Transcript БЕОГРАД ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (први део)

1941. -1945.
• Увод
• Београд-живот и одбрана
• Дорћол
 Главњача
• Места страдања
 Логор на Бањици
 Логор на Старом Сајмишту
 Стрелиште Јајинци
 Теразије
• Споменици у Београду
«На херојске слободарске демонстрације наших народа пре 27 марта и на
огромне, масовне манифестације 27 марта, варварски хитлеровски фашизам је
одговорио 6 априлом, злочиначким, зверским бомбардовањем отвореног главног
града Југославије, Београда. Десетине хиљада мирног грађанства, жена, деце и
стараца изненађене су рано ујутру и покопане под рушевинама Београда. »
Рат на територији наше земље почео је
немачким бомбардовањем Београда
које је трајало од 6. до 8. априла 1941.
године. Оно је изазвало посебно тешко
стање у престоници. Већ приликом првих
напада немачких ваздушних снага, Београд
је био онеспособљен за живот. Немачка
авијација је тада уништила електрична и
водоводна постројења. До подне 6.
априла избачена су из употребе сва
предузећа од важности за снабдевање
града. Ваздушни напад на Београд имао је
за циљ да паралише главни град земље као
седиште централних власти, да стави
становништво под најјачи морални
притисак и да тако посредно учини
супротно дејство на вођење рата. Битан
моменат дејства ваздушног напада на
Београд било је изненађење. Како нису
располагали никаквим залихама животних
намирница, настао је такав недостатак да
је отпочело пљачкање радњи, које је затим
брзо прерасло у општу пљачку.
Током бомбардовања срушен је велики број зграда, а читаве стамбене четврти су
уништене. Процењује се да је погинуло око 4000 становника, а рањено између
15000 и 25000. Зграда Народне библиотеке, централне библиотеке за
Краљевину Југославију, на Косанчићевом венцу, изгорела је до темеља.
Књижни фонд са око 300 000 књига, укључујући средњовековне списе од
непроцењиве вредности, потпуно је уништен.
О животу у Београду у првим данима после војног слома, упечатљиво сведочење
оставио је југословенски потпоручник Михаило Јелисавчић: «Смрад од лешева
и згаришта, опасност од епидемија, порушене куће и раскопане улице које су скоро
онемогућавале саобраћај, натерале су Немце, а и наше, да се првенствено позабаве
овим питањима. За одстрањивање лешева и рашчишћавање улица, мобилисани су
од стране Немаца сви Јевреји од 15 до 60 година, општински апарат, многи наши
ратни заробљеници и свако онај ко се затекао на улици у радно време. Да би се
спречила епидемија тифуса, наређено је обавезно пелцовање. Успостави водовода,
телефона и радија такође се одмах приступило. Како се неколико пута десило да су
каблови прекинути, одређени су од немачких власти таоци. Видео сам их са
тракама око руке како пажљиво посматрају онај део кабла за који својим животом
одговарају. Исти је случај био и са таоцима за понтонске мостове, као и још неке
војне објекте. »
Немачка команда града наглашавала је како
је за "беду и сиромаштво које сада притиска
грађанство" крива српска влада, а да ће нове
власти ускоро успоставити ред и створити
основне услове за живот. И заиста је веома
брзо почело "завођење реда": чишћење
рушевина, поправљање улица, зграда и
канализације. Становници су примећивали
како су Немци "изгледа хтели да покажу
своју способност, а и милост". Окупација је
са собом донела многа нова правила. Пад
животног стандарда био је више него
очигледан. Приватност није било могуће
сачувати ни у писмима, јер је уведена
цензура. Да би се избегла "излишна
задржавања"
приликом
контроле,
прописано је шта се сме а шта не сме писати.
Могло се писати само о личним,
породичним, пословним и имовинским
односима појединаца; забрањено је вређање
окупаторских војних власти и саопштавање
ма какве врсте која се односи на смештај и
покрете о окупаторској војсци и власти.
Прва трамвајска линија пуштена је у саобраћај 26. априла на линији бр. 6.
Путници су морали да се навикну на одређене промене које су носиле печат
окупације: Јеврејима је одмах забрањена вожња трамвајима, а предња платформа
била је резервисана само за немачке војнике. Дозволу за коришћење аутомобила
добијали су само они који су директно радили за окупаторске власти.
Крајем априла прорадила је и железничка станица, а први приватни
телефони 15. маја.
Кафане су прве наставиле свој живот. Игром случаја београдске кафане и
ресторани претрпели су у априлском бомбардовању незнатну штету. У
београдским биоскопима (радило их је укупно 12) одзив публике био је изнад
свих очекивања. Приказивани су углавном авантуристички филмови и
мелодраме, уз потпуно избацивање америчког филма. Средином маја почеле су
да раде основне и средње школе, а главни проблем представљало је
надокнађивање пропуштених предавања. Прва фудбалска утакмица одиграна
је 18. маја. Ривали су били Југославија и БСК. Посетилаца је било као на
сусретима пре рата. Београђани су се брзо прилагодили измењеним приликама,
па је бицикл постао ново превозно средство за масовну употребу. Користили су га
и они грађани који су пре рата возили луксузне аутомобиле.
Мост краља Александра подигнут је 1934.
године, а срушен само седам година
касније
Палата Зора налазила се преко пута
Српске академије наука и уметности
 Име Дорћол је турског порекла и значи четири ћошка (Дорт-јол).
 Први званични записи о постојању јеврејских заједница датирају из 12-ог века.
 Први становници Дорћола били су сефардски Јевреји које је после прогона
из Шпаније прихватила Отоманска Турска и населила по пристаништима и
освојеним градовима. Ношени ветровима промене, Јевреји никад нису
престали да буду Јевреји и на сваком тлу су садили семе својих навика, обичаја
и песама.
 Јевреји су Дорћол називали Јалија.
 Српско-јеврејско певачко друштво (потом прерасло у хор «Браћа Барух»),
заслужно је за ширење српских и јеврејских народних песамa.
 Добротворно друштво ,,Потпора“ 1897 помагало је школе и ратну сирочад.
 Јеврејско женско друштво, 1874 било је под управом Јелене Демајо.
 Многи Јевреји бавили су се занатством и отварали су занатске школе.
 Бикур холим је била болесничка благајна, која је сиромашним члановима
општина обезбеђивала бесплатну медицинску помоћ.
 Године 1924.положен је камен темељац Јеврејске синагоге у Космајској улици, у
присуству краља Александра Карађорђевића.
 Љубав Јевреја за српску земљу дошла је до свог пуног и свестраног изражаја у
ратовима 1912-1918. године када су Јевреји, грађани и војници, примили своју
синовску дужност искрено, срдачно и са самопрегоревањем. Часови туге и бола,
немаштине и изгнанства, као и часови радости и славе, победе и тријумфа, били
су заједнички свима без разлике..
 Споменик подигнут у Београду српским Јеврејима погинулим у ратовима 1912-
1918. представља једновремено споменик српско-јеврејског братства, а текст
предговора дирљиво је и трајно сведочанство родољубља и човечности српских
Јевреја.
 Пре Првог светског рата Београд је имао осамдесет хиљада становника; око 1920.
године било их је већ сто десет хиљада; у 1930. години две стотине четрдесет
хиљада, а непосредно пре другог светског рата три стотине педесет хиљада. Удео
јеврејских становника износио је четири хиљаде осам стотина у 1920. години,
седам хиљада у 1930. години и десет хиљада и четири стотине у 1940. години. У
тридесетим годинама размера је приближно била 18% Ашкеназа и 82% Сефарада. У
касним тридесетим годинама живело је у Београду још две хиљаде избеглица из
Трећег Рајха.
 Браћа Барух (Исидор, Бора и Јосиф)
 Моша Амар (Херој из Првог балканског рата)
 Нети Мунк (Учесница српско турских ратова,хероина и





болничарка из Првог светског рата)
Давид Албахари (Књижевник)
Марко Челебоновић (Чувени сликар и симболиста)
Рабин Игњат Сланг
Јаков Челебоновић (У чијој се кући данас налази Музеј
примењених уметности)
Моша Пијаде (Руководилац КПЈ и учесник НОБ)
• Према попису из 1939. у Београду је живело 10 388 Јеврејаод тога 8500 Сефарда.
• Југославија је нападнута 6. априла 1941 на Ускрс. Београд је бомбардован, а Дорћол
као централна општина је тешко оштећен. Погинуло је више од 4.000 Београђана
• Априлски рат је завршен 17. априла и Југославија је окупирана.
• Гестапо је убрзо оформио ,,Реферат за јеврејска питања“-чиме се забрањује рад
сефардских и ашкенаских општина. Сва имовина је опљачкана и заплењена.
• Немци су у Србију дошли са већ припремљеним списковима за ликвидацију
Јевреја.
• Активности обеју општина престале су уласком немачке војске у Србију и
разбијањем Југославије у априлу 1941. године.
• Оперативна група СС-одреда заузела је општинске просторије и синагоге и
темељно их опљачкала. После тога је окупаторска власт наредила да се образује
представништво јеврејске заједнице, чија је главна дужност била да испуњава
наређења против јеврејског одељења окупаторске управе.
• Уништавање Јевреја у Београду, као и у окупираној Србији обављало се на основу
практичних искустава из Пољске. Од априла до августа 1941. године Јевреји су
обележени жутом звездом и словом «Ј» на грудима и леђима.
•
У састав управе града Београда уврштен је одсек за Јеврејска питања који је за
задатак имао спровођење «Јеврејског питања».
•
Спровођене су мере психичког сламања Јевреја, негирања грађанских и људских
права.
•
У дневним листовима објављивани су антисемитски текстови и плакати а
јеврејска имовина је покрадена и заплењена. Једино је синагога у Космајској улици
остала читава и ту је окупатор отворио бордел.
 Уведен је присилан рад за Јевреје: мушкарци од 14-60 година, а жене од 16-60







година радили су између 17-18 сати дневно.
Наредбом врховног заповедника за Србију 30. маја 1941, Јевреји су стављени ван
закона, у складу са нацистичким прописима. Укинута су им сва права,
забрањена напуштања места становања у време полицијског часа, присуство на
јавним местима, коришћење јавног превоза, забрањено им је обављање
лекарске, ветеринарске и адвокатске праксе, забрањено им је организовање
приредаба…
То морбидно кршење људских права врхунац је добило када је донета одлука о
забрани лечења за Јевреје у здравственим установама.
Јевреји су имали да пријаве сву своју имовину врховној команди.
Морали су да образују сопствене здравствене установе где могу радити
искључиво јеврејски здравствени радници.
Јеврејска болница је основана у просторијама Женског јеврејског друства.
Многи грађани Београда су упркос немачком окупатору, помагали своје
Јеврејске суграђане храном , лековима и новцем.
Трећи логор, на левој обали Саве, у халама тадашњег сајма, основан је децембра
1941.године као «јеврејски логор». У немачким документима означен је као
«Јуденлагер Землин»; у српским списима и говорном језику као «Сајмиште».
Сајмиште је био први логор уништења. До марта 1942. године у логору је било
заточено 6.800 особа, од тога приближно 1/10 Рома. Крајњи број јеврејских
жртава до јуна 1942. године бележи између десет и једанаест хиљада. Ова бројка
обухвата све београдске Јевреје који су заточени у зиму 1941/42., као и Јевреје из
округа Банат северно од Београда и приближно пет стотина жена и деце из
Аустрије и других предела централне Европе. Они су на бродовима заглавили у
леду на Дунаву у зиму 1939/40. код Кладова у неуспелом бекству из Трећег Рајха.
 Јеврејска амбуланта основана је у згради друштва Онег-Шабат. У децембру су




Гестаповци извели око 400 пацијената и одвели их у специјалном камиону у коме
су пуштали гас и тако их убијали.
Већ у јулу 1941. године основан је концентрациони логор у касарни краљевског 18.
пешадијског пука, и то на јужном рубу града у пределу Бањице. Овај логор је
наводно био намењен за политичке противнике окупаторске власти и
квислиншке владе, и имао је третман кажњеничког логора. Међутим он је за
Јевреје искључиво имао третман уништења. У Архиву града Београда сачувана је
матрикула из које се види да јеврејски заточеници у логору нису остали никада
дуже од две седмице са напоменом «предат СС-одреду», што у јасном преводу
значи «стрељан».
Први концентрациони логор за Јевреје основан је у Београду септембра 1942.
године. Звао се «Топовске шупе» јер је био смештен у халама артиљеријске
гараже. Сви доступни мушкарци од 14 до 60 година старости добили су наређење,
под претњом смртне казне, да се пријаве за хапшење.
У лето 1941. године догодила се прва партизанска акција. За одмазду је генерал
Данкелман наредио стрељање по 100 таоца за сваког погинулог немачког војника.
Јевреји из «Топовских шупа» су проглашени за таоце, јер су били српски
држављани, а као заточеници лако доступни. На основу тога је дневно на
стрелиште одвођено око 150 до 400 људи.
Децембра 1941. донета је одлука да се дорћолски Јевреји морају пријавити
врховној команди и предати кључеве својих станова. Јеврејски грађани са
почетним словом презимена од А-Ј имали су се јавити на америчко-британскојугословенским тениским теренима, а они са почетним словом презимена од Ј-З у
Зоолошком врту.
 Од августа до октобра 1941 спроведено је интернирање и масовно стрељање






Јевреја.
Од Јануара до маја 1942 спроведен је завршни чин «Јеврејског питања»злочиначког нацистичког подухвата крвожедног окупатора.
После конференције нациста на језеру Ван код Берлина, 20. јануара 1942. када је
закључено «коначно решење јеврејског питања», Главни уред државне
сигурности је наредио да се два затворена камиона преграде у душегупке. Један
такав камион је допремљен у Београд марта 1942. године, у коме је до 10. маја
вршена ликвидација. Био је пројектован за 50 људи, али су есесовци приликом
сваке вожње стотинак жена и деце уништавали. Дневно је душегупка обављала
две до три вожње на релацији од Сајмишта, преко моста, кроз град, па све до
масовних гробница у шуми код села Јајинци.Тачан број жртава Сајмишта није
могуђе утврдити јер су есесовци, а затим и усташе, пред крај рата, темељно
уништили комплетну логорску архиву.
Када се завршила акција душегупке, Др. Емануел Шефер, СС-пуковник и
командант Службе сигурности у окупираној Србији, послао је телеграм Главном
уреду државне сигурности у Берлин са следећим садржајем: «Јевреја у Србији
више нема» (на немачком језику «Serbien ist Judenfrei»)
Овиме је наш главни град понео неславну титулу првог града у Европи који је
био етнички очишћен.
Од око 11.600 Јевреја из предратног периода рат је преживело свега неколико
стотина, махом бораца у Народно ослободилацкој борби, и неколицина
заробљеника из Италије и ратних заробљеника припадника Војске краљевине
Југославије.
Нестало је тако Јалије, и све што је било карактеристично за ту етнички
шаролику средину из предратног периода.
Главњача је опште познати назив за стару зграду Управе града Београда,
која се до 1953. године налазила на месту данашњег Природноматематичког
(Хемијског) факултета, поред Студентског трга. У овој згради се налазило
средиште градске полиције и затвор, чије су две ћелије биле посебно
„популарне“ - мала тзв. „Ћорка“ и велика или главна, тзв. „Главњача“, по
којој је касније читава зграда добила име.
Такође „Главњача“ је остала позната и као „политички затвор“ у који су затварани
политички противници свих режима који су се смењивали током постојања ове
зграде од њене изградње 1864. до 1953. године, када је срушена. У овом затвору се
углавном није робијало, већ је служио за привођење ухапшених, саслушања и све
друге методе за добијање признања током истраге.
Њен помен уливао је страх скоро читав један век и она је, сасвим сигурно,
најтрајнији симбол репресије у српској, па и југословенској историји. Посебно се
истиче лакоћа с којом се главњача, као симбол, преносила из једног политичког
режима у други – што се може приписати и дуговечности зграде Управе града.
Током свог дугог трајања, она је била симбол репресије у сваком од пет веома
различитих
политичких
режима:
обреновићевском
(до
1903),
карађорђевићевском(1903–1918),
југословенском-краљевском
(1918–1941),
немачком окупационом (1941–1944) и комунистичком (1944-1953).
Београд је окупиран априла 1941. и био је под контролом Немаца све до
ослобођења 20. октобра 1944.
Током овог периода једна од чешћих асоцијација на немачку окупацију у Београду
је управо Главњача, која се скоро увек помиње заједно са Гестапоом, као два појма
која симболизују гушење сваког отпора. Међутим, Главњача – она права, на
Краљевом (данас Студентском) тргу – уопште није радила током рата. У
бомбардовању 6. априла 1941. зграда је срушена, а затвор у подруму оштећен.
Немци су зграду одмах обновили и адаптирали за своје потребе, али је нису
користили као затвор. Београдска полиција се априла 1941. сместила у неколико
објеката на разним локацијама.
Политичка полиција (бивше »Опште одељење«) преименована је у »Специјалну
полицију« и задржала је своје просторије на два горња спрата на Обилићевом
венцу број 4, као и затвор на мансарди. Ово је била Специјална полиција владе
Милана Недићa, која се ставила у службу немачких окупационих власти.
Поред специјалне, постојала је и криминална полиција, а за притворенике обеју
полиција одмах је почела изградња »Централног затвора« на оближњем плацу,
који ће остати упамћен као »затвор у Ђушиној«.
Почео је с радом у јулу 1942, а имао је два дела: општи, у којем су држани и обични
и политички затвореници, и посебни, са десетак ћелија само за ухапшенике
антикомунистичког
одсека
Специјалне
полиције.
Нису само присталице комуниста страдале у Главњачи. Неизбројане хиљаде
Дражиних присталица мучене су у Главњачи, Ратничком дому и бројним другим
затворима, пре него што су их стрељали на Бањици и у Јајинцима. Ово доказују и
документа Гестапоа, похрањена у Архиву Града Београда.
И »на мансарди« (Обилићев венац) и у Ђушиној затвореници су злостављани,
мучени, па и убијани, исто као пре рата у првобитној Главњачи, а тукли су их
исти полицајци. Већ сама њихова имена, на чији помен се већина грађана јежила
– Драги Јовановић, Космајац, Вујковић, Бећаревић – потврђивала су
континуитет ових мучилишта.
Колика је била асоцијативна моћ имена озлоглашених полицијских агената види
се из реакције Борислава Пекића када је 1949. године открио да се с »мансарде«
на Обилићевом венцу, где је био заточен, види Космајска улица: »Сећам се да ми
је име Космајац прошло кроз главу, остављајући у њој мучну празнину једног
поређења с којим нисам хтео да идем до краја«.
У летку пријатеља жртава белог терора са почетка 1941. године за Главњачу се
пише: »Тамо су их подвргли таквом мучењу које само болесна машта звијери
у Људском облику из београдске главњаче може да измисли«.
Нарочито је зграда на Обилићевом венцу током окупације сматрана Главњачом,
вероватно зато што је радила континуирано, као и зато што је била званично
седиште Управе града. Иако су у њој затвореници држани на мансарди, а не у
подруму, становништво – па и затвореници – звали су је »Главњачом«. Ово је
документовано и у једном писму Покрајинског комитета КПЈ за Србију из 1943.
године, где се затвор на Обилићевом венцу назива Главњачом (и то не у
преносном смислу), иако су његови аутори добро знали да је реч о другом објекту.
Једна друга асоцијација на Главњачу из времена рата био је Гестапо, можда зато
што су Немци заиста користили зграду на Краљевом тргу, иако не као затвор.
Међутим, Гестапо је своје затворенике држао у неоштећеној згради затвора
Окружног суда у Улици краља Александра (на месту данашње зграде Дома
синдиката), али и у згради Ратничког дома (сада Дом Војске Србије), где му је
било седиште за Србију.
Почетком јула 1941. отпочео је с радом концентрациони логор на Бањици, што је
увелико растеретило затворске капацитете у граду; на Бањицу су одмах премештени
бројни затвореници београдске полиције. У непосредној близини зграде „Главњаче“,
6. марта 1942. године, група активиста Народноослободилчаког покрета извршила је
успешан атентат на озлоглашене агенте Специјалне полиције Ђорђа Космајца и
Обрада Залада, толико чувене по својој суровости да се појављују и као ликови у
популарној серији "Отписани".
Дакле, иако се права зграда „Главњаче“ током окупације Београда није
користила као затвор, њеним именом - које је постало синоним за
најстрашније мучилиште, називана је и нова зграда Специјалне полиције на
Обилићевом венцу. У току борби за ослобођење Београда, октобра 1944. године,
зграда „Главњаче“ је била запаљена и оштећена. „Главњача је изгорела и сви Немци
с њом“ – известио је Владимир Дедијер, пишући о борбама за ослобођење Београда
октобра 1944. у свом Дневнику.
Постоји и још један сличан цитат Драгоја Лукића:
"Низ Булевар стопили су се младићи са пјесмом партизанске колоне. Одјекивале су
експлозије око старог водоскока на Теразијама. (...) Студентски парк био је пуст.
Испред њега је догоријевала злогласна Главњача."
Ово је само делимично тачно. Зграда је заиста оштећена и горела је, али није
изгорела. Напротив, брзо је обновљена и враћена првобитној намени – служила је
као затвор ОЗНЕ (Одељење за заштиту народа, касније Управа државне
безбедности, тј. УДБА) за Србију.
Зграда је срушена 1953. године, када је изграђен Централни затвор у Бачванској
улици, а на њеном месту је изграђена зграда Природноматематичког факултета.
Године 1974, поводом тридесетогодишњице ослобођења Београда, испред зграде
Природноматематичког факултета, постављен је лежећи споменик на којем
пише: »На овом месту налазио се затвор Управе града Београда
"Главњача". Хиљаде комуниста и бораца за слободу злостављано је у
њеним ћелијама. Запаљена је и до темеља изгорела у борбама за
ослобођење Београда 1944. године«. Зна се, међутим, да је Главњача активно
постојала до 1953., а један од њених првих затвореника, након ослобођења био је
и Милан Недић, који је ту извршио самоубиство.
Логор на Бањици или «Фабрика смрти» био је највећи концентрациони логор
на подручју окупиране Србије (1941—1944). Логор је радио од јула 1941. до
октобра 1944. Кроз његове зидине прошло је готово 30.000 људи,
најразличитијих националности, занимања, старосних доба, политичких
опредељења... Укупно је страдало 4.286 заточеника. Данас је некадашњи
концентрациони логор претворен у Музеј-дом Бањица, а соба смрти у спомен-собу
са изложеним стварима и предметима који су некада припадали логорашима.
Оно што је Бањички логор у
организационом
погледу
чинило
посебним јесте постојање унутрашњег
командног
двојства
и
подела
надлежности између
колаборационистчких и немачких органа логорске
праве.
Подела
на
„српски“
и
„немачки“ део логора била је уведена
из практичних разлога и није била
знак постојања „равноправности“ две
управе.
Немачки део логора био је под
непосредном
командом
Гестапоа.
Њихова је била последња реч у
доношењу одлуке о судбини заточеника
и у српском делу логора, одакле су
заточеници често преузимани за даље
ислеђивање или ликвидацију. Од краја
августа 1941. у логор су довођени
заточеници из целе Србије, тако да је он
брзо превазишао своју локалну функцију
и постао директна надлежност немачког
војно-управног команданта Србије.
Бањички логор је, као и Јеврејски, на Сајмишту, насупрот већ устаљеној
пракси нациста широм Европе, био изложен погледима осталих грађана.
Овакво позиционирање требало је да има, и имало је, за сврху застрашивање
грађана Београда.
Већ по самом формирању, логор се почео дограђивати. Најпре су испражњени
војни магацини на спрату и просторије су претворене у логорашке собе. У
дворишту је подигнута висока стражарска кула, ископани су темељи за подизање
зида, а такође су адаптиране и просторије у сутурену.
На подручју окупираног Београда у периоду 1941-1944. постојала су четири
логора. Највише писаних трагова сачувано управо за овај. Логорска управа је
водила евиденцију о приспелим заточеницима, о чему говоре осам
сачуваних оригиналних књига личних података притвореника
концентрационог логора Београд-Бањица. Уписивани су подаци о
заточеницима: име и презиме, занимање, датум и место рођења, име родитеља,
брачно стање, адреса и место боравка, датум довођења у логор и од кога су
доведени, као и њихово даље кретање.
Први заточеници из унутрашњости Србије приспели су у логор 9. јула 1941.,
четири дана након оформљења самог логора.
Из општина Чачак и Лучани у том логору је било заточено 1.149 особа, од којих је
212 страдало, док је 366 логораша депортовано у друге концентрационе логоре, у
којима је убијено њих 153.
Кроз Бањицу је прошло око (према логорским књигама 23.637) међу којима и око
900 Јевреја и 300 Рома (који из неких разлога нису испоручени у »логор за Јевреје
и Цигане« Старо Сајмиште) где је страдало, према подацима званичних
логорских власти, 4.286 заточених.
Ипак највећи број логораша су по националности били Срби. Били су то не
само комунисти, већ и други родољуби, грађански политичари, који се нису
приклонили квислиншком режиму, културни и јавни радници, угледни али и
сасвим обични грађани.
За управника логора именован је Светозар
Вујковић,
некадашњи
шеф
Четвртог
антикомунистичког
одсека
београдске
полиције, познат по својим садистичким
склоностима. За заменика је постављен Ђорђе
Космајац који је био у том погледу још гори од
свог шефа. Преживели логораши га се сећају са
ужасом. У акцији београдских илегалаца убијен
је марта 1942. на улици док је ишао на посао.
Колико су били приљежни у убијању
сопствених грађана српске, ромске и јеврејске
националности сведочи и јавна похвала
Специјалној полицији и управнику Вујковићу
коју је на једном пријему код Недића на самом
истеку 1941. године изрекао командант Београда
генерал
Константин
фон
Кајзенберг.
И по оној народној »потурица гори од
Турчина«, дешавало се да управо Немци буду
мање радикални према логорашима него
српска власт. Тако је познат случај да су
немачке власти у неколико наврата одбиле да
стрељају неке затворенике које су недићевци
иначе ставили у категорију број један (што је
значило – стрељати) и пребацили их у
категорију број два (принудни рад).
Хапшени су, и то треба рећи, и поједини припадници равногорског покрета. То је
чињено углавном зато што Немци никада нису веровали свом повременом
сараднику Дражи Михајловићу, што је било сасвим у складу са Хитлеровим
уверењем да »Србима никада не треба веровати, нарочито не официрима
којима су пучеви у крви, што се јасно показало 27. марта«. Чак и када 1944.
равногорски официри мање-више ће скоро отворено прећи на Недићеву страну,
издајући тако »краља и отаџбину«, немачка команда у Београду ће их и даље
гледати с подозрењем. Дакле, нису родољубље равногораца и отпор непријатељу
(премда је свакако међу некима од њих било и искрене жеље да се боре против
окупатора, али такви су већином прешли у партизанске редове) приморали
Немце да их повремено превентивно хапсе и за њима расписују потернице, већ
страх
од
њиховог
вероломства
и
»пучистичких
намера«.
Одбијањем да потпишу «Апел српском народу «
многи интелектуалци су пали у немилост
Недићевог режима. Али чак и потписници Апела,
уколико су касније изразили било какву резерву
према »новој Србији« или према »немачким
пријатељима, који својом тешком борбом
стрпљиво граде место за Србију у новој Европи«,
окарактерисани су као потенцијални противници
»новог европског поретка« и били су преко
тадашње штампе (Новог времена, Српског народа
и сл.) изложени јавној осуди, а од ње до чина
хапшења био је само корак. Већ почетком
новембра 1941. покренута је заједно с немачком
окупационом управом велика акција њиховог
хапшења. Том приликом ухапшено је 152
истакнутих
родољуба,
професора
универзитета,
научника
и
културних
прегалаца и као таоци су упућени у Бањички
логор. Међу њима су били Александар Белић,
Александар Дероко, Милош Ђурић, Михаило
Илић, Петар Колендић, Виктор Новак, Вељко
Петровић, Васа Чубриловић, Јован Ердељановић,
Ристо Стијовић, Александар Леко, Никола Вулић,
Иван Ђаја, Тихомир Ђорђевић и други.
Управник града Београда и шеф српске обавештајне службе Драги Јовановић, у
говору који је одржао 5. новембра 1941. године, професоре и културне раднике
назвао је присталицама »енглеске плутократије, америчког империјализма,
јеврејске
банкократије
и
Коминтерне«.
Димитрије Љотић, осведочени фашиста и немачки пријатељ, исте вечери по
хапшењу групе интелектуалаца посетио је генерала Турнера у настојању да га
убеди да »ухапшени таоци нису повезани са комунистичким бандама« и да
би их »у интересу смиривања јавности« требало пустити. Турнер му је
одговорио да и он зна да они вероватно нису комунисти, али јесу »масонерија« и
да су под том оптужбом ухапшени, али да ће он са своје стране учинити све да
ухапшеници не буду држани као таоци за евентуалне партизанске одмазде, него
као обични притвореници. Тако је Недићев кабинет већ сутрадан обавештен о
овој одлуци генерала Турнера. Највећи број ухапшених интелектуалаца
пуштен је већ до краја децембра 1941. године.
Командант логора на Бањици био је немачки поручник Фридрих Вили, док је
дужност управника логора вршио Светозар Вујковић. Логор је званично био у
надлежност Управе града Београда, па су тако у логорској управи били
заступљени већином српски цивилни органи који су вршили разне
административне послове. Заменик управника логора је био Радован Чарапић.
Стражу и обезбеђење логора давали су војници српске жандармерије, а касније
Српске државне страже и Српског добровољачког корпуса.
Званичног бањичког лекара је давао Гестапо и ту дужност је све до расформирања
логора вршио СС мајор др. Јунг, док су у логорашкој амбуланти и стационару
радили углавном бањички таоци који су се пре рата бавили лекарском струком.
Поред Јунга, дужности логорских лекара су вршили и др. Велизар Пијаде
(затворен као Јевреј), др. Жарко Фогараш (затворен као присталица НОП-а) и др.
Љубодраг Стефановић (затворен као присталица ДМ). Једино је др. Фогараш
преживео логор. У разним периодима постојања Бањичког логора поједине собе
су имале различиту намену. У прве две окупационе године њихов карактер се
често мењао. Најпре су биле мешовите, са заточеницима различито одмерених
кривица, да би се затим у већини соба налазили осуђеници на смрт који су
чекали стрељање. У логору су биле заступљене и женске собе у којима су
довођени политичкки кривци или таоци по женској линији. Како се логор све
више и више пунио, ово правило је било занемаривано па су се тако женске
и мушке собе спајале и постајале колективне собе логораша.
Приземље
Соба бр.3 - соба где су били затварани партизани и присталице НОП-а
Соба бр.4 - соба смрти за све политичке осуђенике.
Соба бр.6 - соба где су били затварани Јевреји.
Соба бр.7 - соба где су били затварани четници и присталице Равногорског покрета.
Соба бр.8 - соба где су били затварани политички кривци по линији НОП-а.
Соба бр.9 - женска соба талаца које су биле затваране као присталице Драже Михаиловића (супруге четничких
команданата и истакнутих политичких или војних личности у Равногорском покрету).
Соба бр.10 - соба где су затваране присталице Равногорског покрета.
Соба бр.11 - соба за смештај логорских стражара.
Соба бр.12 - заједничка соба где су затваране присталице НОП-а и Равногорског покрета. Од септембра 1943.
искључиво соба присталица Равногорског покрета.
Соба бр.13- женска соба. Од марта 1943. соба у којој су били затварани кривци Специјалне полиције.
Соба бр.14 - канцеларија управника логора.
Соба бр.16 - соба где су затваране Јеврејке.
Соба бр.17 - соба где су затварани кривци Гестапоа. Од априла 1944. соба присталица Равногорског покрета.
Соба бр.24 - соба за пролазне затворенике који су чекали транспорт у интернацију или неки други логор.
Соба бр.25 - соба у којој су затварани криминалци и преступници.
Соба бр.35 - соба у којој су затварани интелектуалци (доктори наука, магистри и научници)
Соба бр.36 - соба у којој су затварани интелектуалци (доктори наука, магистри и научници)
Први спрат
Соба бр.37 - соба у којој су затварани интелектуалци (доктори наука, магистри и научници)
Соба бр.38 - женска соба смрти. Од 1943. соба присталица Равногорског покрета, а затим
мешовита партизанско-четничка соба.
Соба бр.56 - соба која је претворена у логорску амбуланту и стационар.
Соба бр.62 - соба у којој су затваране присталице Равногорског покрета.
Соба бр.64 - соба у којој су затваране присталице Равногорског покрета.
Соба бр.65 - соба у којој су затварани осуђеници на временске казне "Роковци".
Соба бр.66 - друга соба смрти. У њој су затварани политички и војни осуђеници на смрт
Специјалне полиције и Гестапоа који су чекали на стрељање.
Соба бр.67 - соба у којој су затварани логораши са нерешеним статусом, односно они над
којима је у логору примењиван иследни поступак.
Соба бр.68 - соба за пролазне затворенике који су чекали транспорт у интернацију или неки
други логор.
Соба бр.85 - колективна женска соба.
Соба бр.86 - соба у којој су били затварани логораши предвиђени за интернацију.
Соба бр.87 - соба у којој су затварани осуђеници који нису испоручивали жито окупаторима
"Дирисовци"
Соба бр.88 - соба у којој су затварани осуђеници који нису испоручивали жито окупаторима
"Дирисовци"
Соба бр.89 - соба у којој су затваране Јеврејке.
Соба бр.90 - колективна женска соба.
У почетку категоризација логораша није вршена. За време устанка у Србији
1941. године, у логор су довођени партизани, присталице НОП-а, комунистички
функционери, Јевреји, Роми, националисти (они који су били са четницима) и
таоци.
У првим годинама окупације, у логору су се као посебна категорија
налазили "криминалци" и "преступници", односно лица која су још у
Краљевини Југославији издржавали затворску казну због преступа. Они су
били ликвидирани до марта 1942. године. У последњој години окупације
довођени су и странци које су чинили ухваћени амерички, енглески или
совјетски војници, заробљени Италијани или Немци који су одбили више да
служе Великом Рајху. Већина странаца је из логора пресељена у Немачку,
Француску, Аустрију и друге земље, а један мали број је стрељан.
Прва званична категоризација логораша извршена је у септембру 1942. године
када је уведена нова категорија затвореника: присталице Драже Михаиловића,
док су се они раније називали националистима. У исто време, извршена је подела
кривица логораша. Тако су најтежи кривци сврстани у I категорију
логораша, мање криви у II категорију, а они без доказа у III категорију.
Уобичајна пракса је била стрељање првокатегораца, али у случају недостатка
талаца, узимани су и кривци из друге и треће категорије. Таква пракса је
настављена све до распуштања логора.
Иако је Бањички логор важио као један од најбоље чуваних и најбоље
обезбеђених концентрационих логора, за време окупације успело је 5
логораша да прокрчи себи пут у слободу. Прво бекство је забележено у јануару
1943. када је Милка Минић, супруга високог партијског секретара КПЈ Милоша
Минића успела да се извуче из логора. Друго веће бекство забележено је октобра
1943. Из логора су побегли капетан ЈВуО Нешко Недић, резервни потпуковник
Илија Орељ, студент Никола Пашић млађи и још један затворски чувар. Било је
и случаја бежања бањичких логораша и за време извођења радова на Дунаву, у
Обреновцу и Панчеву.
О злочинима у логору Бањица не само да није било речи на седницама владе или
у разговорима са немачким командантима, него је терор с јесени 1944. и повећан.
Како се назирао крај рата и пропаст Хитлерове Немачке, бес, страх и разочарање
су се увукли у душе српских квислинга. Само тако се може објаснити да је 11.
септембра 1944, када се у Београду већ скоро могла чути потмула грмљавина
руских топова са граница Румуније, одведена велика група жена на стрељање.
Том приликом, осећајући да је крај рата близу, и рачунајући да немају шта
да изгубе, четири жене из те групе су изненада напале стражаре и
покушале да побегну. Убијене су на лицу места у ходнику, док су остале
истога дана стрељане на Јеврејском гробљу. Да квислинзи нису показали ни
трунке самилости чак ни онда када су видели да се распршио њихов сан о
»моћној Србији у новом европском поретку« сведочи и последња егзекуција у
логору Бањица која је извршена 1. октобра 1944. године када су стрељане др Вера
Мићић и њена малолетна кћи.