistote

STILOVI ŽIVOTA
Suprotnost ukusu dominantne klase jeste
„ukus nužnosti“ radničkih klasa
(poljoprivrednika i radnika).
 Ne posedujući ni ekonomski, ni kulturni
kapital, oni se nalaze u neprestanoj borbi
sa ekonomskim i socijalnim nužnostima
koje oblikuju njihov habitus i razvijaju
sklonost ka onome što je funkcionalno,
neformalno, prirodno i čulno.

STILOVI ŽIVOTA
Između ovih suprotnosti nalaze se
malograđanski slojevi koje karakteriše
„pretenciozni ukus“.
 Ovi slojevi bi želeli da se odvoje od radničkih
klasa i prikažu kao deo dominantne klase, ali im
za to nedostaje i kapital i odgovarajući habitus.
 Zbog toga oni pokušavaju da usvoje spoljašnje
znakove životnih stilova dominantnih klasa,
pokušavajući da se prikažu kao ono što nisu.

ŽIVOTNI STIL U KONTEKSTU
TEORIJE RACIONALNOG
IZBORA
Doc. dr Predrag Cvetičanin
22.05.2014
TEORIJE RACIONALNOG IZBORA


Burdijeovo određenje životnih stilova pomoću
objektivne situacije opremljenosti kapitalom koja se
iskazuje kroz habitus, s obzirom na važnost i
diferenciranost životnih stilova u savremenim, postindustrijskih društvima, prema istraživačima iz grupe
teorija racionalnog izbora pokazalo se preuskim.
U tom smislu je posebno značajan doprinos
nemačkog teoretičara Helmuta Lidtkea (H.Lüdtkea
koji tvrdi kako su dimenzionalnost i struktura vrste
kapitala u savremenim društvima znatno
diferenciraniji nego što to Burdije tvrdi.
LIČNI IZBOR



Kako pripadnici različitih grupa stanovništva u
razvijenim postindustrijskim društvima konzuma
imaju objektivno iste šanse dolaska do istih
proizvoda, njihov izbor postaje sve značajniji
kriterijum socijalne selektivnosti.
Zbog toga su u organizaciji svakodnevnog života
obeležja individualnog izbora postajala sve bitnija,
pa je ta činjenica u prvi plan istakla važnost stila.
Zaokupljenost životnim stilom tako počinje da
karakteriše sve grupe stanovništva bez obzira na
starost i klasno poreklo
LIČNI IZBOR

Činjenica pripadanja određenom životnom
stilu objedinjuje istovremeno dve suprotne
tendencije: oponašanje i razlikovanje, što
je podstaklo savremene teoretičare da se
pozabave ne samo analizom različitih
komponenti koje učestvuju u kreiranju
životnog stila, nego i pitanjem koje su to
uopšte društvenih procesi koji strukturišu
različite ukuse i životne stilove.
LIČNI IZBOR

Konsenzus je uspostavljen oko stava kako
individue „ne usvajaju neki životni stil
nepromišljeno (...), već od njega čine
svoje životno delo, izražavajući svoju
osobenost i osećaj za stil u načinu odabira
različitih proizvoda, odeće, aktivnosti,
doživljaja, pojavnosti i telesnih oblika“
(Featherstone: 1987)
ŽIVOTNI STILOVI I NEJEDNAKOSTI
Životni stilovi shvaćeni na ovaj način,
izuzetno su važna dimenzija društvene
nejednakosti.
 Pojavljuju se ili kao samostalni nivo
društvene integracije ili kao relativno trajni
društveni konstrukti te se shvataju kao
autonomni, u sebi koherentni
„nadindividualni“ sindromi stavova i
ponašanja.

ŽIVOTNI STILOVI I NEJEDNAKOSTI

Osim temeljne funkcije koja se ogleda u
osiguranju i prenošenju ličnog i
društvenog identiteta, životni stilovi,
istovremeno, prema Lidtkeu, služe i za
distinkciju, odnosno za razgraničenje
socio-ekonomske pozicije, ali izražavaju i
pretenziju na određenu poziciju.
ŽIVOTNI STILOVI I NEJEDNAKOSTI


Stoga se životni stilovi pokazuju kao
primerenijima za analizu društvene
nejednakosti od pojmova klase ili sloja.
Ograđujući se od Burdijeovih teza kako su
različiti kulturni svetovi simbola hijerarhijski
nanizani prema socijal-ekonomskoj klasnoj
dimenziji, Lidtke se zalaže za predstavu o
subkulturnom postojanju svetova simbola koji
egzistiraju jedni pored drugih.
ŽIVOTNI STIL U KONTEKSTU
TEORIJE O DVE
MODERNIZACIJE
Doc. dr Predrag Cvetičanin
22.05.2014
NEJEDNAKOSTI U POSTINDUSTRIJSKIM DRUŠTVIMA


Lidtkeova teza o diferencijaciji životnih stilova
koja nadilazi klase i slojeve samo je jedna od
varijanti (u drugoj polovini 1980-ih) sve
rasprostranjenih teza o individualizaciji i
pluralizaciji post-industrijskih društava.
Temeljna tačka istraživanja društvenih
struktura postaje tada pitanje kako se mogu
prikladno odrediti oblici društvene
nejednakosti u post-industrijskim društvima.
NEJEDNAKOSTI U POSTINDUSTRIJSKIM DRUŠTVIMA

Prva teza se odnosi na tvrdnju kako
„klasična“ vertikalna obeležja nejednakosti
(profesionalni status, stepen obrazovanja,
dohodak) postaju sve nevažnija, a u prvi plan
dolaze horizontalna obeležja nejednakosti
(pol, oblici domaćinstva, pripadnost
starosnim grupama, regionalni i
infrastrukturalni uslovi, aktivnosti u
slobodnom vremenu), pa tako u prvi plan
dolaze i stilovi života.
NEJEDNAKOSTI U POSTINDUSTRIJSKIM DRUŠTVIMA

Druga teza odnosi se na tvrdnju kako su
važnost izgubili i statični momenti
nejednakosti definisani „objektivno“ datim
društvenim položajem (resursi, prinude), a
da sve važniji postaju dinamični momenti
nejednakosti definisani „subjektivnim“
elementima kao što su situacione
interpretacije znakova ili rational-choice
odluke.
NEJEDNAKOSTI U POSTINDUSTRIJSKIM DRUŠTVIMA

Pristup Ulriha Beka (Ulrich Beck) je
izuzetno važan u analizi životnih stilova,
zato što je u njegovom središtu
elaborirano razbijanje i ukidanje onih
tradicionalnih formi života koje su dotada
jamčile jedinstvo „objektivnih“ životnih
prilika i „subjektivnih“ načina života.
NEJEDNAKOSTI U POSTINDUSTRIJSKIM DRUŠTVIMA
Oslobađajući analizu društvenih
nejednakosti od nadređenih socijalnih
kategorija, Bek zagovara jedinstvo
atomizovane individue.
 Na taj način, ne barata više s (tzv.)
nadindividualnim grupama kao što su
klase ili slojevi. Štaviše, tvrdi da je
karakter staleških stilova života istorijski
zastareo

MODERNIZACIJA



Beck razlikuje dva stepena modernizacije: moderno
industrijsko društvo, tzv „prva moderna“ (eine
Moderne) rascepilo se u društvo institucija i društvo
individua.
U društvu rizika kao „drugoj moderni“ (andere
moderne), institucije i individue se približavaju:
institucije postaju zavisne od individua.
U suprotnosti prema klasičnom industrijskom
društvu koje je svoje probleme moglo rešiti u
granicama nacionalne države, društvo rizika je
globalno, svetsko društvo.
MODERNIZACIJA
Dok je prva modernizacija jednostavna, druga je
„refleksivna“. Bavi se prvenstveno sama sobom,
odnosno učincima vlastite modernizacije.
 „Raščarava“ nauku i tehniku koje su se ustoličile
u industrijskom društvu, te oblike življenja i rada
u malim grupama, u zanimanjima i definiciji
polova.
 Zato savremena zapadna društva ne obeležava
samo prekid u kontinuitetu njihovog razvoja,
nego i sve izraženija individualizacija.

INDIVIDUALIZACIJA
Za razliku od ranije uobičajenih shvatanja
individualnosti u smislu „neponovljivosti“, odnosno
„emancipovanosti“ neke osobe, Beck tvrdi kako treba
razlikovati tri analitičke dimenzije pojma
individualizacije:
1. Dimenziju oslobadjanja iz tradicionalnih povezanosti
2. Dimenziju lišavanja začaranosti u smislu gubljenja
tradicionalnih sigurnosti u odnosu na znanje,
verovanje i norme;
3. Dimenziju kontrole, odnosno reintegracije i novih
način društvenog vezivanja

INDIVIDUALIZACIJA



Posebno je važna dimenzija ponovnog
vezivanja.
Individualizovne osobe zbog oslobađanja od
tradicionalnih veza i gubitka sigurnosti,
postaju, dakle, slobodne i istovremeno
nesigurne.
Da takve, individualizirane osobe, ne bi bile
potpuno dezorijentisane, ta nesigurnost je
propraćene novim pripadnostima.
INDIVIDUALIZACIJA
Individualizacija znače oslobađanje
pojedinaca od unapred zadatih fiksnih
odnosa.
 Manji deo njihovih biografija determinisan
je spolja, a veći je deo lične odluke.
 Takvu individualizaciju životnog toka
pojedinaca Beck naziva „samorefleksivno
oblikovanje biografija“.

EFEKAT LIFTA
Ona je posledica kapitalističke
modernizacije, a njeno jezgro je tzv.
„efekat lifta“: svi učesnici klasnog društva
su se zajedno popeli sprat više, te je
svima bolje.
 Međutim, oslobađanjem od starih formi
podruštvljavanja, nastaju nove društvene
kontrole: spoljašnje prisile gube važnost, a
samoprisile se povećavaju.

GUBLJENJE GRANICA MEĐU
KLASAMA
Suprotstavljajući se Burdijeu, Beck ustanovljava
da se gube granice među klasama.
 Krugovi se mešaju zbog dostupnosti više novca
za više ljudi: „Kao i ranije postoje mesta gde se
„jedni“ sreću, a „drugi“ ne. Ali zone presecanja
rastu, a granice koje su prepoznatljivo razdvojile
život i izvan rada u svetove klasa još u Doba
carstva i Weimarske republike bivaju
neprepoznatljive ili ukinute.

GUBLJENJE GRANICA MEĐU
KLASAMA

Na njihovo mesto dolaze nejednaki
stilovi potrošnje (u nameštaju,
oblačenju, masmedijima, ličnom
predstavljanju) koji su, pak, po svojoj
demonstrativnoj različitosti odložili
klasno-kulturne atribute.