SREDSTVA KOMUNIKACIJE

sluh glas govor jezik čitanje pisanje

SLUH

Struktura sluha: • Biološka • Fizička • Psihološka • Lingvistička • Socijalna komponenta

Neposredno verbalno komuniciranje realizovano kroz fonacijski govor ne može se ostvariti bez normalnog sluha

Sluh čine:

• Slušanje

(primarno se ostvaruje na nivou receptora i senzora – slušamo ušima, neuro-fiziološki nivo)

• Čujenje, čujnost

(primarno se ostvaruje na nivou mozga – čujemo mozgom, psiholingvistički nivo)

• Auditivna povratna sprega

(istovremeno se ostvaruje na nivou uha i mozga)

Slušanje

•

Fundamentalna komponenta sluha. Obezbeđuje primanje informacija u obliku akustičkih impulsa.

•

Akustički impulsi (mehanički kvalitet) pretvaraju se u čulni kvalitet, zatim u električni potencijal prenošenjem serija sekvenci i električnih impulsa kroz slušni živac i raspoređuju se na određenom nivou mozga

•

Ostvaruju auditivni podsistemi receptornog i senzornog sistema, auditivni deo transmitornod sistema i auditivna područja integratora nižeg reda aferentnog dela OVK.

Čujenje

•

Svestan doživljaj akustičkog podražaja i obrada sekvenci i serija električnih impulsa

• • • • •

Obuhvata: Integraciju Memoriju Prisećanje Povlačenje (opažanje) operacija dekodiranja kao centralne funkcije Kontrolu

Auditivna povratna sprega (feedback)

• •

Obezbeđuje celovitost strukture i funkcije verbalne komunikacije p omoću biliona nervnih ćelija koje spajaju mozak odašiljaoca i mozak primaoca poruke Najvažniji aspekt APS je samoslušanje

•

Gledano razvojno sluh je sredstvo VK koje se prvo razvija, a zatim se razvija jezik

•

Proces traje nekoliko godina u kojima se sluh, jezik, govor i glas razvijaju istovremeno i sinergetski, ali ne i ravnomerno

•

Karakteristika razvoja sposobnosti verbalnog komuniciranja je naizmeničnost ubrzanja i zastoja fonacijskog i auditivnog dela razvojnog procesa.

GLAS

• Govorni glas –

fonema

(najmanja jezi čka jedinica koja slu ži za gradnju zvučne celine i za razlikovanje zna čenja tih celina) • Foneme čine

glasovni sistem

jezika • Fonema ima dve osnovne psiholingvističke funkcije: 

perceptivnu i



signifikativnu.

Izgradnja fonema

Efektorni sistem sinergetskom funkcijom njegovih mehanizama:

• • • •

respiratorni fonatorni rezonatorni artikulatorni

Vrednosti glasa

•

fiziološke

(artikulacione)

•

fizičke

(akusti čke

) •

F

unkcionalne

(lingvisti čke)

Osnovne akustičke osobine glasa

• •

Jačina

(snaga vazdu šne struje kojom se glas generira i veli čina amplitude glasnica. Veća snaga vazdu šne struje – veća amplituda glasnica, ve ća amplituda - veća jačina glasa)

Visina

(

broj treptaja glasnica u sekundi. Ve ći broj treptaja vi ši glas i obrnuto)

•

Dužina

(vreme trajanja izgovora. To vreme zavisi od prirode glasa, polo žaja glasa u reči, intraleksi čke glasovne pozicije, supresegmentnih uslova izgovora )

•

Boja- tembr

(veli čina i oblik rezonatora)

• Glasovi se dele na osnovu

artikulacije i akustike

(artikulacijska i akusti čka podela) • Artikulacijska podela se bazira na tipovima artikulacije. Vazdu šna struja može imati slobodan, su žen i zatvoren prolaz

Podela glasova

(na osnovu prolaza vazdu šne struje)

• •

Vokale ili samoglasnike

prolaz vazdušne struje) (slobodan

Konsonante ili suglasnike

(sužen ili zatvoren prolaz vazdušne struje).

Podela vokala

• • • • • U odnosu na podignutost, isturenost ili povu čenost jezika:

otvorene zatvorene poluotvorene poluzatvorene i neutralne

• • • Prema stabilnosti:

monoftonge, diftonge i tiftonge

Podela konsonanata I

• • Na osnovu komunikacije jezika i nepca: • •

palatalne-prednje i velarne-zadnje

Prema prolasku vazdu šne struje u toku artikulacije:

trenutne - pregradne i trajne ili produ žene

Podela konsonanata II

• • • • • •

plozive

(bilabijalne p,b; dorzalno-palatalne k,g; alveolarne t,d),

nazale

(m,n,nj),

laterale

(l,lj),

frikative

(labiodentalne f,v; dorzalno palatalne j,h; apikalno-velarne s, š,z,ž),

afrikate

( apikalno-alveolarne c, č,dž; dorzalno-alveolarne ć,đ),

vibrant

(r).

•

GOVOR

Govor se defini še kao jezik u akciji, kao realizacija verbalnog simboli čkog sistema

•

Jezik I govor se ne mogu poistove ćivati, zamenjivati, isklju čivati ni veštački odvajati

•

Oni su dijalektički međuuslovljeni i međuzavisni delovi jedne jedinice

•

Govor je realizacija simboličkog sistema komunikacije, a jezik je pored ostalog predmet govora

•

Govor se formira i razvija kao potreba za realizacijom jezičkog sistema, dok jezik nastaje i razvija se kao produkt govora

 

Primena jezičkih sredstava ostvaruje se kroz dve osnovne funkcionalne forme: usmena reč (usmeni govor ) pisana reč (pisani govor - pisano kazivanje) Osnovna razlika: način realizovanja u verbalnom komuniciranju

• •

Usmeni govor se realizuje fonacionim putem Pisani govor se realizuje putem sistema određenih oblika znakova kojima se označavaju glasovi, slogovi i reči



Usmeni govor:

dijaloška i  monološka forma • U dijaloškoj formi usmeni govor je osnovni oblik eksponiranja jezika i po strukturi i načinu realizovanja potpuno se razlikuje od pisanog govora • Osnovna karakteristika usmenog govora u dijaloškoj formi je neposrednost govorne situacije sagovornika • Monološka forma usmenog govora je bliska pismenom kazivanju

• U jeziku se razlikuje: 

narodni govor i



standardni jezik

(književni jezik) • Razlikuju se po: teritorijalnoj diferencijaciji, genezi, društvenoj funkciji i uticaju spoljašnjih faktora na razvoj • Narodni govor je jezik ljudi određenog kraja na teritoriji određenog jezika (jezičko teritorijalna jedinica) • Veći broj ovih jedinica čini grupu govora, a grupa govora koju objedinjuju zajdničke jezičke osobine je dijalekat

• •

Standardno jezik

je određen i normiran i koristi ga određeno jezičko društvo • U jeziku razlikujemo: • 

unutrašnji govor

i 

spoljašnji jezik

Spoljašnji jezik

je oralni govor koji zvuči sa spoljnom realizacijom

Unutrašnji govor

je govor koji ne zvuči, ne izgovara se i nema spoljašnju realizaciju

• • • •

JEZIK

Jezik je sistem simboličke komunikacije, koji je

zajednički za određenu grupu ljudi. Univerzalni jezik ne postoji, već samo određeni jezik, odnosno jezik određene grupe.

Određeni jezik je istovremeno skup jezičkih sredstava i određeni sistem fonetskih, morfoloških i sintaksičkih zakonitosti u vezi sa upotrebom tih sredstava. Jezik je društvena pojava u kojoj se odražava i kojom se izražava društveno saznanje. To je najrazvijeniji simbolični sistem.

Karakteristike jezika

• • • • •

Dualitet (o

dređenim znakovima odgovaraju određena značenja)

Indipendentnost

(znakovi se razlikuju od onoga sto označavaju, nisu vezani za konkretnu situaciju, mogu se koristiti u raznim situacijama)

Arbitrarnost

(z nakovi nisu prirodni vec veštački konstruisani, mogu se konstruisati i novi znakovi)

Denotativnost

(znakovi o značavaju nazive odre đenih stvari, pojava i sl.)

Signifikativnost

(znakov i su nosioci značenja i kazuju o odlikama onoga što označavaju)

• • • • • •

Reprezentativnost

predmete i sl.

(znakovi predstavljaju pojave,

Kategorijalnost

i pojava) (omogućavaju označavanje klasa objekata

Višeslojnost strukture

rečenice) ( posroji više nivoa povezivanja jedinica iz kojih je jezik sastavljen: glasova u reči, reči u fraze i

Istorijska promenljivost

(način izrazavanja sadržaja menja se u skladu sa promenom istorijskih uslova)

Kontekstualna promenljivost

zavisnosti od situacije) (jezički iskaz se menja u

Internalizacija

(govor postaje instrument razmišljanja i sretstvo regulisanja vlastitog ponašanja)

• Osnovne informativne funkcije jezika:

izrazavanje i saopstavanje

(

čine jedinstven sistem

govorenja)

•

Jezik je sastavljen od elemenata koji su uzajamno povezani i međjuuslovljeni (postojanje jednog uslovljeno je postojanjem drugog elementa tako da sastavni delovi grade strukturu jezika)

Osnovni delovi strukture jezika

• • • • •

govorni glas-fonema morfema reč sintagma i Rečenica

Ovi delovi se nalaze u odnosu hijerarhijske povezanosti, nadredjenosti i povezanosti.

Četiri sloja delova

1. Glasovi

( čine

fonetsku strukturu

jezika)

2. Morfeme

(čine

morfološku strukturu

jezika)

3. R eči

( čine

leksičku strukturu

jezika)

4. R ečenice

(čine

sintaksičku strukturu

jezika)

Između delova jezika postoji određena sistemska veza pri povezivanju u celine, zato se jezička struktura još naziva i jezički sistem.

PISANJE

• SLUH 36% • JEZIK, GOVOR, GLAS 28% • ČITANJE • PISANJE 20% 16%

• • • • •

PISMO je sistem znakova kojim se beleže glasovi određenog jezika. Taj sistem se zove grafija. PIKTOGRAFSKO –

slikom (

slikovno

) iskazivanje crtežom ili

IDEOGRAFSKO –

saopštavanje pomoću simbola predmeta (

hijeroglifsko

)

SLOGOVNO

slogovi

–

znacima se beleže delovi reči-

ZVUKOVNO

jedan glas – jednim znakom se obeležava

•

Glasovni sistem

čine govorni glasovi •

G rafički sistem

čine slova • Oni se ne podudaraju, glasovni sistem je složeniji od grafičkog. • Odnosi između ova dva sistema regulišu se skupom pravila koji se zove

ortografija

(pravopisna pravila). Ortografske-pravopisne norme su osnova književnog jezika.

• Principi za stvaranje pravopisnih normi:

fonetski, morfološki, istorijski.

• Naše pismo je

fonetsko

, podudara sa izgovorom.

pisanje reči se

Čitanje

• • •

ČITANJE je sredstvo verbalne komunikacije koje je nastalo i razvijalo se paralelno sa pisanjem.

Sposobnost čitanja je uslovljena biološkim, psihološkim i socijalnim faktorima.

Zavisi od bioloških, psiholoških i sredinskih dispozicija.

U korelaciji je sa stanjem i funkcijom sredstava usmenog verbalnog kazivanja.

• • • • • •

Prepoznavanju grafičkih simbola Povezivanju slova u reči, reči u rečenice i rečenica u tekst Povezivanju grafičkih simbola sa odgovarajućim značenjem Shvatanju smisla onoga što je napisano Procenjivanju vrednosti pročitanog Korišćenju pročitanog.

Tipovi čitanja

• • • • •

Radi sticanja i proširivanja znanja Radi izražajnog tumačenja teksta (estetsko čitanje) Informativno čitanje (radi obaveštenja) Radi upoznavanja sa knjigom Radi uživanja u literarnom delu

Tehnike čitanja

• •

Glasno Tiho (u sebi)

•

Procena:

tačnost, tečnost, brzina, pravilnost, logičnost, ekonomičnost i lepota.