Transcript ekonomija_firme_-_slajdovi_553

Poglavlje treće: Dinamika
varijabilnih troškova
Prof. dr Jasmina Ćetković
Dinamika varijabilnih troškova


Varijabilni troškovi se mijenjaju sa promjenom obima proizvodnje, jer su
u direktnoj zavisnosti od obima. S rastom obima proizvodnje varijabilni
troškovi se povećavaju, a s padom obima i oni opadaju, ali ta promjena nije
direktno srazmjerna promjeni obima proizvodnje.
U odnosu na intenzitet promjene troškova pri promjeni obima razlikujemo:
1) proporcionalno varijabilne troškove,
2) progresivno varijabilne troškove i
3) degresivno varijabilne troškove.

(1) Proporcionalno varijabilni troškovi u masi se mijenjaju u istom pravcu
i istim intenzitetom kao i obim proizvodnje. Po jedinici proizvoda ovi troškovi
ostaju isti (const).

Apsolutnu proporcionalnost imaju troškovi materijala za izradu i troškovi rada
izrade, dok se kod ostalih troškova može govoriti samo o tendenciji ka
proporcionalnosti. Troškovi rada izrade su proporcionalni troškovi samo ako
se rad plaća po učinku. Troškovi sredstava za rad su proporcionalni troškovi
u slučaju primjene funkcionalne amortizacije.

Koeficijent reagibilnosti ovih troškova je ravan jedinici:
krtwπ = krtwπ = 1
kq
krtwπ = krtwπ = 1
kq
krtwπ - koeficijent reagibilnosti proporcionalno varijabilnih troškova;
ktwπ - koeficijent promjene proporcionalno varijabilnih troškova.

(2) Progresivno varijabilni troškovi se brže mijenjaju od promjene obima
proizvodnje. Ako obim proizvodnje raste, progresivno varijabilni troškovi se
povećavaju brže, što je, sa stanovišta kvaliteta ekonomije, negativno, s
obzirom da troškovi po jedinici proizvoda rastu. Kada obim proizvodnje
opada progresivno, varijabilni troškovi opadaju brže, što je, sa stanovišta
kvaliteta ekonomije, pozitivno, s obzirom da se troškovi po jedinici proizvoda
smanjuju.

Progresivno varijabilni troškovi u nemačkoj literaturi se nazivaju
“nadproporcionalni troškovi“ (überproportionale Kosten), s obzirom da im je
koeficijent reagibilnosti veći od jedan.

Koeficijent reagibilnosti ovih troškova je:
krtwp = ktwp > 1
kq
krtwr – koeficijent reagibilnosti progresivno varijabilnih troškova;
ktwp - koeficijent promjene progresivno varijabilnih troškova.

(3) Degresivno varijabilni troškovi se sporije mijenjaju od promjene obima
proizvodnje. Ako obim proizvodnje raste, degresivno varijabilni troškovi rastu sporije,
što je, sa stanovišta kvaliteta ekonomije, pozitivno, s obzirom da troškovi po jedinici
proizvoda opadaju. Kada obim proizvodnje opada, ukupni degresivno varijabilni
troškovi opadaju sporije, što je, sa stanovišta kvaliteta ekonomije, negativno, s
obzirom da troškovi po jedinici proizvoda rastu.

Degresivno varijabilni troškovi u njemačkoj literaturi nazivaju se “ispodproporcionalni
troškovi“ (unterproportionalen Kosten), jer je njihov koeficijent reagibilnosti manji od
jedan.

Koeficijent reagibilnosti ovih troškova je:
krtwd = ktwd < 1
kq
krtwd - koeficijent reagibilnosti degresivno varijabilnih troškova;
ktwd - koeficijent promjene degresivno varijabilnih troškova.
Obim
TWπ
TWπq
TWp
TWpq
TWd
TWdq
100
1.000
10
1.000
10
1.000
10
200
2.000
10
2.200
11
1.800
9
300
3.000
10
3.600
12
2.400
8
400
4.000
10
5.200
13
2.800
7
500
5.000
10
7.000
14
3.000
6
Dinamika varijabilnih troškova u masi i po jedinici proizvoda (u €)
Dinamika proporcionalno, progresivno i degresivno varijabilnih troškova u masi
Dinamika proporcionalno, progresivno i degresivno varijabilnih troškova po
jedinici proizvoda
Granični (marginalni) troškovi

Granični (marginalni) troškovi obuhvataju dodatne troškove novog obima
proizvodnje, koja podrazumijeva porast obima u okviru kapaciteta. Analitički
izraz za granične troškove je sljedeći:
ΔT = T2 −T1 , odnosno u razvijenom obliku
(Tπ2 - Tπ1 ) (Tρ2 - Tρ1) (Tϕ2 - Tϕ1) ΔT = Tπ2 − Tπ1 + Tρ2 −Tρ1 + Tϕ2 −Tϕ1
Pošto je Tφ = Tφ1 = Tφ2 , izraz Tφ2 – Tφ1 = 0, tako da je:
ΔT = (Tπ2 − Tπ1) + (Tρ2 − Tρ1)
ΔT - granični troškovi u masi;
Tπ1 - proporcionalni troškovi pri nižem stepenu iskorišćenosti kapaciteta;
Tπ2 - proporcionalni troškovi pri višem stepenu iskorišćenosti kapaciteta;
Tφ - fiksni troškovi u masi;
Tφ1 - fiksni troškovi pri nižem stepenu iskorišćenosti kapaciteta;
Tφ2 - fiksni troškovi pri višem stepenu iskorišćenosti kapaciteta;
Tρ1 - relativno fiksni troškovi pri nižem stepenu iskorišćenosti kapaciteta;
Tρ2 - relativno fiksni troškovi pri višem stepenu iskorišćenosti kapaciteta;
Q1 - obim proizvodnje pri nižem stepenu iskorišćenosti kapaciteta;
Q2 - obim proizvodnje pri višem stepenu iskorišćenosti kapaciteta;
ΔTq - granični troškovi po jedinici proizvoda.
Odnos graničnih i varijabilnih troškova
(1) Kada se sa promjenom obima proizvodnje varijabilni troškovi ponašaju
degresivno, granični troškovi su manji od prosječnih degresivno
varijabilnih troškova. Ovo stoga, što su granični troškovi dodatnog obima
proizvodnje, čiji troškovi imaju tendenciju opadanja.
Obim
Twd
Twdq
1
2
3
200
14.000
70
210
14.280
68
ΔQ = 10
ΔT = 280
ΔTq = 28

Obim proizvodnje je porastao za 5 %, a degresivno varijabilni troškovi za 2
%, što je uslovilo pad prosječnih varijabilnih troškova za 2,86 %. Granični
troškovi su niži od prosječnih degresivno varijabilnih troškova:
ΔTq < Twdq ; 28 < 68
Dinamika degresivno varijabilnih i graničnih troškova

(2) Proporcionalno varijabilni troškovi se mijenjaju srazmjerno promjeni
obima proizvodnje, a po jedinici proizvoda su konstantni, što uslovljava da su
granični troškovi jednaki prosječnim proporcionalno varijabilnim
troškovima.
Obim
Twp
Twpq
1
2
3 ( 2 : 1)
200
14.000
70
210
16.800
80
ΔQ = 10
ΔT = 2.800
ΔTq = 280
Obim proizvodnje je porastao za 5 %, a progresivno varijabilni troškovi za 20 %, što je
uslovilo rast prosječnih progresivno varijabilnih i graničnih troškova po jedinici proizvoda.
Granični troškovi po jedinici proizvoda su viši od prosječnih progresivno varijabilnih troš.:
ΔTq >Twpq ; 280 > 80
Dinamika proporcionalno varijabilnih i graničnih troškova

(3) Kod progresivno varijabilnih troškova promjena troškova je veća od projene
obima proizvodnje, što uzrokuje da su granični troškovi veći od prosječno
progresivnih varijabilnih troškova.
Obim
Twπ
Twπq
1
2
3 ( 2 : 1)
200
14.000
70
210
14.700
70
ΔQ = 10
ΔT = 700
ΔTq = 70
Dinamika progresivno varijabilnih i graničnih troškova
Dinamika ukupnih, varijabilnih, graničnih i fiksnih troškova po
jedinici proizvoda
Dinamika troškova po jedinici proizvoda nije identična dinamici troškova u
masi. Dinamika proporcionalnih, fiksnih i relativno fiksnih troškova po
jedinici proizvoda je sljedeća:
1) Proporcionalni troškovi su konstantni po jedinici proizvoda:
Tπq = Tπ = CONST
Q
2) Fiksni troškovi opadaju po jedinici proizvoda pri svakom povećanju obima
proizvodnje:
Tφq = Tφ < po q
Q
3) Relativno fiksni troškovi po jedinici proizvoda su prekidne funkcije, a
prekidi nastaju na granicama zona obima u okviru kojih troškovi opadaju po
jedinici proizvoda s porastom obima proizvodnje:
Tρqz = Tρz = Δq
Qz
Troškovi po jedinici proizvoda su:
Tq = Tπq + Tφq + Tρq

Prosječni varijabilni troškovi (Twq = Tπq + Tρq) su na svakom stepenu
zaposlenosti niži od prosečnih ukupnih troškova. Te dvije krive se ne mogu
sjeći, jer se ukupni troškovi sastoje iz proporcionalnih, relativno fiksnih i
fiksnih troškova. Povećanjem obima proizvodnje ove dije krive se
približavaju, usled slabljenja degresije fiksnih troškova, ali se ne seku. U zoni
degresije granični troškovi brže opadaju od ukupnih i varijabilnih troškova po
jedinici proizvoda i prvi dostižu svoj minimum.

Nakon toga, granični troškovi rastu usled prelaska varijabilnih troškova iz
degresije u progresiju. Troškovi po jedinici proizvoda opadaju sve dok se ne
izjednače s rastućim graničnim troškovima. U tački gde se seku granični i
ukupni troškovi po jedinici proizvoda postiže se optimalan obim proizvodnje,
s obzirom da su troškovi po jedinici proizvoda najniži. Nakon te tačke
troškovi po jedinici proizvoda više ne opadaju već ostaju konstantni. To je
zona optimuma ili proporcionalnosti. U troškovima po jedinici proizvoda,
fiksni troškovi i dalje opadaju, a varijabilni troškovi postepeno rastu,
održavajući ravnotežu s opadajućim fiksnim troškovima.
Dinamika graničnih, varijabilnih, ukupnih i fiksnih troškova po jedinici proizvoda

Troškovi, u celini, kreću se degresivno sve dok su granični troškovi manji od
ukupnih troškova pojedinici proizvoda. U zoni progresije granični troškovi su
viši od prosečnih varijabilnih i ukupnih troškova po jedinici proizvoda; u zoni
progresije fiksni troškovi se i dalje kreću degresivno, ali je ona vrlo slaba da
bi mogla ublažiti progresiju relativno fiksnih troškova.

Ovakva dinamika troškova se javlja kada degresija ukupnih troškova nije
linearna, i kada postoji zona progresije troškova. Pretpostavka za ovakvo
kretanja troškova su:
1) da se pri prelasku u viši stepen zaposlenosti ne menjaju tržišne cene
faktora proizvodnje i
2) da se ne menja intenzitet rada radne snage.
Objašnjenje ovakvog kretanja troškova jeste u sledećem: granični trošak
izražava dodatne troškove za proizvodnju nove količine proizvoda, a kod
prosečnih varijabilnih troškova uvažavaju se i troškovi nastali u proizvodnji
prethodnog obima proizvodnje.
Granični troškovi i prodajne cene
Troškovi i ukupan prihod su determinante dobiti preduzeća. Za uspešno vođenje politike prodajnih
cena neophodno je poznavati troškove pojedinih proizvoda, njihovu uslovljenost kao i strukturu.
Fiksni i varijabilni troškovi različito reaguju na promenu obima realizacije i proizvodnje u slučaju
promene prodajnih cena. Varijabilni troškovi mogu imati koeficijent reagibilnosti ravan, veći ili
manji od jedan, što će usloviti različitu dinamiku troškova po jedinici proizvoda u slučaju povećanja,
odnosno smanjenja obima proizvodnje usled promene prodajnih cena. U slučaju snižavanja
prodajnih cena i rasta obima realizacije, dobit preduzeća može da raste usled degresije fiksnih
troškova. Obim proizvodnje utiče na cenu koštanja po jedinici proizvoda, a time i na visinu dobiti.
Stoga je pouzdanost planiranja obima proizvodnje i troškova bitna za vođenje politike prodajnih
cena i za ekonomski uspeh ukupnog poslovanja preduzeća. Stvarni troškovi se mogu odrediti tek
nakon završetka proizvodnje, kada se na nivo troškova više ne može uticati.

U ekonomskoj literaturi su prisutni različiti metodi utvrđivanja prodajnih cena. Jedan od
metoda jeformiranje prodajnih cena na osnovu graničnih troškova. Polazište ovog
metoda formiranja cena jeste da se za pojedine proizvode moraju pokriti prodajnom
cenom najmanje prosečni varijabilni troškovi. Veća prodajna cena od prosečnih
varijabilnih troškova doprinosi pokriću fiksnih troškova i ostvarivanju dobiti. Odnosno:
Cq − Twq = Mdq ;
Mdq = Tϕq + Doq .
Mdq - marginalna dobit po jedinici proizvoda
Doq - dobit po jedinici proizvoda
Granični troškovi se koriste u određivanju prodajnih cena pri odlučivanju o: specijalnim
porudžbinama, promeni asortimana, snižavanju cena nekog od postojećeg proizvoda,
proizvodnji novog proizvoda, kao i u drugim slučajevima. Granični troškovi se koriste
za određivanje prodajnih cena samo u kratkoročnoj politici prodajnih cena za dodatnu
proizvodnju. Za prethodnu proizvodnju, prodajne cene se zasnivaju na punoj ceni
koštanja, što predstavlja pokriće ukupnih fiksnih troškova preduzeća. Ako je na
dodatnoj proizvodnji prodajna cena iznad graničnih troškova, preduzeće će
ostvariti rast dobiti.

Primer:
Moguć obim proizvodnje iznosi 100.000 komada proizvoda. Ukupni fiksni troškovi
preduzeća iznose 1.800.000 dinara. Varijabilni troškovi po jedinici proizvoda su 80
dinara, a prodajna cena je 145 dinara. Po toj ceni preduzeće može realizovati 60.000
tona. Nova porudžbina od 10.000 komada može se realizovati po prodajnoj ceni od
105 dinara. Da li je ekonomski opravdano prihvatiti ponudu ?
Tabela 15. Obračun troškova za osnovnu i dodatnu proizvodnju (u din.)
Obim T R O Š K O V I
(kom.) Tφ Tw T Tφq Twq Tq
Cq
100.000 1.800.000 8.000.000 9.800.000 18 80 98 145
60.000 1.800.000 4.800.000 6.600.000 30 80 110 145
10.000 - 800.000 800.000 - 80 80 105
Dopunska proizvodnja uzrokuje samo dodatne varijabilne troškove, koji iznose 80
dinara po komadu, odnosno 800.000 dinara za obim od 10.000 komada. Dodatnih
fiksnih troškova nije bilo, a postojeći fiksni troškovi su pokriveni obimom od 60.000
komada.

Prihod (granični) od dodatne proizvodnje iznosio bi 1.050.000 dinara (10.000 kom ×
105 dinara), a granični troškovi 800.000 dinara. Na dodatnoj proizvodnji ostvarila bi se
dobit od 250.000 dinara. Ukupna dobit preduzeća bi porasla za navedeni iznos,
odnosno dobit po periodima bila bi sledeća:
Prvi period: Do1 = (Q'×Cq)− T = (60.000×145)− 6.600.000 = 2.100.000 din .
Drugi period: Do2 = (C1 + ΔC)− (T1 + ΔT) = (60.000×145)+ (10.000×105)− (6.600.000
+ 800.000)
= 2.350.000 dinara.
Prirast dobiti: ΔDo = Do2 – Do1 = 2.350.000 – 2.100.000 = 250.000 din
Porast ukupne dobiti usledio bi zato što je graničan prihod veći od graničnih troškova.
Ekonomski je opravdano snižavati prodajne cene dodatne proizvodnje sve do tačke
iskorišćenosti kapaciteta na kojoj je:
ΔCq > (ΔTπq + ΔTρq) ;
ΔCq > ΔTq .
ΔCq - prodajna cena po jedinici proizvoda za dodatnu proizvodnju
ΔTπq + ΔTρq - granični troškovi po jedinici proizvoda

U ovom slučaju, granična dobit - a to je dobit koja se ostvaruje na realizaciji dodatne
proizvodnje – pokriva deo ranije nepokrivenih fiksnih troškova, što je, u suštini, nova
dobit.
Ukupna granična dobit na dodatnoj proizvodnji je:
ΔDo = Δq×(ΔCq −ΔTq) .
ΔDo - granična dobit
Na ukupan prihod utiču:
1) prodajne cene i
2) elastičnost tražnje.
Uspeh povećanja ili smanjenja prodajnih cena zavisiće od reakcije kupaca na tu
promenu. Za utvrđivanje potrebnog obima proizvodnje, pri izmeni prodajnih cena,
koriste se granični troškovi u sledećem analitičkom izrazu:
Q = Tϕ + Do
Cq - ΔTq

Ovim obrascem se može odrediti obim proizvodnje pri povećanju ili
padu prodajnih cena, uz uslovda se ostvaruje ista dobit kao i pre
izmene prodajnih cena. U ovom slučaju, pretpostavlja se da je
tražnja elastična.
Elastičnost tražnje je drugi faktor koji utiče na ostvaren ukupan
prihod preduzeća. Ukoliko je tražnja neelastična, promene u
ukupnom prihodu će se kretati u istom pravcu u kojem se menjaju
cene. I obratno, ako je tražnja elastična, usled porasta cena opadaće
ukupan prihod, a sniženjem cena ukupan prihod će rasti.
Granični prihod može biti veći, manji ili ravan graničnim troškovima, a
granična dobit može biti pozitivna, negativna ili ravna nuli.

(1) Granična dobit je ravna nuli u slučaju kada je
relativno povećanje obima prodaje jednako relativnom
smanjenju prodajnih cena, i obratno. U tom slučaju
elastičnost tražnje proizvoda je ravna jedinici:
Etcq = kq ;
kcq
Etcq = 1 ; Tada je ΔDo = 0 .
Etcq - elastičnost tražnje u odnosu na cene
ΔDo - granična dobit
kcq - relativne promene u prodajnim cenama

(2) Ako je elastičnost tražnje ispod jedinice, tj. kada
je relativno smanjenje prodajnih cena veće od
relativnog povećanja tražnje, tada se na dodatnoj
proizvodnji javlja gubitak, usled čega dolazi do
smanjenja dobiti iz prvog perioda. Odnosno:
Etcq < 1 , tada je ΔDo < 0 . Ako je Do1 =1; Do2 < 1 .
Do1 - dobit pri nižem stepenu korišćenja kapaciteta
Do2 - dobit pri većem stepenu korišćenja kapaciteta

(3) Ako je elastičnost tražnje veća od jedinice, granična
dobit je pozitivna. U ovom slučaju, relativno smanjenje
prodajne cene je manje od relativnog povećanja
prodatih količina. Odnosno:
Etcq > 1 , onda je ΔDo > 1 .
Sve dok je granični ukupan prihod veći ili jednak
graničnim troškovima, opravdano je povećati
proizvodnju:
ΔC ≥ ΔT , jer je Do2 > Do1 .

Prema ekonomskoj teoriji, u kratkom vremenskom periodu se mogu
zanemariti fiksni troškovi, aliako je reč o dugom vremenskom periodu,
preduzeće mora ukupnim prihodom pokriti ne samo varijabilne,
već i fiksne troškove. To je logično, ako se ima u vidu da preduzeće nastoji
maksimirati dobit u dugom vremenskom razdoblju, a ne u svakom poslu ili
u kratkom vremenskom intervalu.
Jednostrano zasnivanje politike prodajnih cena na graničnim troškovima ne
može poslužiti kao sasvim sigurno sredstvo koje će, u svakom slučaju,
dovesti do optimalne zaposlenosti. Na tražnju utiču i drugi faktori, kao što
su:
1) intenzitet potreba,
2) cene supstituta,
3) tendencije kretanja cena,
4) veličina ličnih primanja građana,
5) stepen elastičnosti tražnje u odnosu na cene i lična primanja i sl.

Granični troškovi imaju značajnu ulogu u diferenciranju prodajnih
cena. Diferenciranje cena i njihova različitost utvrđivanja za
potrošače omogućuje da se ni platežno slabijim potrošačima ne vrši
prodaja s gubitkom. To je ostvarivo uz uslov da se fiksni troškovi
naplaćuju putem prodajne cene od platežno sposobnih kupaca. Ako
se tražnjom na domaćem tržištu koristi samo deo raspoloživih
kapaciteta, najčešće, preostali kapaciteti se koriste u svrhu
proizvodnje za izvoz, ali po nižim prodajnim cenama radi postizanja
konkurentne prednosti.
Granični troškovi su donja granica pri određivanju damping cena, a
svaka viša prodajna cena povećava dobit u masi. Osnovni cilj
prodaje po damping cenama jeste da se niskim cenam na
inostranom tržištu obezbedi veći plasman da bi se postigla
maksimalna iskorišćenost kapaciteta, a time i snižavanje troškova po
jedinici proizvoda.

Diferenciranje cena može da postoji i na domaćem tržištu, kada se za isti proizvod određuju
različite prodajne cene za pojedine kategorije potrošača ili područja prodaje. Drugi razlog zbog
kojeg se sprovodi diferenciranje cena jeste povećanje dobiti. Da bi se moglo sprovesti
diferenciranje cena, nužno je postojanje mogućnosti podele tržišta na više manjih tržišta, kao i
pretpostavka da preduzeća mogu sprečavati orijentaciju kupaca sa skupljih na jeftinija tržišta.
Način može biti vrlo raznolik. Na primer, železnica određuje različite prevozne tarife, iako ima
jednake troškove za prevoz robe iste težine i zapremine. Elektrodistribucija određuje različite cene
za različite kategorije potrošača i vreme korišćenja (danju ili noću). Utrošena voda obračunava se
za industriju po višim cenama u odnosu na cene u domaćinstvima.
Diferenciranje cena ima i svoje negativne strane. Diferenciranje prodajnih cena je snažno oružje u
konkurentskoj borbi sa slabijima. Ono nepovoljno utiče pri izboru lokacije novih preduzeća. Kada
se diferenciranje vrši po geografskom kriterijumu, jači konkurent će na istom području nastupiti s
nižim prodajnim cenama, tako da se gubi prednost zasnovana na pravilnom izboru lokacije.
Diferenciranje cena utiče i na poslovnu politiku kupaca. Ako su kupci druga preduzeća, cene će
uticati na visinu njihovih troškova, a, stoga, i na prodajne cene njihovih proizvoda. Kada se,
međutim, kao kupci javljaju neposredni potrošači, diferencirane cene služe kao sredstvo za
preraspodelu dohotka.
Zone u dinamici troškova
Pojam “zona troškova“ podrazumeva raspon između dva stepena uposlenosti kapaciteta u kojem
troškovi ispoljavaju svoje karakteristično kretanje. U dinamici troškova se formiraju tri karakteristične
zone:
1) zona degresije,
2) zona optimuma (optimalne zaposlenosti) i
3) zona progresije.
Zona degresije troškova se prostire od nultog stepena uposlenosti kapaciteta do granice degresije
troškova, koja se, u proseku, nalazi u više od ¾ kapaciteta. Pri povećanju obima proizvodnje, od
nultog stepena uposlenosti, ukupni troškovi prvo rastu degresivno. Razlog ovakve dinamike je u
strukturi ukupnih troškova koji se sastoje iz fiksnih (Tφ) i varijabilnih troškova (Tπ + Tρ). Fiksni
troškovi u masi ostaju isti, bez obzira na stepen uposlenosti kapaciteta, dok varijabilni troškovi
rastu s povećanjem obima proizvodnje, ali sporije od rasta obima. U sklopu varijabilnih troškova
proporcionalni troškovi rastu srazmerno porastu obima proizvodnje, a relativno fiksni rastu degresivno.
U ovoj zoni ukupni troškovi rastu degresivno. Po jedinici proizvoda ukupni troškovi opadaju.
Ovo zbog toga što su proporcionalni troškovi po jedinici konstantni (nepromenljivi), a fiksni
troškovi po jedinici proizvoda opadaju s porastom obima proizvodnje. Degresija troškova, tj. opadanje
troškova po jedinici proizvoda, na početku zone je izrazita, ali kada se stepen uposlenosti
tehničkog kapaciteta približava granici degresije – degresivnost slabi. Na granici degresije se postižu
najniži troškovi po jedinici proizvoda. Degresija ukupnih troškova po jedinici proizvoda je jača
ako je učešće fiksnih troškova u ukupnim troškovima veće.

Nakon zone degresije formira se zona optimuma. U ovoj zoni ukupni troškovi izvesno vreme rastu
srazmerno s povećanjem obima proizvodnje. U njoj se postižu najniži troškovi po jedinici proizvoda,
odnosno ravni su troškovima po jedinici proizvoda na granici degresije. Osim toga, postiže se i
maksimalna dobit po jedinici proizvoda. Pojam optimalnog stepena uposlenosti kapaciteta se vezuje
za odnos između obima proizvodnje i ukupnih troškova po jedinici proizvoda. Optimalan stepen
uposlenosti kapaciteta se ostvaruje pri izjednačenju ukupnih i graničnih troškova po jedinici proizvoda.
Međutim, dobit ne zavisi samo od tog odnosa već i od tržišnih cena. S povećanjem razlike
između tržišne cene i troškova po jedinici proizvoda raste dobit, i obratno.
Zona obuhvata, u proseku, raspon između 80 % do 90 % uposlenosti kapacitea, i ima tendenciju
sužavanja s porastom učešća fiksnih troškova u strukturi ukupnih troškova. U preduzeću gde fiksni
troškovi pretežno učestvuju u strukturi ukupnih troškova, zona optimuma je samo jedan stepen
uposlenosti kapaciteta – stepen uposlenosti kapaciteta kod koga degresija troškova prelazi u progresiju.
Korišćenje kapaciteta ispod tog stepena uposlenosti, po pravilu, dovodi do gubitka. Zbog
toga su visokomehanizovana i automatizovana preduzeća manje elastična na promene obima proizvodnje.
Nasuprot velikih preduzeća, mala preduzeća, u principu, karakteriše veće učešće varijabilnih
troškova u ukupnim troškovima, što širi zonu optimuma.

Povećanjem obima proizvodnje iznad zone optimuma ukupni
troškovi rastu progresivno, tj. brže od rasta obima proizvodnje.
Porast troškova po jedinici proizvoda je veći što se obim
proizvodnje više udaljava od zone optimuma. Porast troškova u
zoni progresije uslovljavaju promene u strukturi troškova; dolazi
do progresije varijabilnih troškova. Pošto je progresija
varijabilnih troškova jača od degresije fiksnih troškova, ukupni
troškovi po jedinici proizvoda prelaze u progresiju. Zona
progresije se prostire od zone optimuma do maksimalnog
stepena iskorišćenosti kapaciteta (videti naredne slike).
Karakteristične zone u dinamici troškova
Kretanje ukupnih troškova po zonama
Dinamika ukupnih, varijabilnih, fiksnih, graničnih troškova i troškova po jedinici proizvoda

Za analizu strukture, visine i dinamike troškova, u zavisnosti od promene
obima, neophodno je analizirati:
1) ukupne troškove,
2) troškove po jedinici proizvoda i
3) granične troškove.
Promenom obima proizvodnje se menjaju ukupni troškovi, pri čemu se
troškovi po jedinici proizvoda menjaju (fiksni + varijabilni troškovi) u
zavisnosti od strukture ukupnih troškova i stepena iskorišćenosti kapaciteta.
Istovremeno, marginalni troškovi imaće različitu dinamiku, u zavisnosti
od zone u kojoj se povećava obim proizvodnje, te, stoga, i različit uticaj na
dinamiku ukupnih troškova u masi i po jedinici proizvoda.
(1) Analiza dinamike ukupnih troškova nalaže prethodno sagledavanje
njihove strukture, s obzirom da se na taj način otkrivaju generatori
dinamike. Dakle, bitno je analizirati strukturu ukupnih troškova prema
njihovoj vezanosti za nosioce – proizvode. Direktni troškovi imaju
proporcionalan karakter, a indirektni troškovi relativno fiksni (degresivni,
progresivni) ili fiksni karakter – u odnosu na promenu obima proizvodnje.
Struktura i odnos direktnih i indirektnih troškova objašnjava dinamiku
ukupnih troškova i karakter njihove dinamičnosti. Za analitičko izučavanje
faktora dinamike troškova bitna je ekonomska sadržina pojedinih
troškova. Naime, po ekonomskoj sadržini troškovi mogu biti jednostavni ili
složeni. Jednostavni troškovi obuhvataju trošenje samo jednog faktora
proizvodnje (na primer, troškove materijala, energije, radne snage,
sredstava za rad). Složeni troškovi obuhvataju troškove više faktora
proizvodnje (na primer, troškove održavanja sredstava za rad koji
obuhvataju troškove materijala, radne snage, troškove alata koji se
koriste pri održavanju). Troškovi u sklopu složenih troškova mogu imati
različitu elastičnost u odnosu na dinamiku obima proizvodnje. Poznavanje
ekonomske sadržine svakog troška je bitno za analizu dinamike ukupnih
troškova.

Funkcija ukupnih troškova koja pokazuje zavisnost ukupnih troškova
od pojedinih faktora proizvodnje i njihovih nabavnih cena glasi:
T = f (M, I,R,Cu)
f - funkcija
Cu - nabavne cene utrošaka faktora proizvodnje
Polazna osnova analize dinamike ukupnih troškova je odnos između
fiksnih (Tφ) i varijabilnih troškova (Tw):
T = Tφ + Tw
Grafički prikaz dinamike ukupnih troškova i njene strukture pokazuje
naredna slika.
Dinamika ukupnih, varijabilnih i fiksnih troškova u masi
(2) Troškovi po jedinici proizvoda (Tq) se utvrđuju
deljenjem ukupnih troškova s ostvarenim obimom
proizvodnje:
Tq = T + Tw
Q
Q
S rastom obima proizvodnje troškovi po jedinici proizvoda
opadaju usled različite dinamike fiksnih i varijabilnih
troškova po jedinici proizvoda. Naredna slika pokazuje
dinamiku varijabilnih i fiksnih troškova u masi i po jedinici
proizvoda pri različitom obimu proizvodnje.

Varijabilni troškovi po jedinici proizvoda opadaju
do tačke x2, kada dostižu najniži nivo. Nakon
tačke (x2) varijabilni troškovi rastu progresivno.
Fiksni troškovi po jedinici proizvoda su u stalnoj
degresiji. Dinamika varijabilnih i fiksnih troškova
utiče na dinamiku ukupnih troškova, koju ilustruje
sledeća slika.
Dinamika troškova u masi i po jedinici
proizvoda
Sve do tačke x2 troškovi po jedinici proizvoda opadaju, a nakon te tačke rastu, s tim da je dinamika
rasta sporija od rasta varijabilnih troškova po jedinici proizvoda. Sporiji rast troškova po jedinici
proizvoda uslovljava stalni pad fiksnih troškova po jedinici proizvoda.
(3) Granični troškovi predstavljaju dodatne troškove novog obima proizvodnje, i obratno, opadajuće
troškove za opadajući obim proizvodnje. Granični troškovi se razlikuju po strukturi i visini od
troškova po jedinici proizvoda prethodnog obima. U zoni degresije granični troškovi po jedinici
proizvoda sadrže opadajuće varijabilne troškove, te su niži od troškova po jedinici proizvoda.
Nakon optimalnog stepena iskorišćenosti kapaciteta, granični troškovi po jedinici proizvoda sadrže
rastuće varijabilne troškove, te su viši od troškova po jedinici proizvoda. Rast graničnih troškova
po jedinici proizvoda uslovljava rast troškova po jedinici proizvoda, ali sporije, s obzirom na
prisutne stalno opadajuće fiksne troškove po jedinici proizvoda. Uticaj graničnih troškova na
dinamiku ukupnih troškova u masi i po jedinici proizvoda zavisi od strukture i visine ovih troškova u
različitim zonama zaposlenosti.
Dinamika ukupnih i graničnih troškova u masi i po jedinici proizvoda