Transcript 3. TEORIJE O KULTURI I CIVILIZACIJI

TEORIJE O KULTURI I CIVILIZACIJI
doc. dr Predrag Cvetičanin
18. oktobar 2012
DVE GLAVNE ORIJENTACIJE
• Prema profesoru Sretenu Petroviću,
antropološke teorije o kulturi se mogu
podeliti u dve glavne orijentacije.
• Na jednoj strani se nalaze racionalističke
teorije teorije kulture koje proklamuju
razum kao objektivno i univerzalno načelo,
kvalitativno isti za sve ljude sveta, što dovodi
do shvatanja o progresivističkom i
jedinstvenom, univerzalnom kretanju svih
kultura.
DVE GLAVNE ORIJENTACIJE
• Druga orijentacija u poimanju kulture i civilizacije ima
svoje korene u nemačkoj teorijskoj tradiciji.
• Ovde se kultura, pre svega, shvata kao celina
duhovnih tvorevina, koju tvori “kolektivna volja” ili
“predstava”, “duša” jednog naroda, shodno čemu,
ima onoliko “kultura”, koliko ima osobenih naroda,
etnosa.
• Iz te tradicije proizašao je drugi osnovni pravac u
kulturnoj antropologiji, prema kome je svaka kultura
autonomna i shvatljiva iz njenog iracionalnog jezgra.
RACIONALNISTIČKE TEORIJE
KULTURE - EVOLUCIONIZAM
• Evolucionizam je teorija koja je nastala u okvirima
biologije.
• Autori ovog pravca u kulturnoj antropologiji (Edvard
B. Tejlor, Luis Morgan, Herbert Spenser, Adolf
Bastijan) smatrali su da su razlike među različitim
kulturama samo kvantitativne, samo razlike u
stepenu, te da pojedinačne kulture treba shvatiti
kao razvojne stupnjeve jedinstvenog i univerzalnog
razvojnog procesa. Ovim shvatanjem se ukida
autonomija posebnih ili nacionalnih kulturnih
razvoja.
• U osnovi svakog evolucionizma je borba protiv
tradicionalizma i kulturnog partikularizma.
EVOLUCIONIZAM
• Evolucionizam je nastao u sporu koji se šezdesetih
godina XIX veka vodio u antropologiji: sporu između
degeneracionista i progresista.
• Engleski antropolog Edvard B. Tejlor je najpoznatiji
predstavnik progresističkog stava i evolucionističke
škole i, po njemu, sva društva i ustanove prolaze
kroz postupan – i prirodan – proces razvoja, a razni
narodi sveta predstavljaju različite stupnjeve
dostignuća duž te linije evolucijskog napredovanja.
• Po njemu, civilizacija se razvija na bazi razuma i
naučnog saznanja, a taj razvoj sputava tradicija – pa
je Tajlor, otud, radikalni protivnik tradicionalizma.
EVOLUCIONIZAM
• Dva načela su posebno značajna za razumevanje Tejlorove
koncepcije: intelektualističko shvatanje ljudskog ponašanja i
pozivitivizam.
• Prema intelektualističkom shvatanju, ljudi u društvu vladaju
svojim ponašanjem pomoću racionalnih načela, te da bismo
razumeli njihovo ponašanje moramo ga posmatrati kao
proizvode njihovog vlastitog racionalnog mišljenja
• Po ovakvoj društvenoj teoriji, ustanove se temelje na razumu,
a društveni postupci koji su tradicionalni, obredni ili
simbolički – te otud “iracionalni” – u biti su nestabilni. Oni će
biti odbačeni čim članovi društva uvide njihovu pogrešnost.
EVOLUCIONIZAM
• Drugo načelo na kome se bazira Tajlorova
koncepcija – pozitivizam – podrazumeva,
najpre, realističko shvatanje o nesumnjivom
postojanju spoljašnjeg sveta i determinističko
shvatanje po kome su i društvene pojave
posledica delovanja zakona, koji se i u
društvenim naukama, kao i u prirodnim, mogu
objasniti.
EVOLUCIONIZAM
• Tejlor je ljudske ustanove poimao s obzirom na
međudejstvo dveju oprečnih sila – konzervativnih
okova tradicije s jedne, i progresivnog, racionalnog
mišljenja s druge strane. Shodno tome, njegovo
tumačenje nekog podatka uzimalo je jednu od dveju
formi, zavisno od toga da li je taj podatak smatrao
prvenstvno izrazom jedne ili druge od tih dveju sila.
• Tejlor je konzervativizam smatrao za bolesno stanje.
Neki antropolozi, poput Dirkema, smatrali su tradiciju
korisnom, jer sila tradicije doprinosi koheziji i
postojanosti društva.
EVOLUCIONIZAM
• Po Tajloru, model za evoluciju kulture pruža
evolucija nauke, koja napreduje savlađujući
postupno pogrešna shvatanja.
• Tajlor priznaje postupni, ali siguran napredak
u razvoju. Do kulturne evolucije dolazi tako što
na kraju razum prevlada nad pogrešnim
stanovištem, čak i kada je ono deo kulturne
tradicije.
EVOLUCIONIZAM –
METOD POREĐENJA
U ocrtavanju toka evolucije Tajlor se služio dvema
osnovnim metodama – metodom poređenja i
analizom preživelih elementata (survivala).
Metod poređenja zasniva se na onome što je njemu
izgledalo kao po sebi razumljiva činjenica – da ljudske
ustanove širom sveta lične jedna na drugu. Slična
verovanja, postupci i oruđa se mogu naći u svim
društvima sveta, te se mogu ustrojiti u obuhvatne
klasifikacijske šeme.
Čim se na taj način razvrstaju, podaci u svakoj
kategoriji sređeni su tako da pokazuju obrasce
napredovanja ili evolucijskog razvoja (luk i strela,
samostrel, vatreno oružje).
EVOLUCIONIZAM –
ANALIZA SURVIVALA
• Ova drugi metod analize survivala (relikta
prošlosti), jeste tehnika ispitivanja razvojnih
sledova kroz ostatke prošlih ustanova,
prisutnih kod sadašnjih naroda.
• U svim društvima, neki drevni obrasci
mišljenja i ponašanja opstali su i posle uslova
u kojima su nastali, te služe “kao dokazi i
primeri” jednog ranije stupnja u razvoju.
FUNKCIONIZAM
• Najznačajnija ličnost ove orijentacije je Bronislav
Malinovski. Po njemu, istinska teorija kulture mora
uvideti da ljudsko društvo ima za podlogu biološku
činjenicu, “da su ljudska bića jedna životinjska
vrsta”.
• Čovek mora najpre biološki da preživi i opstane, kao
svaka vrsta u prirodi, da bi potom stvorio jednu
sekundarnu sredinu – kulturu.
• Međutim, ta sekundarna sredina “sama kultura”,
mora se stalno “reprodukovati, održavati i
usmeravati” i ona produkuje svoj “kulturni standard
života” na kome se iznova javljaju nove potrebe .
FUNKCIONALIZAM
• Po Malinovskom u temelju kulture se nalaze ljudske
potrebe (I). Funkcija kulture jeste zadovoljenje
ljudskih potreba.
• Po Malinovskom, funkcija (II) se može definisati kao
“zadovoljavanje neke potrebe aktivnošću u kojoj
ljudska bića saradjuju, upotrebljavaju rukotvorine i
troše dobra”.
• Teorijska analiza kojom pokušavamo da definišemo
odnos između kulturne radnje i neke ljudske
potrebe, osnovne ili izvedene, može se nazvati
funkcionalnom.
FUNKCIONALIZAM
• Malinovski razlikuje tri vrste potreba
koje su osnova klasifikacije kulturnih
oblasti:
1. primarne potrebe, koje naziva i
osnovnim ili imperativnim,
2. sekundarne potrebe i
3. integracione potrebe.
FUNKCIONALIZAM
• U skladu sa formulisanom konstatacijom da
“svaka teorija kulture mora započeti od
organskih čovekovih potreba”, Malinovski za
početnu tačku analize kulture uzima primarne
fiziološke potrebe kao što su potreba za jelom, za
snom, za odmorom.
• Inventar ovih potreba unekoliko se menja u
zavisnosti od toga da li je iskazivan sa stanovišta
biološke jedinke ili društva. Individualnim
seksualnim nagonima, na primer, po ovom
drugom shvatanju odgovara potreba za
razmnožavanjem.
FUNKCIONALIZAM
• Sve osnovne uslove, za čije je izvršenje potrebno
trajanje i razvoj grupe, Malinovski tretira na način
analogan biološkim potrebama, ali ih naziva
sekundarnim ili izvedenim potrebama.
• Ova kategorija potreba obuhvata sve prethodno
navedene biološke impulse, a pored toga sagledava
nužnost upotpunjavanja grupe i organizacije
zajedničkog života njenih članova. Ovi uslovi se
ostvaruju uz pomoć kulturnog aparata koji
sačinjavaju institucije za snabdevanje, vaspitanje,
društvenu kontrolu i političku vlast.
FUNKCIONALIZAM
• Treću vrstu potreba Malinovski naziva integracionim.
Njihovom zadovoljenju služe simbolički elementi
kulture koji su ponekad nedovoljno jasno izdvojeni
od aparata za zadovoljenje sekundarnih potreba.
• Po Malinovskom, kultura se mora shvatiti kao
sredstvo za postizanje izvesnog cilja, to jest
instrumentalno ili funkcionalno.
• Na društvenom planu kultura pre svega doprinosti
organizovanju ljudskih bića u “trajne grupe” pa je
njen primarni cilj integrativan.
IRACIONALISTIČKE TEORIJE
 Prvi predstavnik anti-intelektualizma jeste
Pavlov, po kome automatski refleksi vladaju
ponašanjem mnogo više negoli svesna,
racionalna misao; drugi je Sigmund Frojd koji
je ljudsko mišljenje i delanje shvatao kao
proizvode “iracionalnih” činilaca poput nagona
i neuroza, a treći je Vilfredo Pareto, italijanski
sociolog koji se usmeravao na vanrazumske
osobine ponašanja i društva.
DIFUZIONIZAM
 Franc Boas, američki antropolog nemačkog
porekla, jeste najeminentniji predstavnik
nemačke teorije o “Kulturi”. On polazi od stava
da se svaka kultura odlikuje svojom
“vlastitom jedinstvenom istorijom”.
 Po njemu, ideja, sfera kulture, čini bitno
središte jednog naroda, dok su ekonomija,
tehnologija ili ono što Nemci po tradiciji zovu
civilizacija, samo nuzproizvod Ideja.
DIFUZIONIZAM
• Suprotnom Tejlorovom evolucionizmu i njegovoj
kritici tradicije i nasuprot Tejlorovoj ideji racionalizma
kao osnove za razumevanje kulture, Franc Boas
uvažava tradiciju i osećanje kao bitne poluge, kao
dinamičke faktore kulture.
• Dok je Tejlor verovao da principi tradicije i osećanja
ako su uopšte od nekakvog značaja, važe samo za
primitivno društvo, Boas u suprotnom pravcu tvrdi
da se čak i u našoj civilizaciji “uobičajeno mišljenje
prvenstveno usmerava čuvstvom, a ne razumom”.
DIFUZIONIZAM
• Boas razlikuje dve naučne tradicije: jednu koja
stremi otkrivanju opštih zakona svemira, a
posebnu pojavu smatra zanimljivom samo
zbog onog što nam otkriva u vezi sa nekim
prirodnim zakonom; i drugu, koja se sastoji u
proučavanju pojava radi njih samih.
• Ovaj pristup teži ka razumevanju pojava
onakvih kakve se pokazuju posmatraču. Boas
je na početku svoje karijere tvrdio da su obe
forme nauke uzajamno dopunske i jednako
valjane.
DIFUZIONIZAM
• Druga forma nauke međutim bila je osnov Boasovog
pristupa.
• On je smatrao da je istorijski pristup osnovno sredstvo za
postizanje takvog razumevanja: do inteligentnog
razumevanja kulture, smatrao je on, možemo doći ako
otkrijemo kako je ona postala to što jeste.
• A odlike kulture naročito treba objašnjavati pomoću
načela difuzije i preinačavanja, pri čemu je ovo drugo
proces kojim se jedna odlika prouobličava da bi
odgovarala novom kulturnom kontekstu u kome se
našla.
• Drugi pristup koji je primenjivao u okviru ove forme
nauke bilo je subjektivno razumevanje, kultura viđena
očima pripadnika date kulture.
DIFUZIONIZAM
• Prema Boasu, skup kulturnih dobara jednog
naroda skoro je u potpunosti sabirni ishod
difuzije.
• Međutim čim se usvoji jedna nova odlika
preoblikuje se tako da se uklopi u svoj novi
kulturni kontekst.
• Usled tog procesa preinačavanja ili
ucelinjavanja (integracije), skup kulturnih
odlika jednog društva teži da se stopi u
integralnu celinu.
DIFUZIONIZAM
• Ovo nagoveštava zaključak da su odlike jedne kulture
manje-više nezavisne jedna od druge, ili da je kultura
“mešavina nepovezanih oblika, združenih jedino
kroz niz istorijskih slučajnosti”. Načelom difuzije
potkrepljuje se gledište da su odlike sasvim slučajne i
bez značenja.
• Za davanje značenja daleko je važnije načelo
preinačavanja ili integracije. Značenje ljudskih stvari
ono otkriva u tome što običaj postaje shvatljiv čim se
razabere kao deo neke veće, koherentne celine.
TEORIJA KULTURNIH CIKLUSA
• Dve glavne ideje teorije Rut Benedikt jesu ideje o
integraciji kulture i ideje o sui generis prirodi
kulture.
• Integracija kulture je ključni pojam njene teorije za
analizu kulturnih pojava. Za Benediktovu, integracija
je glavna stvaralačka sila u osnovi kulture; premda
je jedna kultura slučajna zbrka toliko mnogo
“raznolikih elemenata difuzijom slučajno sabranih sa
svih strana”, sastavni elementi tako se preinačuju da
obrazuju “manje ili više dosledan obrazac misli i
akcije”.
TEORIJA KULTURNIH CIKLUSA
• Ona govori o dva mehanizma kojima se integracija
odvija: prvo, kultura ima svoje omiljene ili
najnegovanije običaje. Pojedinac se usredsređuje
baš na te običaje i teži da ih razrađuje, pa tako oni
postaju glavne osobenosti date kulture.
• Drugi mehanizam se odnosi na narav nekih ljudi za
koje je njihova kultura prihvatljivija od drugih. Oni
koji se u svoju kulturu najbolje uklapaju postižu
najviše uspeha i teže da postanu uticajni. Usled toga,
oni na svoju kulturu utiču snažnije od drugih ljudi i
skloni su da je još više usmere u pravcu u kome se
ionako kreće.
TEORIJA KULTURNIH CIKLUSA
• Dosledna Boasovskom mišljenju ona to načelo nalazi
na nivou subjektivnog mišljenja.
• Pala joj je na um misao da se razlike među kulturama
mogu objasniti i kao razlike među ljudima: poput
nekog pojedinca, svaka kultura ponaosob teži da se
odllikuje osobenom naravi. Vidjene sa ovog
stanovišta, kutlure postaju individualna pishologija,
široko projicirana, uzeta u džinovskim razmerama i
kroz dugi vremenski opseg. Benediktova je to načelo
nazvala etosom ili obrascem kulture.
• Apolonijska kultura Pueblo Indijanaca i dionizijska
kultura nizijskih Indijanaca.
CIKLIČNE TEORIJE –
N.J.DANILEVSKI
• Knjiga Nikolaja Jakovleviča Danilevskog “Rusija i
Evropa” (1871. godine) – razmatra pitanje političkih
odnosa slovenskog i germansko-romanskog sveta.
• U težnji da ospori hegemoniju germansko romanske
civilizacije Danilevski je dokazivao: a) da su civilizacije
smrtne, da njihov život teče po zakonima kruga; b)
da shodno tome opštečovečanska civilizacija ne
postoji; c) da pojam progresa utoliko nema smisla.
• Učenje o diskontinuitetu predstavlja filozofsku
osnovu na kojoj Danilevski gradi organicističku teoriju
rađanja, rasta, opadanja i smrti kulturno-istorijskih
tipova.
CIKLIČNE TEORIJE –
N.J.DANILEVSKI
• Po Danilevskom i Rim i Grčka, Indija i Egipat, i «sva istorijska
plemena imala su svoju staru, svoju srednju i svoju noviju
istoriju, to jest kao sve organsko imali su svoje faze razvitka.
• Govoreći o ovim fazama, Danilevski prvu fazu izjednačava sa
starom istorijom i karakteriše je kao onu u kojoj se vrši
prikupljanje i organizovanje stvaralačkih snaga datog
kulturno-istorijskog tipa i izlazak iz stanja takozvanog
etnografskog materijala, a njeno trajanje ide na hiljade
godina.
• Druga faza traje nesrazmerno kraće i Danilevski joj daje
zadatak da ovim novonastalim formama obezbedi kulturnu i
politički nezavisnost – što je, po ovom teoretičaru, uslov
svakog daljeg razvitka kulturno-istorijskog tipa.
CIKLIČNE TEORIJE –
N.J.DANILEVSKI
• Treća, najznačajnija faza, ima još kraći period na raspolaganju
da ostvari svoje mogućnosti – Danilevski smatra da ova, inače
najznačajnija faza razvitka jednog kulturno-istorijskog tipa
traje najviše 600 godina, u toku kojih civilizacija cveta i
ostvaruje sve ono što je u prvoj fazi bilo dato kao nagoveštaj.
• Samo unutar toka svakog od datih kulturno-istorijskih tipova
moguće je govoriti o tri faze razvitka, a nikako o jedinstvenoj
niti razvitka čovečanstva ili o istoriji kao o progresu nekog
opšte razuma, neke opšte civilizacije.
• Po Danilevskom, opšte čovečanska civlizacija ne postoji i ne
može postojati.
CIKLIČNE TEORIJE –
N.J.DANILEVSKI
• Klasifikujući ih po kriterijumu kreativnih vrednosti Danilevski daje
listu od deset kulturno-istorijskih tipova koje smatra izvornim,
originalnim:
1. Egipatski
2. Kineski
3. Asirsko-vavilonski
4. Haldejski ili drevno semitski
5. Indijski
6. Iranski
7. Jevrejski
8. Grčko-rimski
9. Novosemitski ili arabljanski
10.Germansko-romanski ili evropski
CIKLIČNE TEORIJE –
N.J.DANILEVSKI
• Danilevski ističe da pomenuti kulturnoistorijski tipovi ipak ne iscrpljuju sve bogatstvo
istorije: kao što u sunčanom sistemu pored
planeta, s vremena na vreme iskrsne i zablasta
po neka kometa, da bi zatim i iščezla u tami
prostora, tako su se i na pozornici istorije
javljali Huni, Mongoli ili Turci, koji su ispunili
svoju destruktivnu misiju i pomogli umirućoj
civilizaciji da umre, a sami se vraćali u svoju
prethodnu ništavnost i nestjali. Danilevski ih
naziva negativnim silama istorije.
CIKLIČNE TEORIJE –
O. ŠPENGLER
• Osvald Špengler: «Propast Zapada» (1918)
• Negodujući protiv tradicionalne sheme, stari-srednjinovi vek, Špengler je, poput Danilevskog, pokušavao
da pokaže njenu besmislenost i time je obori.
• Postojećem sistemu tumačenja istorije koji on naziva
ptolomejskim, Špengler suprotstavlja svoju
koncepciju istorije koju naziva kopernikanskom.
• Suština ovog obrta sastoji se u uvođenju pojmova
istovremeno, diskontinuirano i izolovano umesto
dotadašnje «jednostavne pravolinijske progresije».
CIKLIČNE TEORIJE –
O. ŠPENGLER
• Definisana kao organizam, kao «prafenomen»
svekolike prošle i buduće svetske istorije, svaka
kultura – po Špengleru – ima svoju istoriju koja je
ostvarenje onoga što je njena mogućnost.
• Ovako zamišljenja kultura veoma liči na biljku: ona
niče, ulazi u fazu svog cvetanja na određenom tlu i
najzad umire. Kao cvet u polju, iona se ne samo rađa
no i živi u uzvišenoj besciljnosti, pa potom i nestaje
bez svrhe i smisla. Špengler joj, opet slično
Danilevskom, daje jedno hiljadugođe da obiđe svoj
životni ciklus)
CIKLIČNE TEORIJE –
O. ŠPENGLER
U svojoj morfologiji istorije Špengler je konstituisao osam
kulturnih krugova, osam velikih «biljolikih organizama». To
su: kineska kultura, egipatska, asiro-vavilonska, induska,
meksička, magijska ili arabljanska, antička ili apolonijska i
zapadno-evropska ili faustovska kultura.
Bilo bi pogrešno misliti da pomenuta grupa visokih kultura
sačinja neko organsko jedinstvo. Ovo jedinstvo postoji samo
unutar jedne kulture. Međusobno izdvajanje i odeljenost
pojedinih kultura pojavljuje se, maksimalno oštro, u
Špenglerovom stavu da su kulture, iako žive i razvijaju se
uporedo ili jedna za drugom, tako daleke jedna drugoj da je
svaki dodir – ne materijalni, spoljašnji, već duhovni – među
njima nemoguć.
CIKLIČNE TEORIJE –
O. ŠPENGLER
Kao i svaki živi organizam, kultura pošto je prošla vrhunac
svoga života, vene, gubi stvaralačku moć i najzad umire.
Organsko-logička posledica toga procesa, završavanje jedne
kulture i njen ishod – to je u Špenglerovom sistemu sadržaj
pojma civilizacija.
«Civilizacije su krajnja i najviše veštačka stanja za koje je
sposobna jedna viša vrsta ljudi. Ta stanja su završetak; ona
dolaze posle pstojanja kao ono što je postalo, posle života
kao smrt, posle razvoja kao nepomičnost, posle sela i
duševnog detinjstva kao duhovna starost i kameni veliki grad
koji okamenuje sve». Civilizacija je neizbežna i svaka kultura
ima svoju sopstvenu civilizaciju
CIKLIČNE TEORIJE –
O. ŠPENGLER
U svojoj morfologiji istorije Špengler je konstituisao osam
kulturnih krugova, osam velikih «biljolikih organizama». To
su: kineska kultura, egipatska, asiro-vavilonska, induska,
meksička, magijska ili arabljanska, antička ili apolonijska i
zapadno-evropska ili faustovska kultura.
Bilo bi pogrešno misliti da pomenuta grupa visokih kultura
sačinja neko organsko jedinstvo. Ovo jedinstvo postoji samo
unutar jedne kulture. Međusobno izdvajanje i odeljenost
pojedinih kultura pojavljuje se, maksimalno oštro, u
Špenglerovom stavu da su kulture, iako žive i razvijaju se
uporedo ili jedna za drugom, tako daleke jedna drugoj da je
svaki dodir – ne materijalni, spoljašnji, već duhovni – među
njima nemoguć.
CIKLIČNE TEORIJE –
O. ŠPENGLER
• FATALIZAM. Pri tom, ma šta da se htelo, bez obzira na
to da li se prihvata sa zadovoljstvom ili očajanjem
sudbina ostaj ista, jer se ništa ne može izmeniti u
hodu istorije koji neminovno vodi zaključenju
• U konkretnoj istorijskoj konstelaciji to što se nužno
mora dogoditi jeste ono što Špengler naziva
propašću Zapada, proces koji će potrajati još mnogo
naraštaja, da bi onda lagano nastupilo jedno stanje
koje on označava kao bezistorijsko.
OSNOVNI POJMOVI
STUDIJA KULTURE
doc. dr Predrag Cvetičanin
18. oktobar 2012
AKULTURACIJA
• Akulturacijom nazivamo pojavu kad dve kulture
dugotrajno i celovito dolaze u dodir preko svojih
predstavnika (društvene zajednice ili, pak, veće
društvene grupe).
• Ti dodiri odigravaju se najčešće tokom ratova, seoba,
migracija, a u novije vreme i preko sredstava
masovnog komuniciranja. Posledica dodira je,
najčešće, pobeda jedne kulture.
• Pri tom će pobedička kultura nametnuti svoj pogled
na svet, vrednosti, statuse, pravila, jezik, ali će i sama
biti obogaćena brojnim elementima potisnute
kulture. Imajući ovo u vidu južnoamerički teoretičari
govore o “transkulturaciji”.
AKULTURACIJA
• Prvu sistematsku definiciju akulturacije dali su
Redfild, Linton i Herskovic u delu “Memorandum
o istraživanju akulturacije” 1936. godine.
• Po njima, “akulturacija obuhvata one pojave koje
se javljaju kada grupe pojedinaca koje imaju
različite kulture stupe u trajni direktni kontakt,
kao i promene koje iz toga proisteknu u
prvobitnim kulturnim modelima jedne ili obeju
grupa”
AKULTURACIJA
• Po Eduardu Kaleu, za proces i posledicu akulturacije
važna su tri činioca:
• razlike u tipu kultura u dodiru (pravilo je da
tehnološki razvijenije kulture sebi podvrgavaju
tehnološki slabiju kulturu)
• brojčana veličina grupa koje dolaze u kontakt
(ukoliko je grupa koja pripada tehnološki nerazvijenoj
kulturi daleko brojnija, ona može prevladati uprkos
tome što je njena tehnološka kultura nerazvijenija)
• prisustvo sile pri akulturaciji (mnogi kulturolozi
smatraju da je prisustvo sile pri akulturaciji ono što je
u osnovi razlikuje od difuzije.
AKULTURACIJA
• Posledice akulturacije za potisnutu kulturu mogu biti
veoma bolne, naročito ako je reč o dodiru pripadnika
dveju bitno različitih kultura. Tada govorimo o tzv.
“kulturnom šoku”.
• Međutim, i pri primeni sile ne mora doći do
asimilacije, odnosno do nestanka druge kulture, jer
se mogu javiti otpori različite vrste.
• Može dođi do oslobađanja (dezakulturacije) ili
odbijanja (kontraakulturacije) svega, svih elemenata
ili obrazaca druge kulture koji u očima pripadnika te
kulture predstavljaju simbole nasilja (kao kod
slučajeva afričkog nacionalizma ili indijskog
oslobođenja od kolonijalizma)
MAHATMA GANDI
ENKULTURACIJA
• Enkulturacija, za razliku od akulturacije, predstavlja
kulturni proces u kome dolazi do kulturnih dodira
između pojedinaca i društvenih grupa.
• Enkulturacija obuhvata proces kada npr. pojedinac
gostuje/živi u stranoj sredini u kojoj doživljava
određeni kulturni uticaj, a zatim to što je stekao i
usvojio (znanja, vrednosti, umetnički stil) prenosi u
svoju sredinu.
• Enkulturacija se može ogledati i u tome da pojedinac
koji je istaknut u nekoj od oblasti stvaralaštva
(filozofije, nauke, umetnosti) gostuje u njemu stranoj
sredini u kojoj snagom talentu ili nekim vidom
stvaralačke energije ostavlja kulturni trag.
KULTURNA ASIMILACIJA
• Kulturna asimilacija je uži pojam od akulturacije i
predstavlja zapravo jednu od njenih mogućih faza.
Radi se o kulturnom procesu tokom koga se
određena socio-kulturna pojava u kontaktu sa
drugom pojavom utapa i nestaje u njoj na taj način
što gubi identitet, sopstvenu osobenost i
prepoznatljivost.
• Obiman deo procesa asimilacije ostvaruje se stihijski i
dovodi se u vezu sa različitim socijalnim grupacijama
(etničkim, nacionalnim, rasnim, verskim), a ne retko
se do nje dolazi nasilnim putem, u cilju klasne,
političke ili neke druge dominacije.
DIFUZIJA
• Difuzija (širenje kulturnih elemenata) predstavlja, takođe,
svojevrstan vid akulturacije, uži po obimu, ali jednak po
učestalosti. Kod difuzije se radi o širenju pojedinih kulturnih
elemenata u prostoru i vremenu, a ne kompleksnih kultura
kao kod akulturacije.
• Difuzija se najčešće određuje kroz poređenje sa akulturacijom.
Tako pod akulturacijom podrazumevamo dodire (ili sukobe)
čitavih kultura koji izazivaju promene širokih razmera, dok se
difuzija odnosi na pojedine kulturne elemente.
• Ritam putovanja kulturnih elemenata se često upoređuje sa
talasima koje stvara kamen kad padne u vodu. Najbliži susedi
prvi preuzimaju kulturne elemente i vremenom ih predaju
daljim susedima.
KULTURNA SELEKCIJA
• KULTURNA SELEKCIJA. Prilikom prihvatanja ili preuzimanja
elemenata tuđe kulture uvek dolazi do njihovog selektiranja.
Ljudi jedne elemente preuzimaju brzo i oduševljeno, druge
nakon izvesnog otpora, a treće potpuno odbijaju. Kulturne
zajednice retko kada prihvataju elemente iz drugih kultura u
celini, a i kada ih prime, najčešće im promene oblik ili
namenu.
• Selekcija kulturnih elemenata je, čini se, najizraženija u
jeziku. Uvođenje tuđih reči u maternji jezik najčešće prati
izmena oblika iz značenja. Reči se menjaju po pravilima
gramatike i pišu po pravopisu jezika kulture – primaoca (kul,
fajl, mejl, disketa, apdejtovanje, aut, penal, enc, žilet, kalodont
– delišes, rajferšlus, aufinger.....)
KULTURNA SELEKCIJA
• Lakše i brže se akulturišu materijalno-tehnički, a teže
duhovni elementi kulture. Osnovni razlog za to leži u
činjenici da su tehničke vrednosti neutralnije i
autonomnije od duhovnih vrednosti i pogleda na
svet.
• Na izbor kulturnih elemenata presudnu važnost
mogu imati i blizina, korisnost i sličnost kultura.
Sigurno je da će sa manje otpora biti prihvaćeni
sadržaji tradicionalno, pa i fizički bližih kultura.
KULTURNA
REINTERPRETACIJA
• KULTURNA PRERADA ILI REINTERPRETACIJA. Kod
kulturnih kontakata nema se samo posla sa pasivnim
prijemom kulturnih vrednosti. Ta aktivnost je
posebno izražena u procesu tzv. kulturne prerade ili
reinterpretacije.
• Motivi te prerade mogu biti izazvani strahom da će
prijem izvornih i neprerađenih vrednosti direktno
ugroziti okosnicu kulture – primaoca kroz
poništavanje njenih autentičnih vrednosti. Oni
takođe mogu biti inicirani potrebom da se
novoprimljena vrednost obogati sopstvenim
vrednostima.
KULTURNI OTPOR
• KULTURNI OTPOR ILI REZISTENCIJA. Sledeći oblik
aktivnog odnosa prema kulturnim vrednostima koje
se žele infiltrirati u stranu kulturu prilikom kulturnog
kontakta naziva se kulturni otpor ili rezistencija. On
predstavlja energičniji vid kulturne selekcije.
• Otpori su vidovi akulturacionih procesa koji se
javljaju prilikom prisilnog nametanja kulture, što se
dešava tokom i nakon ratova.
• U severnoameričkoj literaturi, oni se nazivaju još i
“kontraakulturacija”.
MULTIKULTURALIZAM
• Multikulturalizam je ideja ili ideal o skladnom
suživotu različitih etničkih i kulturnih grupa u okviru
pluralističkog društva.
• Osnovna značenja termina odnose se kako na
ideologiju/diskurs multikulturalnosti tako i na
politiku, odnosno praksu multikulturalnosti.
• U oblasti politike, multikulturalizam označava
eksplicitnu državnu politiku koja ima dva osnovna
cilja: 1. podržavanje skladnih odnosa između
različitih etničkih grupa; i 2. definisanje odnosa
izmešu države i etničkih manjina
INTERKULTURALIZAM
• Vremenom je termin multikulturalizam doživeo
ozbiljnu kritiku, kao pojam koji označava paralelnu
egzistenciju različitih kultura, ali među kojima nema
kontakata i interakcije.
• Od početka 80-ih pojavio se termin interkulturalizam
koji označava dinamične odnose i međusobne uticaje
različitih kultura primarno – ali ne isključivo unutar
jedne zemlje.
TRANSKULTURALIZAM
• Termin transkulturalizam je ušao u upotrebnu krajem
1980-ih i početkom 1990-ih u periodu u kome se sve
više govori o procesu globalizacije
• U Evropi je termin transkulturalizam vezivan za dva
tipa diskusija. Na jednoj strani, vezano za diskusije o
evropskom identitetu i univerzialnim vrednostima,
koje prevazilaze nacionalni nivo.
• Na drugoj strani u vezi sa pojavom transnacionalnih
kulturih organizacija koji deluju preko nacionalnih
granica na evropskom ili globalnom tržištu.
PLURIKULTURALIZAM
• Termin plurikulturalizam se posebno koristi u
2000-im.
• Odnosi se na potrebu otvorenosti, poštovanja
i podrške kulturnim potrebama i stilovima
života ne samo ethničkih, lingvističkih i
kulturnih manjina, nego i seksualnih manjina,
ruralnih subkultura, feminističke kutlure,
kulture osoba sa specijalnim potrebama i
drugih.
LITERATURA
• Koković, Dragan (2005): Pukotine kulture.
Novi Sad, Prometej, str. 15 – 20 i 57 – 75.
90 - 93
• Petrović, Sreten (2005), Kulturologija,
Beograd, Čigoja štampa, str. 9 – 22
• Božilović, Nikola, Sociologija kulture, Niš,
Narodne novine, str. 101 - 124