Transcript БЕОГРАД ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА(други део)

Немачки логор на београдском сајмишту 1941-1944
У пролеће 1937. изграђено је пет великих павиљона (такозваних "Југословенских
павиљона"), Централне куле и четири међународна павиљона: Италијански,
Мађарски, Румунски и Чехословачки. Као део прве фазе, изграђен је и Спасићев
павиљон који је финансирала задужбина познатог београдског велетрговца Николе
Спасића (1838-1916), затим неколико мањих зграда које су закупила појединачна
предузећа, укључујући и холандског произвођача електорнике “.
У септембру 1938. “Филипс” је емитовао први телевизијски програм на Балкану
из свог павиљона на Београдском сајмишту. Исте године, као део аеронаутичке
изложбе, чехословачки произвођач аутомобила “Шкода” конструисао је 74мвисок челични падобрански торањ, највиши у Европи у то време, који је
коришћен за обуку падобранаца из свих делова бивше Југославије. Филипс”.
Изградња београдског сајмишта 1937. год.
Већи део радова завршен је до отварања Првог београдског сајма, 11.
септембра 1937. Друга фаза градње, завршена 1938. обухватала је настанак
Турског павиљона и великог Немачког павиљона. Године 1940., започети су
радови и на новом, шестом Југословенском павиљону, али су прекинути
избијањем Другог светског рата.
1-5. Југословенски павиљони
6.
7.
8.
9.
Италијански павиљони
Чехоловачки павиљон
Румунски павиљон
Спасићев павиљон
10. Мађарски павиљон
11. Централна кула
12. Место на коме је касније изграђен
Шкодин торањ
13. Место на коме је касније изграђен
Немачки павиљон
Београдско сајмиште, међутим, није било само место забаве, или симбол
технолошког напретка и индустријских подухвата предратног југословенског
друштва. Оно је служило и политици. Немачка и италијанска влада користиле су
своје националне павиљоне како би промовисале начела нацистичког и
фашистичког режима. Године 1939., након сто је Немачка напала Чехословачку, име
Чешког павиљона је званично промењено у Павиљон чешко-моравског
протектората.
Па ипак, мало ко је у то време могао претпоставити да ће у пролеће 1942, дакле пет
година након отварања првог Београдског јесењег сајма, његови павиљони постати
место Холокауста и највећи немачки концентрациони логор у југоисточној Европи.
Прилика за пропаганду: италијански и
немачки павиљон
Филипсов павиљон и први
ТВ студио на Балкану
Зграде Београдског сајмишта, на левој обали реке саве Саве, нису страдале
приликом нацистичког бомбардовања 6. априла 1941.
Током првих шест месеци окупације, сајамски павиљони су остали празни и
напуштени. После поделе Југославије, река Сава је постала државна граница која је
раздвајала окупирану Србију и новонасталу Независну Државу Хрватску. Лева обала
реке, наспрам Београда, била је, бар формално, део Хрватске, а Сајмиште
означавало њену најисточнију тачку. Пошто су нацистичке власти желеле да задрже
директну контролу над границом (посебно због близине српској престоници),
обала реке на хрватској страни је остала, највећим делом, под влашћу немачке војне
команде у Земуну (Семлин на немачком).
У јесен 1941., када су стрељачки водови Вермахта спроводили мере одмазде у којима
је страдала већина Јевреја мушкараца, нацистичка администрација је почела да
тражи локацију, погодну за смештај преосталих Јевреја - жена, деце и старих - који
су због пола, година, или физичког стања били поштеђени стрељања. Намера
окупатора била је да Јевреје задрже у Србији до пролећа 1942., а потом их депортују
у "прихватилисте на истоку", односно у један од логора у Пољској. Првобитни план
је био да се за Јевреје изгради заточенички логор код села Засавица близу Сремске
Митровице, на око 70км западно од Београда. Када се испоставило да је земљиште
на тој локацији подложно поплавама градња је прекинута и локација напуштена.
Semlin Judenlanger 1941-1942
Дана 23. октобра 1941. немачка војна
управа је одлучила да, уместо да гради
нови логор, за ту намену преуреди
Београдско сајмиште, његове, у том часу,
празне павиљоне. То није било идеално
место за концентрациони логор, с
обзиром на близину граду, али су га
надлежни, у недостаку времена и идеја,
прихватили. Сајмиште се налазило на
територији под контролом локалне
команде у Земуну (Семлин), те је сходно
томе, овај логор назван Јуденлагер
Семлин - Јеврејски логор Земун.
Централна кула 1941. год. и данас
Током новембра 1941., група од око 200
Јевреја из логора Топовске шупе радила
је на претварању павиљона у логор.
Подизали су низове дрвених лежаја на
три, понекад четири спрата, сличне
онима
у
другим
нацистичким
концентрационим
логорима.
Изградили
су
и
пољске
ВЦ-е и инсталирали вањске славине.
Бодљикава жица постављена је по ободу
логора, а команда устоличила свој штаб
у Централној кули.
Дана 8. децембра 1941. свим Јеврејима
регистрованим у Београду наређено је да
се пријаве у канцеларији "Јеврејске
полиције" (Јуденреферат) у Улици Џорџа
Вашингтона. Посто су предали кључеве
својих станова и кућа, спроведени су кроз
Београд
и
преко
новоизграђеног
понтонског моста на Сави, до логора. До 12.
децембра у логору је већ било преко 5000
заточеника, али је тај број убрзо порастао на
7000.
Јевреји на путу за логор на Сајмишту
Првих 5000. жена и деце, који су стигли
на Сајмиште, смештено је у највећу
зграду, Југословенски павиљон бр. 3.
Оштећен кров и поломљени прозори
пропуштали су кишу, снег и снажан северни
ветар, што је услове за живот чинило
неподношљивим. Четири мале пећи нису
могле да загреју површину од око 5000 м2 ,
тако да су заточеници патили од промрзлина
и упале плућа. Због пренатрпаности, сваки
заточеник имао је за себе мање од пола метра
простора, на голим дрвеним лежајима. Када
су нови заточеници, пристигли у јануару
1942., сместени су у Павиљон бр.2, под
једнако нехуманим условима.
Жене и деца која пристижу у логор
Храна је припремана у кухињи која се налазила у Павиљону бр.4. Дневно
следовање састојало се од воде, слабог чаја, бајате чорбе од купуса или кромпира и
малог комада сувог кукурузног хлеба. Овако сиромашна исхрана била је делом и
стога, што су колаборационистичке власти, задужене за дистрибуцију хране у
Београду, Јеврејски логор ставиле на дно листе приоритета. Иако је на Сајмишту
било више од 1000 деце, градска управа је 3. фебруара 1942. објавила, да се
"испорука хране Јеврејском логору може вршити тек пошто се задовоље
потребе свих осталих становника".
Поред јеврејских заточеника, и око 500 Ромкиња и њихове деце доведено је на
Сајмиште у децембру 1941. По немачким расним законима, Јевреји и Роми
третирани су као једнако "инфериорни" и били су, барем формално, мета сличног
дискриминишућег третмана. Међутим, у пракси, нацистичка управа у Београду није
спроводила антиромске и антисемитске мере с једнаким жаром. Иако је много Рома
погубљено у јесен 1941, ромска популација, у целини, за разлику од јеврејске
заједнице, није била изложена обавезној регистрацији или масовном систематском
заточавању. У ствари, антиромски закони примењивали су се, углавном, на Роме
чергаре, тј. на појединце без сталног места боравка, којих је, по проценама нациста,
на територији Србије било свега 1500. Због тога ромска заједница у Србији, за разлику
од јеврејске, није била суочена са опасношћу од потпуног истребљења.
Заточени Роми били су смештени у Павиљону бр.2, где се верује да су услови били
гори него у другим павиљонима, с обзиром да је већина заточеника стигла у логор без
икаквих личних ствари. Око 60 Рома умрло је током зиме, углавном од болести и
хладноће. Остали су ослобођени између јануара и марта 1942., пошто су, преко
пријатеља или рођака, успели да набаве доказ да имају стално место боравка.
Последња група Рома ослобођена је крајем априла 1942.
Класификовање жртава.
Детаљ документа из периода
“Јеврејског логора Земун”
Судбина Јевреја са Сајмишта била је сасвим другачија. У рано пролеће 1942.,
окупаторске власти у Београду су схватиле да планирано депортовање Јевреја на
исток није на видику. Њихово ослобађање, наравно, није долазило у обзир. Локална
нацистичка администрација се зато, баш као и у јесен 1941., нашла под притиском,
да што пре сама пронађе "решење" за "јеврејски проблем". Овога пута, међутим,
власт у Берлину је обезбедила неопходну "инфраструктуру". У марту 1942. гасни
камион, који су возила два нижа СС официра, Гец и Мејер, стигао је у Београд.
Гасни камион марке Саурер сличан ономе у
коме су страдали Јевреји из логора Сајмиште
Овај камион, за који је у нацистичким документима коришћен еуфемизам "возило
за уништавање вашки" (Entlausungswagen), био је у ствари обичан камион чији
је ауспух био преправљен тако да су издувни гасови из мотора преусмеравани у
херметички затворен товарни одељак камиона. Када је ауспух био овако постављен,
вожња у трајању од 10-15 минута, била је довољна да убије 100 људи, закључаних у
возилу. Ова врста гасног камиона била је коришћена у нацистицком програму
“еутаназије“, током 1940., у којем је страдало десетине хиљада инвалида и ментално
оболелих. Крајем 1941. и почетком 1942. године, исто возило тестирано је као метод
за "коначно решење јеврејског питања".
Прве жртве гасног камиона у Београду, биле су особље и пацијенти из две
јеврејске болнице у граду. Током два дана, 18-19. марта 1942., преко 800 људи
(углавном пацијената) било је утоварено у гасни камион, у групама између 80 и 100.
Сви су умрли од тровања угљенмоноксидом, на путу кроз Београд, до губилишта у
Јајинцима, селу у подножју планине Авале, јужно од града. По доласку у Јајинце,
седам Срба затвореника вадило је мртве из камиона и закопавало у масовне
гробнице.
Измеду 19. марта и 10. маја, Гец и Мејер, праћени командантом логора, Хербертом
Андрофером, возили су од Сајмишта до Јајинаца и назад измеду 65 и 70 пута,
усмртивши притом око 6300 Јевреја. Од скоро 7000 Јевреја заточених на Сајмишту,
мање од 50 жена је преживело. Оне су ослобођене, углавном, на основу тога сто су
биле удате за Србе.
Оно што треба посебно истаћи је, да поред значајног места које Јеврејски логор
Сајмиште заузима у широј историји уништавања европских Јевреја, исто је толико
кључан и за историју Холокауста у Србији. У њему је, за мање од два месеца,
пролећа 1942., нестала скоро половина од укупног броја Јевреја са територије
окупиране Србије. Тиме је Србија постала прва територија под нацистичком
окупацијом, проглашена "очишћеном од Јевреја".
У мају 1942., непосредно након што је последња група јеврејских заточеника
убијена у гасном камиону, концентрациони логор на Сајмишту променио је
намену. Престао је да буде Јуденлагер - логор за Јевреје и постао
Анхалтелагер - привремени логор за политичке затворенике, заробљене
партизане и принудне раднике, од којих је већина касније депортована у
Норвешку, Немачку или мање радне логоре у централној Србији. У пролеће 1942.,
Трећи Рајх је имао стални мањак радне снаге па је Сајмиште, лоцирано близу
Дунава и поред важне железничке петље, претворено у главни дистрибутивни
центар радне снаге из целе бивше Југославије. [1]
Прве мање групе нејеврејских заточеника почеле су да долазе на Сајмиште у априлу
1942., док је операција са гасним камионом још увек била у току. Те групе су брзо
пребациване у радне логоре на северу Европе, мада је део заточеника задржан у
логору да би разврстао личне ствари убијених Јевреја, које су, пошто би све
драгоцености биле издвојене, слане у Немачку.
[1] Мада је велика већина заточеника транспортована у радне логоре, мањи број њих,
углавном политички затвореници и заробљени партизани, послати су у Матхаузен и
Аушвиц. Такоде, неких 2900 заточеника доведених на Сајмиште из озлоглашеног
усташког концентрационог логора Јасеновац проглашено је неспособним за транспорт
у радне логоре на северу, тако да су враћени у Јасеновац, где су сви погубљени.
По истраживању Милана Кољанина, чија монографија о Сајмишту представља
једину детаљну студију о Анхалтелагер-у, 31972 заточеника су прошла кроз
логор између маја 1942. и јула 1944., када је логор формално напуштен.Велика
већина заточеника били су Срби, углавном из Хрватске и Босне, али било је и
Хрвата, Бошњака, Грка, Албанаца и Јевреја. Од укупног броја заточеника, најмање
њих 10636 умрло је у логору и сахрањено у масовним гробницама на Јеврејском
гробљу у Земуну (6500), у оближњем насељу Бежанија (3600), на губилишту у
Јајинцима и на малом броју других локација у близини логора.
У првих осам месеци постојања Анхалтелагер-а (мај - децембар 1942) више од
16500 заточеника доведено је на Сајмиште. Од њих, 14000 било је са територије
Независне Државе Хрватске, која је у пролеће 1942. постала главно поприште
борбе партизанских побуњеника. Највише затвореника, њих 10000, доведено је на
Сајмиште за Козаре. Они су заробљени за време велике немачке војне операције
лета 1942. Поред заточеника из Босне и Хрватске, 2800 људи из окупиране Србије
(углавном заробљених Партизана) било је затворено у логору.
Колона заробљеника са Козаре на уласку у логор на Сајмишту у лето
1942. године
Управа логора. Други слева, са немачком
капом и фото апаратом је озлоглашени
Kишић, бивши затвореник који је радио у
логорском обезбедењу.
Десно: Заточеници логора Сајмиште. Ове
фотографије начињене су у оближњем радном
логору који се налазио на самом ушћу Саве у
Дунав, а у коме су радили логораши са
Сајмишта.
Током савезничког бомбардовања Београда 17. априла 1944., логор Сајмиште
претрпео је велико разарање. Највећи павиљон, бр.3, у коме је била смештена
већина заточеника, директно је погођен и скоро потпуно уништен. Процене броја
мртвих, који су том приликом страдали, варирају од 80 до 120, док је број
повређених био знатно већи.
Павиљон број 3 био је директно
погођен
савезничким бомбама
Током наредних недеља преостали заточеници пребачени су у друге логоре, да би 17.
маја 1944. немачка команда предала контролу над Сајмиштем полицијским
снагама Независне Државе Хрватске. Дана 26. јула 1944. Сајмиште је званично
напуштено.
Ипак, два месеца касније, 17. септембра 1944, само нешто више од месец дана пре
ослобођења Београда, велика група Јевреја из Мађарске и Баната, који су
коришћени за принудни рад у Борском руднику, доведена је на локацију напуштеног
логора. Ту су задржани три дана док су чекали транспорт у неки од логора смрти у
Немачкој или Пољској. Према томе, Јевреји су били и прве и последње жртве
Сајмишта.
Павиљон број 1 или број 2: оба павиљона су
оштећена приликом бомбардовања, па су
после рата уклоњени
Мађарски павиљон у коме су мучени
затвореници
Ентеријер једног од оштеценин павиљона, највероватније Павиљона бр. 3
Веома важну функцију у логору имала је и логорска болница. Болница са
апотеком је смештена у павиљону Задужбине Николе Спасића. Прву помоћ
заточеницима организовали су: добровољна медицинска сестра Хилда Дојч, која
се сама пријавила и међу првима допремљена у логор, затим још једна
медицинска сестра и апотекарка. 12-ог децембра 1941. године Хилда Дојч описала
је како су њих 3 организовале кување чаја и млека за болесну и малу децу. Особље
логорске болнице чинили су заточеници доведени из логора у Топовским
шумама, како је раније и предвиђено, а , вероватно, делом и особље Јеврејске
болнице у Београду. Иако се очекивало да ће Јеврејска болница брзо бити
пресељена у логор, тек 16-ог фебруара 1942. године почело је оспособљавање
Чехоловачког павиљона на Сајмишту за болницу. Команда логора захтевала је од
Општине за логорску болницу не само лекове већ и храну. У логорској болници
при крају постојања Јеврејског логора Земун, организоване су и амбуланте за
појединачне болести. У њој су радили поменути “лечник логора” др Моша
Алкалај и храбра добровољна болничарка Хилда Дојч.
До почетка маја 1942. године, болница у Јеврејском логору Земун била је скоро
празна , јер су Немци, ради веће уверљивоти, са осталим заточеницима, у сваком
транспорту смрти упућивали и неког из састава болничког особља.
Писма Хилде Дoјч нуде редак и дирљив увид у услове у Јеврејском логору на
Сајмишту, између децембра 1941. и маја 1942.
...”Овде је тако - не знам како да га окарактеришем, једном речи једна велика штала
за 5 000 и више људи, без зида, без ограде, све у истој одаји. Појединости овог
чаробног замка сам описала Мирјани па ми се не да да понављам. Добијамо или
доручак или вечеру и то уз најпогрдније речи - срећа још, човеку прође апетит па
није гладан. За ових пет дана је било четири пута купуса. Иначе је дивно. Нарочито у
погледу на наше суседе - Цигански логор. Данас сам била тамо и ошишала 15
вашљиваца и намазала их. Међутим, мада сам после испекла руке до лактова
крезолом, ипак је посао некористан, јер кад завршим са другом партијом, биће прва
опет вашљива.”
Лево: Фотографија Хилде Дoјч
од пре Другог светског рата
Десно: III писмо, страна 2.
Олга Николић: И тако су ме довели у логор. И сад,
она предратна немачка процедура; прво узимање
генералија, затим купање, прање одела... Ја сам питала
зашто да се купам кад нема потребе? Каже, процедура
се мора извршити! Одвели су ме, потом у управу, у
собу окићену разним справама за мучење. Гестаповац,
онај најснажнији имао је златне зубе, бирао је чиме ће
ме мучити. Узео је дебели штап, раскречио се и каже
ми: “ Сагни се!” Ја сам скинула наочаре, а он ме је
питао зашто скидам. “ Па, разбићете ми их!” Онда су
почеле да пљуште батине...Ја сам само осетила да ми
колена попуштају, падала сам у несвест 5-6 пута.
Поливали су ме водом, једва бих поново устала и дрско
сам рекла: “Срамота је да седморица мушкараца туку
једну жену.” Ја сам говорила немачки, јер ми је мама
Аустријанка.
Михајло Берберијан: Почетком маја 1942.год,
доведен сам из ужичког затвора...Нас је било са свих
страна Југославије, Чачани, Ваљевци, Шапчани,
Крагујевчани, па ми Ужичани...Сајмиште је почело да
се пуни када су са Козаре, Баније, Кордуна почели да
стижу деца, жене, људи. Транспорти су бројали и по 14
000. Довођени су ноћу, после тродневног или ко зна
коликог путовања...
Стрелиште у Јајинцима био је простор где је за време другог светског рата у
Србији (1941—1944) стрељано 80.000 људи, свих националности, највише
српске.
Почетак стрељања у окупираном Београду
везан је најпре за локацију на Централном
гробљу, да би се по распламсавању рата за
ту сврху пронашао већи простор за
егзекуције. Према расположивим подацима
стрељања у Јајинцима су почела од јула
1941. када је погубљена прва група осуђених
Јевреја. Од тада, па све до почетка
уклањања немачких трагова злочина у
окупираном
Београду,
стрелиште
у
Јајинцима било је стрелиште где је за време
окупације стрељано највише осуђеника у
читавој окупираној Србији.
Ово стрелиште је пре рата служило као
стрелишни простор војске Краљевине
Југославије, да би га немачке власти
претвориле у простор за егзекуције оних
које су они осудили на смрт.
Стрелиште се налазило на друму Београд-Авала у селу Јајинци. До њега се
долазило из два правца — из Београда и из Раковице. Све егзекуције у Јајинцима је
вршио немачки 64. полицијски батаљон, који је давао своје људство, како за
стрелиште, тако и за чување логораша у Београду и њихов транспорт у Јајинцима.
Егзекуције су вршене углавном у раним јутарњим часовима, а врло ретко
преко дана. Егзекуције су у мањем броју вршили и војници Српске државне страже,
али како су стрељања текла из године у годину, често је долазило и до смене војника
који су вршили стрељања јер су се појављивала прва душевна растројства. Од 1943.
године егзекуције су углавном вршили сами Немци. Највећи број осуђеника
стрељан је из логора на Бањици, из Сајмишта, из затвора Специјалне
Полиције, Гестапоа и логора у Топовским шупама. Било је и примера довођења
затвореника из осталих крајева Србије и стрељање у Јајинцима без претходног
боравка у неком логору или затвору.
За копање рака у Јајинцима обично су ангажовани радници са Новог
гробља у Београду. Стрељања су вршена поред Јајиначкој брежуљка (грудобрана)
са леве и десне стране, код Јајиначке шуме и простора где се данас налази
споменик. Раке су биле дубоке, поређане од почетка па до краја брежуљка, копане
за 100 и 200, па и за 300 и више лешева. За време спаљивања жртава, сведоци су
видели најдубљу раку на средини и у њој је према исказима пронађено преко
7.000 убијених лица, махом Јевреја који нису имали прострелених рана, што
значи да су ту сахрањени убијени из душегупки у марту, априлу и мају 1942.
године.
На стрелишту је за време вршења егзекуција
подигнуто седам барака које су биле
намењене за исхрану немачких војника, за
смештај полицијског батаљона, за смештај
логораша који су чекали извршење смртне
казне, за смештај команданта стрелишта, за
смештај стражара који су обезбеђивали
Јајинце и за чување муниције и оружја. За
време трајања егзекуција, друм БеоградАвала био је затворен за било који
саобраћај, а стрелиште је обезбеђивано са
све четири стране. Приступ лицима које
нису имале специјалне објаве СС полиције
нису дозвољене и свако затечено лице у
пречнику од 10 km од стрелишта се
кажњавало смрћу.
Стрељања су вршена на разне начине. У случају да се радило о мањој групи
осуђеника, обично би командант вода пуцао жртвама у потиљак, а када се радило о
масовним стрељањима, обично су по 10 лица извођена и постављана испред
немачких војника који су пуцали из пушака, а било је случајева да се употребаљавају
и пушкомитраљези. По завршетку стрељања, гробари би укопали лешеве, а потом
би их Немци одвезли на Ново гробље.
Ово стрелиште је важило за једно где је
евентуално бекство било апсолутно
искључено, али и поред тога са Јајинаца
је успело да побегне за време читаве
окупације 10 лица. Један број је побегао у
време децембарских стрељања 1942. године.
У време рада на спаљивању лешева успело је
да побегне још 3 лица од којих су се неки
касније јавили као сведоци броја стрељаних
у Јајинцима, јер су морали да пребројавају
сваку спаљену жртву. Стрелиште у
Јајинцима је
званично затворено
последњих дана децембра 1943. када је
почело стрељање у Маринковој бари и
Јеврејском гробљу, а у Јајинцима је вршено
уништавање доказа. Последње жртве
стрељања у Јајинцима била су 55 Јевреја и 35
Рома који су стрељани 4. априла 1944. када
су се погасиле ломаче након последњег
спаљеног леша.
Према сведочанствима преживелих радника на спаљивању лешева који су
сведочили Комисији за утврђивање штете, број сахрањених у Јајинцима износи
близу 80.000 људи. Обавештајни агенти Драже Михајловића и Боривоје
Месаровић су из картотеке Гестапоа нашли податак да је од 1941. до краја августа
1943. у Јајинцима стрељано 13.862 Јевреја и 62.184 Срба, укупно 76.046 људи. То
значи да је од августа 1943. па све до гашења Јајиначких ломача стрељано још
3.954 лица.
За време окупације Србије, у
Јајинцима је стрељано 80.000 људи.
Стрељани су Јевреји, Роми, присталице
и припадници Народноослободилачког
покрета, присталице и припадници
Четничког
покрета
Драже
Михаиловића, а било је и стрељаних
криминалаца и преступника, као и
странаца, али у врло малом броју.
Само помињање имена Јајинци асоцира
на велику масовну гробницу и на 80.000
стрељаних
родољуба,
свих
националности,
највише српске.
Споменик жртвама откривен је 1. октобра 1988. године, а дело је вајара Војина
Стојића. Споменик је постављен на месту где се раније налазила највећа гробна рака
на стрелишту. На врху споменика се налази бели голуб као симбол мира.
Данас је бивше стрелиште преуређено у Спомен-парк кога посећују како домаћи
тако и инострани посетиоци. На овом потезу у току је изградња православне цркве,
парохијског дома и осталих објеката сличне намене. Постоје мишљења да ова
површина није примерена за овакве објекте, из разлога што спомен парк превасходно
треба да представља оазу мира у част настрадалима.
17. август 1941 .
« У срцу Југославије, у једној од већих престоница Европе, и то половином XX-ог
века, усред Београда, на Теразијама, хитлеровски варвари вешају 17 августа 1941
године 5 невиних људи. Новим злочиначким, дивљачким терором је хтео генерал
Данкелман да сузбије онај јуначки напор нашег народа који је већ отпочео да
кључа у дубини народних маса. Начин овога терорисања маса карактеристичан је
за средњевековно ропство које су нам немачки фашисти припремали. Језиве
прилике лешева остављене да висе на електричним стубовима трга главног града
Југославије опомињале су да са Хитлеровим фашистима наступа подивљали мрак
средњег века. Из препуних београдских затвора извучена су петорица невиних
људи, и без суда и доказане кривице убијена, а затим на Теразијама обешена. У
тадањем окупаторском листу „Ново Време“ агенција ДНБ донела је претећи
извештај о овоме вешању и забележила само иницијале жртава. Државна
комисија је, на основу досад прикупљених докумената и података утврдила, да је
овај тежак, варварски злочин извршен над невиним људима. Утврдила је имена
жртава, која су фашистички злочинци намерно затајили, да се не би открила
невиност жртава. Утврдила је такође главне злочинце који су одговорни за овај
варварски злочин. »
Одвили су се 16. августа пре подне у канцеларији војног заповедника, у
згради Народне скупштине, приликом службене посете СС мајора Крауса
генералу Данкелману. Мучио их је бунт становништа главног града Србије.
Увидели су да Београђани, упркос предузетим мерама, настављају акције против
окупационе силе и комесарског управно-полицијског апарата. Зато се расправља
о одмазди, ради ефективног застрашивања становништва. Краус се енергично
залагао да то буде вешање у центру града. Војни заповедник се сложио у погледу
потребе такве одмазде, предочавајући намеру да консултује најближе сараднике,
да би после тога закључили да жртве одмазде треба јасно означити као кривце из
комунистичких редова, како се не би изазвао општи револт и узбуркала
национална осећања становништва. Краус се затим састао са управником града
Београда Драгим Јовановићем, својим поузданим сарадником из предратних
дана, под чијим је руководством радила специјална полиција. И овом приликом,
као и у много других случајева, Краус се ослонио на њега. Два искусна
полицијска функционера брзо су сковала план свега што треба предузети у
току дана и ноћи, да би се наредног јутра становништву Београда приредио
застрашујући призор са обешеним жртвама.
 17. август
Недеља. На Теразијама је на металне електричне стубове обешено пет
родољуба, и то: Милорад Покрајац, студент (у неким изворима гимазијалац) из
Београда, Ратко Јевић (Јовић у неким изворима), сељак из Дрлупе код Сопота,
Велимир Јовановић Веља, сељак из Парцана код Сопота, Јанковић Јован, кројачки
радник из Београда и Милин Светислав, обућарски радник из Београда.
 18. август
Лист “Обнова” објавио је са “меродавне” стране саопштење следеће
садржине: “У недељу, 17. августа 1941, на Теразијама су обешена следећа лица: 1)
М.П., студент из Београда, због напада на немачко возило дана 15. августа. 2) Ј.Р.,
сељак из Дрлупе, због вршења напада на немачку силу, ухапшен на територији
Београда са оружјем у руци. 3) Ј.В., сељак ис Парцана, из истог разлога. 4) М.С.,
обућарски калфа из Београда, члан терористичке групе, ухапшен у Београду у
тренутку када се спремао да изврши нови терористички акт. 5) Ј.Ј., кројачки
помоћник из Београда, покушао атентат на органе јавне безбедности у
Алекдандровој улици. Ухапшен са оружјем у руци. “
Званично саопштење немачке агенције
ДНБ о вешању на Теразијама,
објављено у "Новом Времену" 18.
августа 1941.
Иако је овај варварски чин требало да пробуди страх у народу он је изазвао гнев.
Следећег јутра, када су тела беживотних родољуба скинута са бандера, почеле су
по граду да се појављују пароле: „Доле окупатори!“, „Осветићемо наше
другове“, “Крв за крв-смрт за смрт!”, “Смрт фашизму -слобода народу!” и
друге. Уследили су извештаји агената, међу којима и следећи: „Учитељи су
сакупљали своје ђаке и водили их поред обешених. Мајке су показивале призор
својој деци, увек им напомињући да су то обешени Срби и да је то нова немачка
култура“.
Жртве су одабране међу недавно ухапшеним лицима Одељења специјалне
полиције и Гестапоа. Четворица су били затвореници специјалне полиције, а
једног је одредио Гестапо.
Од четири одабрана затвореника специјалне полиције, двојица су били
радници из Београда, а друга двојица сељаци из околине.
1.
Гестаповски затвореник звао се Милорад Н. Покрајац (1924-1941) и био је
ученик VIII разреда гимназије. После убиства оца Николе, који је био
трговац, бежећи од геноцида усташа над Србима у Хрватској, дошао је у
Београд 22. јуна. После неког времена стигла му је и мајка Антонија. Заједно
су становали у Доситејевој 20. У том стану су га ухапсили Немци 15. августа.
Нешто после четири сата поподне предали су га фелџандармерији, а ова га
одмах спровела Гестапоу, Краусовој Ајнзацкоманди. Мучили су га да би од
њега изнудили признање дела за које није знао. Потом су га пребацили у
затвор у Александровој улици где су га 17. августа, из сна пробудили џелати:
управник затвора Визер, поручник Шуберт и чувар затвора фолксдојчер
Кениг. Извели су га у двориште и ту га је Кениг из револвера убио. Око 7
часова дошао је у затвор др. Јунг, отворио врата ћелије у којој је пре тога
лежао Покрајац, и цинично саопштио затвореницима који су у ћелији
остали: „Онај што је одведен одавде, виси на Теразијама. Ако ко жели, може
ићи да га види”.
Пријава Милана Покрајца
Обешен Милан Покрајац
2.
Обешен Ратко Јевић
Двадесетосмогодишњи
земљорадник Ратко Јевић живео
је у околини Београда у селу
Дрлупе. Био је припадник
устаничких редова. 31. јула
одметнуо се у шуму а 9. августа,
када се вратио у село, ухапсили су
га, да би га 10. августа спровели
Управи града Београда, тј.
специјалној
полицији.
У
гестаповској картотеци је било
евидентирано да је Јевић у вези са
комунистима.
3. Јовановић С. Велимир био је
земљорадник из Парцана. Имао је 48
година, био је ожењен, отац шесторо
деце. 1. августа сврстао се у партизанске
редове. Већ 3. августа, око 10 часова, док
је био на стражи, разоружала га је и
ухапсила домаћа и немачка полиција.
Истог дана је одвезен у Београд, као
затвореник специјалне полиције.
Ухапсио га је лично управник града
Драги Јовановић, а у саопштењу ДНБ-а
поред иницијала „Ј. Р.“ и „Ј. В.“ објављено
да су ови „чланови терористичке групе
вршили напад на немачку војску”.
Обешен Велимир Јовановић
4. Милин Н. Светислав (1915-1941), је био
двадесетшестогодишњи
обућарски
радник. Рођен је у Срему, а у Београд се
преселио 1932. године. Заједно са
супругом Аном и братом Савом живео је у
Османа Ђикића 16 од 1938. године. Био је
познат као антифашиста. Без доказа са
којима би овај злочин оправдали,
злочинци су у саопштењу ДНБ-а навели
да је био члан терористичке групе, и да је
извршио напад на немачку војску у
Банату. Утврђено је, напротив, да се
Светислав у то време из Београда није
уопште удаљавао.
Обешен Светислав Милин
Факсимил документа Управе града Београда
из 1937.
Јован Јанковић
5.
Јован М. Јанковић (1920-1941)
био је двадесетједногодишњи
кројачки радник, запослен у
Кнез Михаиловој. У Београд је
дошао 1939. године из Црне
Горе. 15. августа ухапсила га је
и
саслушала
Специјална
полиција
јер
је
у
Александровој улици пуцао из
пиштоља
на
полицијског
агента.
Обешен Јован Јанковић
На основу прикупљених доказа Државна комисија је утврдила, 1945., за ратне
злочинце и њихове помагаче следеће иницијаторе, наредбодавце и извршиоце
дела убистава и вешања у Београду:
1. Главнокомандујућег у Србији, генерала Хајнриха Данкелмана
2. Директора Гестапоа у Београду, Ханса Хелма
3. Лекара СС-полиције, др. Ервина Јунга
4. Управника града Београда, Драгог Јовановића
5. Управника затвора у Краља Александра улици, Визера
6. Поручника СС-полиције у истом затвору, Фридриха Шуберта
7. Чувара затвора, фолксдојчера Кенига и остале њихове саучеснике.
8. Касније је утврђено да су и Др. Георг Кисел, шеф Гестапоа, и Карл Краус,
имали пресудну улогу у извршењу одмазде.
1.
Град Београд је на Теразијама 1981.
године
подигао
репрезентативни
меморијал
назван
"Споменик
обешеним
родољубима",
рад
академског вајара Николе Јанковића.
2. Обелиск је висок 4м и има пречник од
80 цм. Постављен је на мермерном
постаменту, а на рељефу су уклесани
призор вешања и стихови Васка Попе.
3. 1983. године, у непосредној близини
споменика, постављена је бронзана
спомен-плоча са именима убијених
родољуба и епитафом: "Борцима за
слободу које су фашистички окупатори
обесили на Теразијама 17. августа 1941.
године", грађани Београда.
4. Пре три године, због реконструкције Теразија, спомен плоча је
склоњена у Завод за заштиту споменика културе. Пошто је била
оштећена, обновљена је у новом отпорнијем материјалу, и поново
постављена почетком 2011. године.
5. 17. августа 2011. године одата је пошта обешеним родољубима и тако је
обележено 70. година од злочина немачких окупатора.
1. На десету годишњицу избијања
устанка у Србији, откривен је споменик
на Бежанијској коси, на месту где су у
децембру 1944. године ексхумирани
лешеви жртава пролазног логора на
Сајмишту. На споменику, који носи
назив “Партизанско гробље”, налази се
следећи натпис: ‘‘У време од 1941 до
ослобођења
Београда
фашистички
окупатор је на овом месту, после зверског
мучења у логору на Сајмишту стрељао
преко 8 000 најбољих синова и кћери
нашег народа”. Ово је био први
споменик
посвећен
жртвама
Сајмишта. Занимљиво је да је и овде
увећан број жртава, с обзиром да је на
том месту после рата ексхумирано 3 600
лешева.
Такође,
страдали
су
окарактерисани као ‘партизани’, иако су
у питању били пре свега цивили који су
чинили највећи проценат логораша на
Сајмишту.
2.
Отприлике у исто време, подигнут је и споменик на Јеврејском гробљу у
Земуну, на месту на коме је сахрањено око 6 500 жртава Анхалтелагер-а.
Иако то нису били Јевреји, у послератној литератури неретко се погрешно
наводило да су тамо сахрањене јеврејске жртве, вероватно зато што је у
питању било Јеврејско гробље.
3. Топовске шуме на Аутокоманди је први логор који су нацисти успоставили
у Србији. Добио је име по месту на коме су била стационирана артиљеријска
оружја Краљевине Југославије. Постојао је од краја августа до октобра 1941.
године и, мада су званични подаци уништени, процене говоре да је кроз њега
прошло око 5.000 људи. У њега су довођени Јевреји и Роми из Београда и Баната,
сви су проглашени за таоце и дневно неколико стотина је одвођено на стрељање у
Кумодраж, Бежанију, Јајинце и на Сајмиште. На месту логора Топовске шуме
почетком 2006. откривена је спомен-плоча и спомен-парк страдалим Јеврејима и
Ромима у Другом светском рату. Спомен-плоча израђена је у облику Торе, јеврејске
свете књиге, са утиснутим текстом на српском, хебрејском и енглеском језику.
4. Троструки Сурдук на Лединама, између Бежаније и Сурчина, једно је од првих
стратишта Јевреја на подручју окупираног Београда. На овом месту је извршено
масовно убиство између 240 и 450 цивила: жена, деце и стараца - припадника
јеврејске и ромске заједнице. Није потпуно прецизно утврђен тачан број
убијених особа, датум када је извршено масовно убиство и одакле су особе које су
биле убијене доведене. Постоје ставови да је убиство извршено крајем септембра
1941. године и да су убијени Јевреји доведени из логора Топовске шуме. Одређени
извори информација наводе да је на овој локацији убиство извршено у фебруару
1942. године и да су Јевреји који су убијени били доведени из логора Сајмиште. У
одређеним изворима информације наводе да је масовно убиство Јевреја извршено
17. октобра 1941. године, а да су они на локацију Троструки сурдук доведени из
Бањичког логора. Гробље на Лединама одлуком Скупштине града 1992. је
проглашено спомеником културе који је градски Завод за заштиту споменика 2008.
обновио уз помоћ Министарства рада и Међународне радне групе као знак сећања
на холокауст.
1.
Бранислав Божовић: “Београд под комесарском управом 1941.”
2.
Др. Венцеслав Глишић: “Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији (1941-1944)”
3.
Коста Николић: “Страх и нада у Србији 1941-1944 – Свакодневни живот под окупацијом”
4.
Ратко Ристић: “У Београду рат је трајао 1311 дана”
5.
Српска Академија наука и уметности: “Историја Београда бр. 3.”
6.
“Саопштења бр. 34-53 о злочинима окупатора и њихових помагача”
7.
Милан Кољанин, “Немачки логор на Београдском Сајмишту 1941-1944”
8.
Christopher R. Browning, “Fateful Months: Essays on the Emargence of the Final Solution”
9.
Левнтал Зденко, “Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против јевреја у
Југославији”
10.
Урбанистички завод Београда, Наша Србија, “Београдско старо сајмиште 3+1”
11.
Издање: Музеја града Београда, “Годишњак града Београда 1957,1995,2004 године”
12.
“Јевреји у Београду,”-Игњат Шланг(Штампарија М.Карић-Краљев трг 1926).
13.
“Приче о комшијама којих више нема”,(Милица Михаиловић,Јованка Веселиновић)
14.
Сајт југословенских Јевреја: www.makabijada.com
15.
Литература Јеврејског историјског музеја.
16.
Посебна захвалност: Радницима Јеврејског историјског музеја и рабину Исаку
Асијелу.
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
Београд-живот и одбрана (Ева Шкорић и Ања
Зекић)
Дорћол (Милош Николић и Александар Марић)
Главњача (Ана Лазовић и Бојана Никчевић)
Логор на Бањици (Маријана Крстић и Тања Митић)
Логор на Старом Сајмишту (Бојана Стојановић и
Зорана Поповић)
Стрелиште у Јајинцима (Милица Николић и
Андреја Цонић)
Вешање испред Игуманове палате (Сара Чолаковић
Драгојевић и Теодора Нешић)
Неки од споменика у Београду (Марија Тодосић и
Јелена Анџић)