Transcript теорије личности 04

Психологија са развојном
психологијом
Теорије личности 4
Проф. др Александар Милојевић
ВИЉЕМ ШЕЛДОН
ПСИХОЛОГИЈА ТЕЛЕСНЕ ГРАЂЕ
Теорије које указују на известан однос
између телесне грађе и понашања
претходе за многа столећа конституисању
академске психологије. Сматра се да је рад
у овој области отпочео Хипократ, који је
пружио не само извесну типологију
телесне
грађе
него
и
типологију
темперамента, и схватање о телесним
течностима, које се веома подудара са
данашњим
наглашавањем
важности
лучења ендокриних жлезда за понашање
људи.
Хипократ је дао у двојну класификацију
телесне грађе, делећи људе на оне који
су мали и дебели и оне који су високи и
мршави. Мада ова подела може
изгледати рудиментарном, врло је
слична са класификацијама које су
изношене у току прошлог века. Хипократ
је указивао и на то да ова два телесна
типа прате и карактеристична обољења,
низак и дебео тип је нарочито склон
капи, а дугачак и мршав чешће обољева
од туберкулозе.
Ово је зачетак медицине телесне
конституције
којом
се
Шелдон
нарочито
бавио.
Хипократ
је
указивао и на то да се људи могу
поделити у четири основна типа
темперамента
који
одговарају
Енпедокловим основним елементима:
 ваздуху,
 води,
 ватри и
 земљи.
Ернст Кречмер
Ернст Кречмер (1921) је творац модерне
психологије телесне конституције, био је
немачки психијатар значајног утицаја у
европској
психијатрији,
али
је
најпознатији по својим проучавањима
односа између телесне грађе и душевних
поремећаја.
Кречмер
је
врло
систематично
прикупљао
грађу
о
мерењима телесне конституције и дошао
је до схватања о три типа телесне грађе
и то:
Астеничан тип се одликује слабачком
издуженом
телесном
грађом,
(по
Кречмеровим речима) овде је типично
следеће,
недостатак
дебљине
комбинован са просечно несмањеном
дужином. Овај недостатак о развоју
дебљине је присутан у свим деловима
тела - лицу, врату, трупу, удовима и у
свим ткивима - кожи, масном слоју,
мишићима,
костима
и
у
целом
васкуларном систему.
На основу тога налазимо да су
просечна тежина, као и опсег тела и
дисање - испод општих вредности за
мушкарце танак човек узане грађе,
изгледа виши него што је, узаних
рамена из којих висе мршаве руке са
танким мишићима и шакама са
нежним костима, пљоснатим грудима
на којима можемо бројати ребра
(1925).
Атлетски тип са снажним телесним
склопом; мушки атлетски тип препознаје
се по јакој развијености костура, мишића
и коже, човек средњег до високог раста
са широким раменима широким грудима,
чврстим трбухом и трупом и трбухом који
се постепено сужава у доњем делу, тако
да карлични део и ноге изгледају готово
љупко у поређењу са велилчином горњих
удова и нарочито хипертрофираним
раменима (1925).
Пикнички тип се карактерише гојазношђу
и одговара Ростановом дигестивном типу.
Овај
тип
карактерише
изражен
периферни развој телесних шупљина
(глава, груди и трбух) и тенденција да се
маст расподељује око трупа. Средњи
раст, округао лик, меко широко лице на
кратком масивном врату, импозантан
дебео трбух истура се из дубоко
засвођених груди које се проширују ка
доњим деловима.
Уз ова три типа Кречмер додаје и један
допунски који зове диспластичан. Он
обухвата малу групу случајева са
упадљивим
одступањем
појединих
делова да случајном посматрачу они
изгледају ретки, изненађујући и ружни
каже Кречмер.
Треба рећи да су радови Ернста Кречмера
нарочито допринели да се развије
Шелдонова теорија, мада Шелдонов рад
у много чему надмашује рад његових
претходника.
Виљем Х. Шелдон је рођен 1899. године у Варику
на Род Ајленду у фармерској породици. Сеоска
средина у којој је растао и присан однос са
својим оцем који је био природњак и одгајивач
стоке су трајно утицали на Шелдонове вредности
и интересовања. Школовао се у јавним школама
и слушао предавања на Брауновом универзитету
где је дипломирао 1919. године. Затим је
завршио магистарске студије на Универзитету
Колорадо и 1926. године стекао докторат из
психологије на Универзитету у Чикагу, а 1933.
године завршио и медицину на Чикашком
универзитету.
Од 1924. године до 1926. био је предавач инструктор
психологије
на
Чикашком
универзитету, затим годину дана асистент
професор на Универзитету у Чикагу и на
Нордвестерн универзитету, а после тога
ванредни
професор
на
Универзитету
у
Висконсину од 1927. до 1931. године. После
стицања медицинске титуле добио је стипендију
да две године проведе на психијатријским
студијама у иностранству, највећи део тог
времена је провео у Цириху код Карла Г. Јунга,
а посећивао је и Фројда и Кречмера.
По повратку у САД 1936. године дошао је на
Универзитет
у
Чикагу
за
професора
психологије а 1938. је прешао на Харвардски
универзитет где је остао до рата. После рата
1947. године прихватио је положај директора
лабораторије
телесне
конституције
на
Колумбија универзитету где је остао све до
одласка у пензију. Умро је 16. септембра 1977.
године у Кембриџу недалеко од Харвард
меморијал центра.
Шелдонов рад се углавном држао једног правца,
а то је покушај да се одреде и опишу главни
елементи склопа човечјег тела. Затим главни
елементи темперамента (1942) и описивање
сомато типова.
У Шелдоновој теорији налазимо јасно и енергично
истицање пресудне важности физичке грађе тела за
одређивање људског понашања. Његове технике за
оцењивање
карактеристика
телесног
склопа
укључују употребу стандардних фотографија и
поступак је врло пажљиво одређен а и поновљив,
бољи него што је било ко урадио од његових
предходника. Шелдон је сматрао да добро и потпуно
заокружена психологија не може постојати без
добре биолошке основе, он предпоставља да
психолог у телесној грађи може да нађе константе
које су преко потребне да би се унела правилност и
доследност у проучавање људског понашања.
Склоп телесне грађе - важна особина
Шелдонове
теорије
личности
је
њена
једноставност и специфичност. За разлику од
многих
теорија
личности
које
пружају
неограничен број фактора који се могу укључити
у збуњујуће једначине понашања. Шелдон
дефинише одређен број варијабли телесне грађе
и темперамента за које сматра да су од основне
важности за представљање људског понашања.
Шелдонов циљ није само у томе да утврди и
пружи прикладне мере за физичке особине
људског тела већ је много амбициознији - он
покушава да одреди "биолошку етикету
идентификовања".
По
његовом
мишљењу
постоји
хипотетички
биолошки
склоп,
морфогенотип који лежи у основи
спољне телесне грађе фено-типа и има
важну улогу у одређивању физичког
развоја али исто тако и у уобличавању
понашања.
Соматотип
представља
покушај оцењивања морфогенотипа, мада
његово остварење у великој мери зависи
од мерења фенотипа.
Димензије телесне грађе, мада је
Шелдон био добро упућен у радове својих
предходника, у почетку је ипак био суочен
са проблемом да обезбеди велики број
телесних грађа које се могу испитати и
поново мерити. У свом првом значајном
истраживању телесне грађе Шелдон је
употребио
око
четири
хиљаде
стандардизоваих, фотографија мушкараца
- студената колеџа.
Затим је неколико оцењивача пажљиво
прегледало фотографије са намером да издвоје
главне особине које су одговорне за варијације
телесне грађе. Када се издвоји једна особина
она се оцењује на основу следећих критеријума:
1. да ли је могуће на основу те димензије
ранговати свих четири хиљаде субјеката, 2. да
ли су разни оцењивачи, у стању да на основу
тих одлика и димензија, независно постигну
слагање у ранговању телесне грађе, 3. да ли је
могуће да се та димензија објасни на основу
неке комбинације других димензија које су већ
раније установљене.
Основни сачинитељи телесне грађе, после
дужег периода испитивања и проверавања
Шелдон и сарадници су закључили да постоје
три сачинитеља или димензије којима се може
описати грађа тела.
Ендоморфност - је први елеменат- особа која
стоји високо на овом сачинитељу (фактору) а
ниско на друга два, карактерише се мекоћом и
облом појавом. У складу са овом мекоћом и
заобљеношћу
испољена
је
недовољна
развијеност костију и мишића и релативно
низак однос површина-маса.
Таква особа има ниску специфичну тежину и
одржава се на површини воде. Органи за
варење врло су развијени а функционални
елемент тих склопова развијају се у првом
реду из ендодермног слоја па се тиме
објашњава употреба термина ендоморфност.
Мезоморфност - је други елеменат и односи се
на тип телесног склопа који је тврд и
правоугаон при чему се претежно истичу кости
и мишићи. Мезоморфно тело је снажно, грубо,
отпорно на повреде и уопште опремљено за
напорне и исцрпљујуће физичке захтеве.
Атлетичар, пустолов, или професионални војник
можда би најбоље били обдарени овим типом
телесне грађе. Основни делови ове телесне
грађе образовали су се претежно из
мезодермног ембрионалног слоја те отуда и
термин мезоморфан.
Ектоморфност - особа која је високо на
лествици у оквиру овог фактора а ниско стоји у
другим показатељима издужена је и нејака,
карактерише је пљоснатост груди и нежно
тело, обично је мршава и слабо мишићава.
У односу на своју масу ектоморф има већу
спољну површину тела од прва два типа телесне
грађе, и код њега површина претеже над масом.
Он такође има већи мозак и централни нервни
систем у односу на своју величину, из овога
Шелдон закључује да је овај телесни склоп у
већој мери него други састављен од ткива која су
се развила из ектодермног ембрионалног слоја.
Ова телесна грађа је слабо опремљена за
такмичарске и друге физичке радње.
Да би дошао до опште дефиниције Шелдон је
био приморан да врло детаљно опише и
прецизира поступак мерења који је добијен из
прилично замршене мешавине оцењивања од
стране оцењивача и сложене мреже физичких
мерења. Шелдон је касније развио метод
оцењивања соматотипова који је готово потпуно
објективан. Он је у књизи "Атлас мушкараца"
дао низ фотографија соматотипова које су биле
прикладно поредане тако да их корисник може
релативно брзо да нађе и упореди.
Соматотип одређене јединке представља
шематизовање примарних показатеља телесне
грађе,
изражено
помоћу
три
бројчана
показатеља који су изведени из седамнаест мера
које је Шелдон прецизирао. Први од ова три
бројчана показатеља увек се односи на
ендоморфност, други на мезоморфност а трећи
на ектоморфност. Бројчане вредности иду од 17, при чему 1. представља апсолутни минимум, а
7. представља највећу могућу величину. Тако
нека особа оцењена са 7-1 -1 заузима врло
високу тачку у погледу ендоморфности, а врло
ниску
у
погледу
мезоморфности
и
ектоморфности.
Шелдон објашњава да је соматотип компромис
између морфогенотипа и фенотипа на следећи
начин: "до сада главни проблем истраживања
која се тичу конституције састојао у покушајима
да се предходно таксономски расветли
понашање морфогенотипа у човеку. Али, не
може
се
непосредно
баратати
са
морфогенотипом. Све што можете да видите,
или измерите, или извагате јесте фенотип.
Фенотип је живо тело онакво какво се јавља
чулном опажању у одређеном тренутку. Тај
фенотип према дефиницији нема четврту
димензију, нема непрекидност у времену, али
немогуће је непосредно радити са генотипом
будући да је он за сада само појмовна
апстракција.
Зато је потребно увести још један појамсоматотип- који није ни фенотип, ни генотип,
него одсликовање континуитета који очито
постоји између ова два аспекта органског живота"
(према Холу и Линдзију).
Шелдон указује и на то да ако смо озбиљно
заинтересовани да добијемо најбољу процену
изворног морфогенотипа треба да, у идеалном
случају, располажемо не само потпуном историјом
одређене јединке него и записом историје њених
предака и потомака. Затим, фотографије
соматотипа требало би узимати у правилним
интервалима током живота те јединке заједно са
потребним бројем биолошких тестова.
Шелдон
даје
следећу
дефиницију
соматотипа:
"соматотип
је
према
дефиницији
предвиђање
будућег
следовања
фенотипова
које
ће
испољавати жива особа, ако се исхрана
одржава као константан чинилац, или се
мења само у нормалним границама.
Соматотип одређује формалније као
путању или пут којим ће се кретати живи
организам под стандардним условима
исхране и у одсуству тешких патолошких
нарушавања (1954)".
Секундарни сачинитељи - један од најважнијих
секундарних
показатеља
(сачинитеља)
је
диспластичност, овај термин је Шелдон
позајмио од Кречмера и њиме објашњава "сваку
недоследну или неравномерну мешавину трију
примарних сачинитеља у различитим регионима
тела",
дакле
диспластичност
је
мера
дисхармоније између појединих области телесне
грађе, на пример, глава и врат припадају једном
соматотипу,
а
ноге
другом.
Мера
диспластичности се добија тако што се узму
одвојене оцене соматотипа за пет региона тела и
саберу разлике за сваки сачинитељ тих пет
области тела.
Други секундарни сачинитељ се назива
гинандроморфност - он показује у којој
мери телесна грађа има одлике које су
обично везане за супротни пол и означава
се као - показатељ (Г). Мушкарац који има
висок скор у погледу овог сачинитеља има
меко тело, широку карлицу широке
бокове, као и друге женске одлике, као и
дуге трепавице. Секундарни сачинитељ за
кога Шелдон сматра да је најважнији и
сигурно
најтеже
одредљив
јесте
текстуални аспект или такозвани Тсачинитељ.
Шелдон упоређује особу која има висок
скор на овој димензији са животињом
чисте расе. Он напомиње даље да се овде
ради
о
извесној
мери
"естетске
допадљивости". Даље каже: "висок Тсачинитељ је склоп који се допада ма којој
особи просечне естетске перцепције или
просечног оцењивања лепоте облика и
пропорције." (према Холу и Линдзију).
Одређивање телесних типова жена - највећи
део почетних истраживања физичких димензија
Шелдон је спровео на мушкарцима. Очито је да
су тада санкције против проучавања голог
људског тела биле строжије када се радило о
жени него када се радило о мушкарцу. Шелдон је
саопштио 1954. године да је доста урађено у
области утврђивања типова телесне грађе у жена
и да предстоји штампање Атласа жена. Он
наводи да су женске телесне конституције у
много већој мери ендоморфне него мушке
телесне конституције. Затим жене показују мањи
распон на наведеним показатељима него
мушкарци, али је ипак веома мали број женских
соматотипова који немају паралеле у мушком
низу.
Сталност соматотипова - Шелдон је остао
доследан тврдњи коју је изнео још у својим
раним радовима да ..."очигледно никаква
прамена исхране не може учинити да мере особе
која има одређени соматотип подражавају мере
неког другог соматотипа" (1944). Међутим,
касније је Шелдон разрадио своје погледе о
сталности соматотипа, па су његове најновије
дефиниције соматотипова укључивале услов
прехрамбене константности, као и одсуство
патологије, и изричито се наглашавало да је за
адекватно одређивање типа нужно потребна
одговарајућа историја јединке усредсређена на
телесну тежину у току развоја.
Затим
је
раније
процедура
утврђивања
соматотипа - која се спроводила на основу три
стандардне фотографије без утицаја прамена у
средини, замењена општијим и отворенијим
схватањем које препоручује да се соматотип
изводи из сукцесивних фотографија из историје
јединке и оставља отворено питање до које се
мере овај соматотип може мењати. Шелдон је
на питање о променљивости соматотипа
одговорио (1954), "али ипак само ће добро
лонгитудинално проучавање, изведено у току
бар једног људског животног века, адекватно
документовати такав одговор".
Анализа понашања - Шелдон је пошао
од предпоставке да се, упркос постојања
вишеструких површинских димензија на
основу којих би се могло описивати
понашање, у њиховој основи налази мали
број основних чинилаца за које би се
могло очекивати да су одговорни за сву
површинску сложеност и разноврсност. Он
је приступио стварању технике за мерење
тих основних чинилаца које ће преузимати
од ранијих истраживача личности и
комбиновати са тиме своје сопствено
клиничко искуство и знање.
Димензије темперамента - Шелдон је прво
пажљиво прегледао литературу о личности,
посебно ону која се тиче описивања људских
црта и направио је листу од 650 црта. Тај списак
је повећан додавањем показатеља изведених из
сопствених посматрања, а затим је значајно
смањен комбиновањем димензија које су се
поклапале и елиминисањем оних које су
изгледале без значаја. Напослетку су Шелдон и
његови сарадници дошли до укупно педесет
црта за које им је изгледало да представљају
све специфичне појаве на које су се односиле
оних почетних 650 црта.
Затим су одабрали и обучили 33 сарадника
истраживача који ће у истраживању учествовати
тако што ће сваки понаособ оцењивати сваког
субјекта из узорка на скали од 7 степени за
сваку од 50 црта.
Основни сачинитељи темперамента резултати корелационе анализе су открили три
главна скупа или групе црта, које су укључивале
22 од полазних 50 црта. Прва група је
укључивала црте: опуштеност, склоност ка
удобности, уживање у јелу, зависност од
друштвеног одобравања, дубок сан, потребу за
људима.
Друга група
обухватала је следеће
црте: самоуверен став, енергичност,
потребу
за
вежбањем,
отворено
држање, неусиљен глас, тежњу да се
изгледа старији, потребу за акцијом у
случају узнемирености. Трећа група је
укључивала уздржаност у телесном
ставу, претерано брзо реаговање,
социофобију, уздржаност у друштвеној
умешности, отпор навици, гласовну
уздржаност, слабе навике у погледу
спавања, младалачку напетост, потребу
за самоћом приликом узнемирености.
У овој етапи Шелдон је био задовољан што је бар
пробно установио показатеље понашања који су
довољно битни да би оправдали даље
проучавање. Наставио је рад тако што је
проширио листу црта за сваки сачинитељ да би
дошао до осетљиве и поуздане мере за три
сачинитеља. Извршено је осам пробних
истраживања разних комбинација старих и нових
црта док се није дошло до последње етапе. На
крају је дошло до избора двадесет црта за сваки
из три скупа од којих су све удовољавале
критеријуму да имају позитивну корелацију од
најмање 0,60 са свим другим цртама у истом
скупу и да показују негативну корелацију од
најмање 0,30 са свим цртама у другим
скуповима.
Висцеротонија - је први тип темперамента
који је Шелдон добио, особа која стоји високо
у погледу тог типа (сачинитеља) одликује се
општом
склоношћу
ка
удобности,
дружељубивошћу и уживању у храни,
потребом за људима и нежношћу. Човек је
опуштен, реагује споро, уравнотежене је
нарави, толерантан у својим односима према
другима, уопште, то је особа са којом се лако
сарађује.
Соматотонија - висок скор на овом типу
обично прати љубав према физичким
подухватима, преузимање ризика и јака
потреба за мишићном и физичком
активношћу уопште. Таква особа је
агресивна, неосетљива за осећања
других, зрела изгледа, бучна, храбра и
склона ка клаустрофобији. За ову особу
су од прворазредне важности акција,
моћ и надметање.
Церебротонија - висок скор на овом типу
(сачинитељу)
подразумева
уздржаност,
укоченост и жељу за скривеношћу. Особа је
повучена у себе, бојажљива, младоликог је
изгледа, плаши се људи, а најсретнија је у
неком свом малом кутку. Ове особе реагују
претерано брзо, сан им је лош и склони су
самоћи, нарочито када су узнемирени. Таква
особа
стално
покушава
да
избегне
привлачење пажње на себе.
Ове три димензије, заједно са по двадесет црта
за сваку димензију сачињавају скалу за
испитивање
темперамента
(Скале
фор
темперамент), тј. један разрађени поступак
за добијање бројчаних вредности за сваки
основни сачинитељ понаособ.
Однос
телесне
грађе
и
понашања
(темперамента)
досадашње
представљање Шелдоновог рада се односило
на његова истраживања телесне грађе и
темперамента, али добар део Шелдонових
истраживања се односе на питања колика је
повезаност између телесне грађе и личности
(темперамента).
Током петогодишњег периода (објављено
1942.) Шелдон је вршио истраживање на две
стотине мушкараца, студената колеџа или
дипломираних студената. После периода
посматрања испитаници су оцењени на
скалама темерамента дефинисаним према
скали темперамента, а затим су одређени
типови њихове телесне грађе према
Шелдоновом
стандардном
поступку.
Најзначајнији налази у овом истраживању
тицали су се степена повезаности између
варијабли темперамента и варијабли телесне
грађе процењених корелационом техником.
Резултати приказани на табели 1. јасно
показују да је корелација између димензија
телесне грађе и упоредних димензија
темепрамента значајна и врло висока, док је
корелација између свих других комбинација
варијабли телесне грађе и варијабли
темперамента упадљиво негативна. Ови
резултати недвосмислено говоре да постоји
тесна саобразност између темерамента,
мереног оценама које су дали посматрачи
експерти, и телесне грађе изведене из мера
са фотографија соматотипова.
Табела 1
Корелације између типова телесне грађе и типова
темперамента
Н=200
Висцеротонија
Соматотонија
Церебротонија
Соматотип
Ендоморфност
Мезоморфност
Ектоморфност
0.79
-0.23
-0.40
-0.29
0.82
-0.53
-0.32
-0.58
0.83
Шелдон коментарише ове резултате на следећи
начин "ово су веће корелације него што смо
очекивали и оне побуђују извесна питања од
великог значаја. Ако бисмо корелацију
сматрали за меру која показује до ког су
степена две димензије састављене од
заједничких елемената, онда би корелација
величине 40-80 говорила у прилог томе да
морфологија и темперамент, мерени на наш
начин, могу представљати изразе у суштини
заједничких сачинитеља....’’ Ако смо већ
допрли до основних чинилаца у личности,
онда ове корелације нису веће од оних које
би требало очекивати, будући да у том
случају овим двема техникама меримо
уствари исту ствар на различитим нивоима
њеног изражавања.
Шелдон закључује да ако се у даљим
истраживањима докаже да ове мере
имају основни статус, као што он
очекује, оне ће пружити полазиште на
основу кога ће психологија моћи да
допринесе проучавању индивидуалних
разлика у свим областима понашања,
што
би
олакшало
међусобно
прожимање психологије са биологијом
и друштвеним наукама.
Може
се
закључити
да
је
Шелдоново
истраживање довело до изненађујуће чврсте
потврде очекивања психолога који су се бавили
истраживањима конституције, да постоји
континуитет између структурних или физичких
аспеката човека и његових функционалних или
понашајних
особина.
Уствари,
величина
нађених корелација између телесне грађе и
темперамента је засенила корелације наведене
у сличним истраживањима која су покушавала
да доведу у везу чиниоце личности са
срединским или искуственим чиниоцима.
Коначно,
изгледа
да
можемо
са
сигурношћу да закључимо да је
Шелдонов рад, без обзира на примедбе
које му се могу упутити нарочито у
погледу висине корелација, довео до
резултата
који
су
несумњиво
занимљиви за будућа поколења и са
којима се мора рачунати у будућности.