Transcript Personalizam - Personalistička antropologija

Personalistička antropologija
• Personalizam je pokret nastao u XX veku u epohi
najdramatičnijih kriza i sukoba koje je čovek ikad
proživljavao.
• Osnivač francuski filozof Emanuel Munije (19051950) – “Manifest u službi personalizma”, časopis
Esprit
• Reakcija na ekspanziju totalitarizama
• Uviđanje teškog stanja, krize savremenog sveta
• Ujedno i poverenje u ljudsku snagu, snagu
razuma, slobode i ljubavi.
• Personalisti su postavili osnovne probleme
savremenog čoveka
• Istovremeno zahtevali su da se ti problemi
rešavaju i nudili su skice i smerove rešenja.
• Revolucionarni bunt, a ne pesimistička i
nihilistička reakcija.
• Iako je prvobitni personalizam inspirisan
hrišćanskom antropologijom, vrlo je lucidan i
realističan u promišljanju društvenih pitanja i
pravaca rešenja.
• Osnovna karakteristika personalističke filozofije:
postavlja čoveka u centar razmatranja.
• Čovek je apsolutna, samobitna vrednost ili vrednost po
sebi.
• Jedino biće koje postavlja pitanja vrednosti i smisla;
jedino biće koje saznaje i postavlja vrednosti
• Sva pitanja ekonomske, političke i društvene
organizacije treba da se usmeravaju na čoveka kao
subjekta svih vrednosti i kao vrhovnu vrednost.
• Drugim rečima, ekonomija, politika, kolektiv treba da
budu u službi čoveka, a ne obrnuto.
• Čovek ne može da bude instrument za postizanje
drugih vrednosti
• Ne postoji jedan personalizam već više verzija
personalizma: hrišćanski, agnostički, levičarski i td.
• U skladu sa središnjom afirmacijom čoveka kao
samosvesnog, slobodnog i stvaralačkog bića, samim tim
bića koje svojom jedinstvenošću, kreativnošću i
slobodom unosi novo, nepredviđeno u svet personalisti
su odbijali da izgrade celovitu sistematsku teoriju
(“izam”) u kojoj bi se ličnost pretvorila u apstraktan
pojam čoveka.
• Zato je personalizam difuzan i eklektičan pokret: više
odnos, kritički stav svesti prema svim “izmima” koji
postvaruju i otuđuju čoveka.
• U ime ličnosti čoveka, Munije je kritikovao i
liberalizam (individualizam, materijalizam) i
svaki oblik kolektivizma (fašizam, nacizam,
komunizam).
• Bunt protiv ideologije, u ime etike.
• Kant: čovek je cilj po sebi i ne sme se nikada
tretirati samo kao sredstvo u službi drugih
ciljeva.
• Emanuel Munije, kao i drugi personalistički
autori, zagovarao je, protiv liberalnog
individualizma i komunističkog kolektivizma,
slobodu i autonomiju ljudske ličnosti
nerazdvojnu od dimenzije solidarnosti i
društvene odgovornosti.
• Definisao je personalizam kao “svaku doktrinu, svaku
civilizaciju koja potvrđuje primat ličnosti u odnosu na
materijalne nužnosti i kolektivne mehanizme koji
treba da podržavaju njen razvoj”
• Ličnost po definiciji nije stvar, nije instrument,
sredstvo, alatka i ništa u njoj se ne sme tretirati kao
stvar.
• Za razliku od stvari, ona ima unutrašnji, subjektivni
svet.
• Svaka osoba je cilj po sebi, i ima prioritet u odnosu
na svaki drugi mogući interes (ekonomski, politički,
itd.)
• Personalistička civilizacija je civilizacija čije strukture
su usmerene na ostvarenje ličnosti svakog pojedinca.
• Realnost organizacija, kolektiva, društva je priznata i
uvažena kao neophodna, ali njihova krajnja svrha je
da omoguće svakom pojedincu da se ostvari i da živi
kao ličnost, što znači da može da izrazi maksimum
svojih potencijala, inicijative, kreativnosti i
odgovornosti.
• Etika se zasniva na principu da nijedna institucija i
nijedna stvar nije iznad ljudske individue, bilo da je to
etika monoteističke religije ili svetovnog humanizma,
da je cilj života da razvije čovekovu ljubav i razum i da
sve druge aktivnosti moraju biti potčinjene tom cilju
(Erih From, “Zdravo društvo”, str. 132)
• Ali apsolutna vrednost individue ne ostvaruje se
nauštrb drugih niti se može ostvariti bez drugih.
• Dijalektika pojedinca i društva
• Osoba je apsolut u odnosu na bilo koju materijalnu ili
društvenu realnost i za svaku drugu osobu.
• Ljudsko biće nije stvar koju treba uklopiti u
organizaciju. On je subjekat, tj osoba koja ima svest
čija vrednost se temelji i na njenoj uronjenosti u
jednu zajednicu ljudi.
• Nikad se ne može smatrati samo delom neke celine:
porodice, klase, države, čovečanstva.
• Nijedan drugi čovek, a još manje kolektivitet,
organizacija, ne može legitimno da je koristi kao
sredstvo za svoje (“više”) ciljeve.
• Prema hrišćanskoj doktrini, čak i Bog poštuje njenu
slobodu.
• Najbolja organizacija društvenog života je ona
koja podrazumeva ostvarenje individualnih
ljudskih prava i društvene dimenzije
imanentne svakom pojedincu.
• Pravo se tada definiše kao skup stavova koji
favorizuju lični razvoj kroz susrete i saradnju
(kroz pravo na rad, na informacije, na
obrazovanje, na boravište, stanovanje,
humano okruženje, na mir i sl.)
•
• Tradicionalna etika je stavljala naglasak na
individualnu odgovornost (naročito u
protestantizmu).
• Več od 17. veka, tome se dodao pojam
društvene etike koja se bavi stvaranjem
institucija koje će unaprediti ekonomske,
političke, kulturne, obrazovne i naučne
strukture koje često sadrže nepravdu i
neravnopravnost.
• Personalizam je anti-ideologija jer ideologije preziru
ličnost.
• “Personalistička civilizacija” afirmiše, na ekonomskom
planu primat rada nad kapitalom, odgovornosti nad
anonimnim, bezličnim mehanizmima vlasti, društvenu
dimenziju postojanja nad profitom.
• Po tom pitanju su zajedničku borbu vodili hrišćanski
personalisti i marksistički humanisti, ali su se razilazili u
drugim stvarima, kao npr. u shvatanju ličnosti, i
rešenjima za njeno oslobođenje od ekonomskih i
društvenih sila koje je postvaruju i unižavaju i
onemogućavaju joj izražavanje njenih moći i slobode.
• Personalizam ima stvaralački, aktivistički stav: za
razliku od prirodne evolucije, čovek je svestan da
može da istražuje i bira smer u kojem će se
kretati, ciljeve, ideale koje želi da ostvari.
• Jednom rečju, čovečanstvo je svesno da upravlja
sopstvenim hodom.
• To znači da može da napušta stare, krute šeme i
strukture koje su ga porobljavale i otuđivale od
sebe samog i od drugih, a koje su uvek izražavale
volju jedne manjine, iskrivljenu svest i inerciju.
• Nekoliko personalističkih predloga:
• Inovirati smisao ljudskog rada: osloboditi rad od
tegobe, od robovanja prouktivizmu i rehabilitovati
kreativnu delatnost kao izvor vrednosti i ispunjenja..
• Inovirati smisao ekonomije: zasnivajući ekonomiju na
mnogo bogatijoj i raznovrsnijoj ideji vrednosti od ideje
profita (i njegove maksimalizacije) koja preovladava u
ekonomizmu.
• Inovirati smisao obrazovanja:
• Idealna država bi bila ona u kojoj je sve obrazovanje.
• Izaći iz obrasca i vizije u kojoj u školu treba ići “jer je
obavezno” ili zato što “priprema za aktivan život, za
tržište rada”.
• Funkcije obrazovnog sistema nije da ljude prerađuje
kao hranu za Moloha ekonomskog sistema
• Treba da pomogne svakome da postane on sam u
susretu sa drugima.
• Učitelj, nastavnik profesor koji ima zadatak da
prenese i objasni, je, prema Sokratovoj formuli
“babica”
• On pomaže inteligenciji učenika da se ispolji,
njegovom humanitetu da se izgradi.
• Uvođenje u obrazovanje ideje potčinjavanja
društvu je inače laž, jer društvo nije statična
kategorija, nezavisna od ljudskih težnji i odluka –
društvo se izgrađuje, poboljšava, unapređuje
• Kritike upućene personalizmu: “utopizam”,
“idealizam”
• Odgovor: utopija nije sistem iluzija ni bekstvo
od stvarnosti. Ona u sebi sadrži stvaralački
princip i princip nade.
• Ideal, oličen u utopiji, je „kvasac“ promena i
preobražaja stvarnosti ili nekih njenih
segmenata.
• Pravo pitanje je odakle dolazi tendencija, koja je
toliko rasprostranjena u mnjenju, da se utopija
smatra naivnom projekcijom želja ili iluzijom.
• Cinizam ili ravnodušnost i rezignacija koje nalaze
razne oblike samoopravdanja.
• Na svaku novu ideju, svako smelo,
nekonformističko, vedro pitanje “a zašto da ne?”
kontrira se rezigniranim ili ciničnim
protivpitanjem “a čemu?”
• Formula « čemu ? » je lajtmotiv nihilizma.
• Ako se naša implicitna, nesvesna filozofija
života, svodi na to da nema drugih vrednosti
osim ličnog interesa, onda je svaka nada, svaka
utopija devitalizovana, a svaka akcija
usmerena na promenu status quo-a inhibirana
• Personalizam odbacuje svaku ideologiju u prilog
etike.
• Etičke vrednosti su najviše na hijerarhiji svih ljudskih
vrednosti jer bez etike ostale vrednosti (ekonomske,
političke, estetske, religiozne i dr.) gube svaku
vrednost.
• Jedini moralni subjekat je čovek i to svaki pojedinačni
čovek.
• Stoga je on (njegov život, njegova dobrobit, razvoj,
stvaralaštvo, sloboda, sreća) krajnja svrha.
• Današnje vreme se naziva epohom postideologija
• Ideologije se odnose na koherentne, zaokružene,
jasno opredeljene, totalizujuće teorijske sisteme koji
se vezuju za osnivače, “učitelje” (marksizamlenjinizam, pozitivizam, modernizam, strukturalizam,
egzistencijalizam, feminizam i dr.)
• Neke od tih ideologija, koje su se realizovale kao
društveni projekti, su se dramatično okončale ili
urušile. Druge, kao teorijski sistemi ili intelektualni
pravci, su jedne za drugim prošli kroz proces
dekonstrukcije i sada postoje samo neki rezidualni
elementi.
• Eksplicitne filozofsko-društveno-političke
ideologije su nestale (bar privremeno) sa
istorijske scene, ali to ne znači da su naše
vreme i savremena društva neideologizovana.
• Skrivene, implicitne ideologije koje, kao
sistemi vrednosti i uverenja, oblikuju našu
svest i naša ponašanja
• Pojam ideologija (fr. idéologie , od dva pojma
poreklom iz grč. ideja i logos: bukvalno, nauka o
idejama ) skovali su francuski prosvetitelji u XVIII
veku. Dobija različita značenja kod raznih mislilaca u
XIX i XX veku.
• Termin ideologija ima šire i uže značenje
– U širem značenju, koje se koristi u svakodnevnom
jeziku, ideologija je ukupnost društvene svesti (religija,
nauka, moral, nacionalna svest...) određenih
društvenih grupa i društvenih zajednica; sistem ideja,
verovanja i normi
• U užem značenju, ideologija je specifična pojava u
društvenoj svesti - manje ili više netačna, ograničena
ili nepotpuna svest o aktuelnoj društvenoj stvarnosti
• Oblik „iskrivljene" svesti; specifična pojava u
društvenoj svesti i kao tema mnogo više je
rasprostranjena u sociološkim razmatranjima.
• Svaka ideološka svest ima istu strukturu: klasa,
interes, racionalizacija interesa, nametanje te
racionalizacije kao jedine istine, istina koja se slaže sa
interesima nosioca moći u datom društvu.
• Ideologije nastaju u klasnom društvu. Ideologija se razvija
kroz klasnu svest o svom interesu koji je uslovljen
položajem u društvu.
• Klase mogu menjati ili zadržavati svoj položaj i to je interes
klasne svesti.
• Klasna svest postaje ideologija kada klasa počne da
izjednačava svoj interes sa interesom društva. Tada njen
interes postaje društvena istina.
• Vladajuća klasa vrši simboličko nasilje nad
potčinjenim klasama.
• Pjer Burdje (1930-2002) francuski sociolog je
uveo termin simboličko nasilje da bi opisao moć
dominantnih slojeva da nametnu svoje kulturne i
simboličke produkcije kao legitimne potčinjenim
slojevima i celokupnom društvu.
• Prema marksisitičkim misliocima, ideologija je sistem
ideja, verovanja i vrednosti kojima se izražavaju osnovni
interesi jedne klase, ali ne neposredno, tj. ti interesi se
prikazuju kao interesi većine u društvu, da bi tako
racionalizovani bili lakše nametnuti drugim klasama kao
njihovi sopstveni interesi i usmerenja.
• Ideologija prema tome može biti ideologija vladajuće
klase (konzervativna), i ideologija klase koja teži vlasti
(revolucionarna) koja težeći besklasnom (racionalnom)
društvu teži i ukidanju potrebe za ideologijom.
• Prema tome, poznavanje društvenog položaja
pojedinca ili grupa može nam pomoći u
određivanju njihovih interesa.
• Problem koji se ovde javlja jeste kada
pojedinac ima više društvenih uloga, pa se
njegovi postupci zbog pritiska sa različitih
strana ne mogu tačno predvideti.
• Ideologija, prema odnosu istine i zablude u sebi, može
da bude manje više progresivna (objektivna, naučno
utemeljena); da teži konzerviranju postojećeg stanja;
ili da bude retrogradnog karaktera.
– Upravo po tome što ideologija nije naučna, istinita
svest, što ima mobilizatorsku usmeravajuću i
integrativnu funkciju, što u nastojanju da privuče i
indoktrinira što veći broj ljudi ne koristi argumente već
simbole, kultove i rituale, što teži da nametne svoju
istinu i svoje razlikovanje dobra i zla, ona kod svojih
sledbenika poprima često oblik verskog zanosa.
• Ovo doduše više važi za totalitarne ideologije nego za
ideološke sisteme u pluralističkom društvu, mada i u
takvom društvu, pojedini pripadnici ili simpatizeri nekih
partija, odnosno njihovih vođa, ispoljavaju svoju
privrženost na način koji je karakterističan za religioznu
svest.
• Potrošačko društvo takođe ima svoju ideologiju, kultne
građevine, zajedničke rituale i svečanosti: šoping-molovi,
masovna kupovina, rasprodaje.
• Današnje implicitne ideologije ipak ne izazivaju religiozne i
emocionalne reakcije, ali to ne znači da manje utiču na
čoveka.
• To su “soft” ideologije koje, poput vode, prodiru u sve
pore pojedinačnog i kolektivnog bića.
•
•
•
•
•
•
•
•
•
Savremeni kolektivni pogled na svet i čoveka:
Scijentizam
Racionalizam
Materijalizam
Individualizam
Hedonizam
Ekonomizam (i konzumerizam)
Determinizam
Relativizam
• Scijentizam
• Stanovište po kojem i društvene, poput prirodnih
nauka, treba da izostave iz svog fonda saznanja sve
vrednosne sudove, odnosno sve ono što ne može
neposredno da se proveri.
• Slepa vera da prirodne nauke mogu da odgovore
na sva pitanja ljudske egzistencije
• Vera u linearni, beskonačni razvoj nauke i svođenje
celokupnog razvoja čovečanstva na naučnotehnološki progres.
• Personalizam nije protiv nauke i tehnologije, ne
zagovara nekakav povratak idealizovanoj i
mitologizovanoj prirodi.
• Naprotiv, naučna otkrića su ukinula ili ublažila mnoge
elementarne patnje, oslobodila čoveka potčinjenosti
ćudima prirode, rešila mnoge ljudske probleme.
• Optuživati naučni i društveni napredak pod izgovorm
da ne može da reši sve čovekove probleme je
retrogradno mišljenje.
• Naučni, industrijski i tehnološki progres je,
oslobodivši čoveka tegobne borbe za opstanak,
stvorio prostor za razvoj njegovih intelektualnih i
duhovnih moći.
• Nauka i tehnologija nisu ukaljane nekakvim
imanentnim grehom, defektom.
• Problem je kad se apsolutizuje eksperimentalna
nauka smatrajući da je sposobna da osigura čoveku
jedino istinito i potpuno znanje, da reši sve
probleme, zadovoljavajući sve pa i duhovne potrebe.
• Racionalizam :
• Učenje, koje smatra da se stvarnost može
spoznati samo mišljenjem, intelektom.
• Ne priznaje da naša osećanja, intuicija,
iskustvo mogu biti izvori dragocenih saznanja
o nama samima, o drugima i o svetu.
• Samim tim ne priznaje moralno “čulo”
• Materijalizam:
• pogled na svet koji materiju (tvar) smatra
osnovom svega, odnosno jedino postojećom
stvarnošću
• Popularna upotreba pojma tumači
maerijalizam kao pohlepu za materijalnim
stvarima te se obično koristi kao suprotnost
razumevanju da postoje i duhovna i
nematerijalna stvarnost i vrednosti koje mogu
biti značajnije od materijalnih.
• Kao i u slučaju nauke, personalizam ne umanjuje
značaj materijalnih dobara i blagodeti.
• Naprotiv, tek oslobađanje od siromaštva i borbe za
preživljavanje, od ekonomskog ropstva, materijalna
nezavisnost omogućavaju realnu slobodu, razvoj i
primenu autentične ljudske – političke, duhovne i
moralne slobode.
• Ali materijalno je samo neophodni preduslov ili
sredstvo u službi punog razvoja suštine ljudskog bića
a ne alfa i omega ličnosti i društva.
• Ekonomizam:
• Shvatanje da ekonomija (i, naravno, putevi
novca, kao njen sastavni deo), predstavlja
suspstancu, biće, vrhovni regulatorni
mehanizam, kojim se nastoji objasniti sve
drugo u ljudskom društvu, umesto da on sam
bude objašnjen složenim društvenim
pojavama.
• S ekonomizmom kao vrhunskim načelom ide i
konzumerizam. Značenje tog termina:
– 1.U ekonomskoj nauci konzumerizam predstavlja
ekonomske politike kojima je cilj podsticanje potrošnje,
odnosno stav prema kome slobodan izbor potrošača
treba da diktira ekonomsku strukturu društva
– 2. Organizovani pokret građana i vladinih agencija s
ciljem unapređenja prava i snage potrošača u odnosu
prema prodavcima.
– 3. Izraz kojim se opisuje stav prema kojem sreća nekog
pojedinca zavisi od konzumacije (potrošnje) dobara i
usluga, odnosno posedovanju materijalnih dobara.
• Potrošačko drustvo je produkt, ali i neophodnost
globalne ekonomije.
• Potrošnja podstiče proizvodnju (začarani krug)
• http://blog.b92.net/text/15091/Konzumerizam/
• “...nametnuta relacija između sreće i vlasništva nad
materijalnim dobrima. Ta relacija, danas izražena u
frazi Money can buy happiness će osloboditi ideju
koja će definisati svet u kome danas živimo, svet
zasnovanom na potrošnji kao ‘jedinom mogućem i
ispravnom’ putu ka sreći →
• Ta čarobna veza između sreće i posedovanja
materijalnih dobara je driving force sveta u kome
živimo i neoliberalne ekonomije čijeg kraha smo
svedoci.
• Više od 70% učešća u zapadnim razvijenim
ekonomijama je bazirano na potrošnji koja je postala
najveći i skoro jedini pokretač ekonomije.
• Pošto stvarne ljudske potrebe ni u kojoj meri na
zahtevaju toliku potrošnju roba i usluga stvorena je
ogromna psihološko-propagandna mašinerija sa
jednim ciljem da omogući dalju prodaju i u nedostatku
bilo kakvog realnog argumenta potrošnja se nameće
idejom da ljude čini srećnijim →
• Nezajažljiva potrošnja (konzumerizam) je postala način
života, ritual u kojem ljudi pokušavaju da nađu duhovnu
satisfakciju i satisfakciju sopstvenog ega.
• Potrošnja je u sebe uključila način i smisao života, merila
vrednosti drugih ljudi i samih sebe.
• Kao što je Nistrom (Paul Nystrom) dobro primetio jos
pocetkom prošlog veka jedan od najboljih primera
besmisla konzumerizma je moda, gde ljudi okruženi
svojom okolinom bivaju prisiljeni na kupovinu i potrošnju
na nove modne proizvode koji veoma brzo postaju
demode i tako potrošači ulaze u začarani krug u kome
stalno kupuju a nikada ne postižu cilj zbog koga su ušli u taj
krug →
• Savremena analogija su gadgets koji još brže bivaju
zamenjeni bržim, boljim, modernijim ...
• Ovakav potrošački pogled na svet dovode u pitanje
motiv i smisao sopstvenog delovanja i sopstveni
smisao života.
• Nedostatak ovog smisla okupira svu ljudsku pažnju
na površne stvari poput mode i tako ograničava
druge ljudske, pre svega, međuljudske aktivnosti koje
doprinose stvarnoj sreći. →
• Luksuzni i nepotrebni proizvodi predstavljaju
statusne simbole na osnovu kojih se određuju
statusi unutar društva i unutar samih ljudi sposobnost, veština i znanje su zamenjeni
potrošnjom i tako postali osnova
samopouzdanja i samopoštovanja. →
• Potrošnja i asocijacija sa brendovima kao zamene
za zdrave međuljudske odnose su bitan ako ne i
presudan element kulturne hegemonije koju
vladajuće klase nameću ostatku društva kako bi
bile u stanju da ga kontrolišu.
• Konzumerizam je razlog zašto sve potčinjene
klase vladajuću klasu danas doživljavaju kao uzor,
sopstvenu težnju a ne kao protivnika u večnoj
klasnoj borbi za sopstveni boljitak. →
• Hegemonija konzumerizmom se proširila na sve sfere
društva, umetnost se naveliko meri "tržišnim"
vrednostima dela, znanje je postalo isključivo tržišna
kategorija, porodični odnosi su postali deo kulture
konzumerizma (potrošački praznici su danas jedini
preživeli običaji), kultura je gotovo isključivo postala
potrošnja kulturnih "dobara".
• Koliko je ta hegemonija moćna primetio je još Norman
Daglas u svojoj izjavi da ideale nekog društva najbolje
možete prosuditi po reklamama.
• U konzumerizmu reklame prestaju da budu odraz
ideala društva jer su ideali postali odraz reklama. →
• Kritika ovakve potrošnje (konzumerizma)
počela je u 19. veku kada su Marks i Veblen
ukazali na to da će takva nezajažljiva potrošnja
dovesti do promena u kolektivnom shvatanju
života koje će ugroziti sam opstanak društva.
• Marks ukazuje na to da će prekomerna
potrošnja umanjiti "stvarnu" upotrebnu
vrednost dobara i zameniti je fiktivnim
tržišnim vrednostima. →
• Nezajažljiva potrošnja ugrožava osnove našeg
postojanja, uništavajući životnu sredinu, uništava i
unazađuje već postignuti nivo demokratije,
iscrpljujući prirodne resurse i menjajući ljudsku svest
slabi mogućnost oporavka društva.
• Konzumerizam je došao do tačke u kojoj se pretvara
u svoju suprotnost "enoughism" ("dostaizam" ) u
kome sve većom i većom kupovinom ljudi u stvari
postaju sve manje i manje srećni. →
• Ljudi danas rade satima i danima kako bi sebi priuštili
sat ili dva konzumerizma – šopinga u kome sve manje
i manje uživaju uz zanemarivanje sopstvene
porodice, emotivnih, prijateljskih i društvenih odnosa
iz kojih dolazi najveći deo ljudske sreće.
• Hamilton u knjizi "Fetiš rasta" (Growth Fetish)
primećuje da je rast baziran na konzumerizmu postao
fetiš koji najbolje opisuje rečenicom: "Ljudi kupuju
stvari koje im ne trebaju, parama koje nemaju a sve
da bi impresionirali ljude koje ne vole". →
• Stvari koje im ne trebaju bacaju da bi kupili nove,
novac koji nemaju uz veliku kamatu otplaćuju svojim
radom koji postaje sve duži, a broj ljudi koje ne vole a
žele da impresioniraju je sve veći i veći.
• Konzumerizam polako porobljava svet na način na
koji verovatno ni sami tvorci te ideje nisu mogli da
pretpostave.
• Vreme radi u njihovu korist jer sve više i više ljudi
širom sveta pada pod uticaj potrošačke ideologije. →
• Još je pre više od 30 godina Martin Luter King
rekao da je krajnje vreme da se naglo
okrenemo od društva baziranog na stvarima
ka društvu baziranom na ljudima ukoliko
želimo da izbegnemo tri užasa:rasizam,
militarizam i ekonomsko izrabljivanje.
• U međuvremenu konzumerizam je ojačao a
ova tri užasa su postala sve izraženija.”
• Ne odbacuje se potrošnja niti proizvodnja sve
raznovrsnije, funkcionalnije i kvalitetnije robe jer čovek
ima složenije i više potrebe i želje od bioloških.
• Čovek je biće kulture. Oduvek je pravio i voleo lepe
predmete, ukrašavao oruđe, kuće, hramove, svoje telo.
• Kao što ne treba odbaciti nauku i tehnologiju ili
materijalna dobra, tako ne treba odbaciti ni slobodu
potrošnje.
• Ono što je opasno, to su ideologije koje raznovrsnost
ljudskih dimenzija i vrednosti svode na jednu od njih,
kojoj daju preuveličani značaj po cenu sakaćenja
čovekove suštine.
• Konzumeristička ideologija niveliše razlike između ličnosti i
kultura, uniformiše svest i ponašanja, obezličuje čoveka,
atomizuje društvo: umesto odnosa i veza, solidarnosti,
atomizovane individue, jer potrošnja nije odnos.
• To je modus “imati” umesto modusa “biti”.
• Konformizam, mimikrija: potrošač je čovek mase, gomile.
• Stanje svesti: čak i kada siromaštvo sprečava potrošnju, ona
je pokretački poriv i ideal.
• Paradoks: proces siromašenja širokog i dubokog zahvata ide
ruku pod ruku sa jednako intenzivnim i sve jačim
konzumerizmom
• U tesnoj vezi sa konzumerizmom su individualizam i
hedonizam.
• Individualizam u pozitivnom smislu:
• U osnovi demokratije: isticanje ličnih vrednosti,
autonomije, inicijative, slobode, razvoja.
• Individualizam ne znači rat pojedinca protiv drugih i
nastojanje da se oni ugroze, već pretpostavlja
poštovanje drugih i uvažavanje njihovih potreba.
• U protivnom, sistem koji počiva na individualizmu
doživeo bi krah.
• Individualisti ne nailaze na dobar prijem kod osoba sa
“grupnim mišljenjem”.
• Kritika individualizma može biti ilustracija
konformističkog stava.
• Individualizam u pežorativnom smislu:
• Pojedinac kao društveni atom; egocentrizam:
obuzet svojim željama, htenjima i uskim
interesima nauštrb drugih i opšteg dobra
• Individualista smatra sebe centrom sveta, ali
drugima to ne priznaje.
• Individualizam teži da ignoriše kolektivne i
društvene probleme i da ih pretvara i rastvara
u individualne psihološke probleme.
• Odatle sledi dezangažovanje iz polisa.
• Dostigavši određeni stepen ostvaranja,
individualizam je počeo da pokazuje svoje
nedostatke: usamljenost, teskobu,
nesigurnost, strah.
• Veliki gradovi, koji su nekada oslobađali od
skučenosti malih sredina, gutaju čoveka u
anonimnoj masi.
• Beži se iz njih vikendom (ko može)
• U staroj Grčkoj, osnivači demokratije su doneli
zakon prema kome je svaki građanin bio obavezan
da glasa, bez obzira na to za koga će glasati.
• Onaj ko je uhvaćen da ne vrši svoju građansku
dužnost, javno je prokazan i etiketiran kao idiot.
• Idiot je bio onaj ko svoje lične interese stavlja
iznad interesa društva u kojem živi.
• Od grč. idiotes: „privatno lice“ (u suprotnosti sa onim ko
učestvuje u javnim poslovima); takođe, „neznalica“, laik u
svemu, onaj ko ne poseduje nikakvu veštinu ili profesiju.
Dakle, nije ni od kakve koristi društvu od kojeg zavisi u
svom postojanju, ne daje ništa zauzvrat.
• Idiotes je onaj koji ne izlazi iz svog tesnog intelektualnog
brloga da bi razumeo šire sisteme i/ili onaj koji se
moralno ne uzdiže na nivu opšteg dobra.
• Prema Aristotelu, postaje se građanin onda kad se
prestaje biti idiotes.
• Demokratija je sistem čija racionalnost zavisi od
postojanja dovoljne proporcije građana koji nisu „idioti“.
• Hedonizam u negativnom smislu: poistovećivanje
svrhe života sa ličnim uživanjem i zadovoljstvima, sa
maksimalnim ispunjavanjem individualnih, trenutnih
afektivnih i čulnih poriva (za razliku od univerzalnog
hedonizma prema kome pojedinac mora da dela u
skladu sa onim što će tokom dugog vremena da
zadovoljava najveći broj ljudi)
• Konstantno traganje za sopstvenom razonodom,
zabavom, prijatnošću.
• Masovna potrošačka kultura neguje mit
individualne sreće. Taj mit odbacuje svaku
uznemirenost, teskobu, poraz, nesreću a
njegovi psihički potrošački proizvodi imaju
euforizujuće dejstvo.
• Standardizovana potrošačka “sreća” ukida
individualnost.
• Egzistencija ličnosti je, prema personalistima, najviša
forma egzistencije jer podrazumeva ne samo
objektivnu stvarnost nego i subjektivnu.
• Ali to ne znači afirmisanje individualizma, kao izraza
egocentrizma.
• Munije suprotstavlja individualizam personalizmu, jer
je prvi stav zatvoren za druge, za zajednicu, a drugi je
otvoren za svet i za druge.
• Ne radi se međutim o radikalnoj suprotnosti, već o
dinamičkoj tenziji: prevazilaženje egocentrizma,
neprekidna “personalizacija” kroz delatno otvaranje
sebe svetu, vrednostima, drugim ljudima.
• Mi postajemo mi sami samo kroz druge (Lav Vigotski)
• Potrebna su dva tela da bi se stvorila jedna duša. Jedna
duša se gradi zahvaljujući drugom telu i duši (Boris
Sirilnik)
• Svaka subjektivnost je intersubjektivna (Gabriel Marsel)
• Ja se ne može odvojiti od njegovih interpersonalnih
veza, ono što sam ja za sebe deo je onoga što sam za
druge (Ronald Dejvid Leng)
• Životni problemi “pacijenata” moraju se se sagledati u
etičkom i društvenom odnosu (Tomas Sas)
Jezekilj Adamovski (“Radikalna etika
ravnopravnosti”): primer personalističke etike
• “Društvo nije sačinjeno od izolovanih,
samodovoljnih pojedinaca, niti je kolektiv koji
prevazilazi određene pojedince koji ga sačinjavaju
(teza da je kolektiv iznad pojedinaca)
• Lično postojanje jedino je moguće u interakciji s
drugima: pomoću slike, tela, pogleda i reči mojih
prijatelja, ja postojim kao čitava osoba
• Socijalni život nije ništa više od ovog neprestanog
dijaloga s našim prijateljima, onima koji su živi,
onima koji su mrtvi, i onima koji tek treba da
dođu na svet.
• Etičko postojanje je, stoga, ono kojim se rukovode
ljudi koji znaju da su obavezni da budu u stanju da
odgovore drugima šta su, šta rade, i šta nisu
uspeli da urade.
• Etika dijaloga stoga zahteva posvećenost
našim prijateljima, lično postojanje koje
pretpostavlja svoju odgovornost za drugog, i
koje ne traga za izgovorima ili alibijima, niti se
povlači u monolog ili u posvećenost
transcendentnom (bilo da se radi o Bogu,
Nauci, Naciji, Čovečanstvu, Klasi, Partiji ili
Pojedincu).
• Determinizam
• Reč "determinizam" u filozofiji označava teoriju po
kojoj je svaki događaj ili stanje u svetu neizbežan
ishod prethodnih uzroka. Ova teorija ima posledice
po filozofiju morala, naučnu misao i psihologiju.
• Što se tiče morala, ako je ova teorija istinita, onda su
izbor i slobodna volja iluzorni i ljudska bića se ne
mogu smatrati uračunljivim i odgovornim za svoje
radnje. U psihologiji, determinizam predstavlja
ugaoni kamen i frojdove i bihejviorističke teorije i
prakse.
• Glavne kritike upućene Frojdovoj teoriji ličnosti su, u
prvom redu, da je po njoj čovek mehaničko,
reaktivno biće, determinisano nagonskim silama,
igračka svoje prirode što ne ostavlja dovoljno mesta
za ličnu odgovornost i slobodnu volju.
• Libido: panseksualizam
• Biologističko shvatanje ljudske prirode po kojem
je čovek energetski sistem, koji je podstaknut
seksualnim i agresivnim nagonima, egoističan
(princip zadovoljstva) determinisan (nesvesnim
determinantama ponašanja), u večnom sukobu sa
društvenim ograničenjima.
• Pored nagona, pojedinac je determinisan svojom
prošlošću
• Određenost ličnosti ranim detinjstvom
• Danas takođe vlada biologizam, odnosno genetizam:
teorija da je svo ljudsko ponašanje zapisano u genima,
da je jedinka predodređena genetskim nasleđem
• Ekonomsko-društveni determinizam: teorija da
egzistenciju čoveka ne određuje njegova svest već,
obrnuto, da njegovu svest određuje njegova društvena
egzistencija.
• Primarna odrednica društvene egzistencije je “način
proizvodnje u materijalnom životu”
• Kulturni determinizam: stanovište da su za
mentalitet i ponašanje pojedinca odgovorni
kulturni faktori.
• “Mi smo automati kojima potpuno upravljaju sile
sredine i koji su okolo razbacani kao čepovi od
plute po površini vode i koji pogrešno prihvataju
rezultantu spoljnog sveta kao slobodnu volju”
(Nikola Tesla, Moji pronalasci, Školska knjiga,
Zagreb 1977, str.81)
• Zajedničko svim navedenim “izmima” je
zaboravljanje da su to sve apstrakcije.
• Ni materija, ni um, ni društvo, ni ekonomija ne
osećaju, ne misle, ne vrednuju, ne streme, ne
rade: to rade ljudi i to svaki konkretni,
pojedinačni čovek.
• Pridavanje karakteristika samosvesnog
subjekta apstraktnim pojmovima.
• Redukcionizam
• Svi prethodni “izmi” izraz su osiromašenog
tumačenja.
• Svođenje svega na samo jedan uzrok,
(monokauzalnost) na samo jedan razlog, na
samo jedno objašnjenje
• Jednostrano tumačenje pojava
Redukcionistička greška:
• Izjednačavanje proizvoda s njegovim izvorom,
kasnije faze sa ranijom, svođenje složenijeg
oblika na jednostavnije
• Npr: « cveće je samo organizovano đubre » ili
“ljubav je samo biohemijska reakcija” ili “čovek
je određen svojim genetskim nasleđem ili ranim
detinjstvom” ili “čovek je samo viša životinja” itd
• Kada objašnjavamo čoveka kao biće mi se ne
možemo lišiti ni jednog od posebnih nivoa
njegove prirode (biohemijskog, fizičkog,
biološkog, sociološkog, psihološkog, filozofskog,
religioznog)
• Svi ovi nivoi savršeno objašnjavaju po neki
aspekt čovekove višedimenzionalne prirode
• Greška nastaje onoga trenutka, kada kroz
jedan od tih pogleda pokušamo da
objasnimo sve drugo, odnosno kada sve
poželimo da svedemo na objašnjenje
samo u jednoj ravni.
• U tom slučaju činimo i logičku i
empirijsku grešku
• Danas preovladava ekonomski redukcionizam:
čovek kao prevashodno homo economikus
• Beskrajna vera u „spontani rad tržišta“ (efekat,
današnja globalna kriza),
• Previđa se da su uslovi rada tržišta, finansijski
zakoni, kao i poreski fiskalni zakoni, pre svega,
političke i vrednosne procene i odluke.
• Naivno verovanje da potpuno slobodno,
tržište može samo sebe da reguliše.
• Mitologija nužnog i dovoljnog rasta
proizvodnje za razvoj jednog društva
pri čemu se tema tipa i načina
raspodele postojećeg ili stečenog
bogatstva u društvu, potpuno
zanemaruje.
• Rešavanje ekonomskih problema u nekom
društvu (a posebno u siromašnom društvu
kakvo je , recimo, srpsko) itekako je važno.
• Dopustimo čak i to da ono u jednom
trenutku istorije nekoga društva može čak
biti smatrano i najvažnijim.
• Greška nije u tome.
• Greška se krije u tvrdnji da se kroz
aksiologiju ekonomskih vrednosti (uvećanje
bogatstva, materijalizam i hedonizam)
procenjuje i normira sve drugo u jednom
društvu.
• Aksiologija: teorija vrednosti, učenje o
vrednostima
• Upravo da bi se razvijala ekonomija po meri i
potrebi čoveka (a ne životinje ili automata),
nužno je da visoko moralne , etičke vrednosti
stupe na snagu i da odluče koji tip društva
želimo i koji tip društva kao najrazvijenija živa
vrsta na zemlji treba da želimo (poželjan).
• Koji tip društva najviše pogoduje zdravlju,
razvoju i sreći čoveka
• Greška nije u želji da se ekonomija
razvije.
• Greška je u neshvatanju činjenice da
ekonomija nema «svoje » univerzalne i
večne zakone nezavisne od ljudskih
etičkih, političkih i psiholoških odluka.
.
• Ne shvata se (ustvari ne želi se shvatiti) da
čovek nije samo društveno biće ili samo
ekonomsko biće, već da je, iznad svega,
stvaralačko i moralno biće (tj. da je čovek u
meri u kojoj je to) i da su stoga njegove
potrebe multidimenzionalne.
• Zaključak: nijedna apstrakcija ne postoji sama za
sebe, izvan ljudskih umova, i to svakog čoveka
pojedinačno.
• Nijedna apstrakcija ne može da bude iznad čoveka,
da “guta” pojedinca i da ga lišava njegove slobode
samoodređenja.
• Nijedna apstrakcija ne može pojedinca da oslobodi
lične odgovornosti, koju ima kao jedinstveno,
slobodno i autonomno biće.
• To ne znači da ne postoje vrednosti i svrhe za
koje se pojedinac vezuje, angažuje pa čak i
žrtvuje, ali slobodnom odlukom, jer ih je
usvojio kao svoje unutrašnje odrednice, kao
konstitutivne delove svoje ličnosti.