Transcript ПЛАВИ ЧУПЕРАК Мирослав Антић ПЛАВА ЗВЕЗДА Иза шума, иза гора, иза река, иза мора, жбуња, трава, опет ноћас тебе чека чудна нека звезда плава, звезда права. Чак.

ПЛАВИ ЧУПЕРАК
Мирослав Антић
ПЛАВА ЗВЕЗДА
Иза шума, иза гора, иза река, иза мора,
жбуња, трава,
опет ноћас тебе чека чудна нека звезда плава,
звезда права.
Чак и ако не верујеш,
пробај тога да се сетиш.
Кад зажмуриш и кад заспиш, ти покушај да је
чујеш,
да одлетиш,
да је стигнеш и ухватиш и сачуваш кад се
вратиш.
Али пази:
ако није сасвим плава, сасвим права,
мора лепше да се спава, да се сања до свитања,
мора даље да се лута,
триста пута,
петсто пута,
мора друга да се нађе... трећа... пета...
мора у сну да се зађе на крај света
и још даље иза краја - до бескраја.
Мора бити такве звезде.
Што се чудиш?
Пази само да је негде не испустиш док се
будиш.
Пази само да се негде не изгуби,
не повреди.
Таква звезда у животу много значи, много
вреди.
Ја ти нећу рећи шта је ова звезда плава,
звезда сјајна.
Кад је нађеш - сам ћеш знати.
Сад је тајна.
ДРХТАВА ПЕСМА
Осећам: нешто у мени расте
помало болно - помало бело,
као да некакве збуњене ласте
лете кроз моју главу и тело.
Врте се.
Престижу.
Нешто траже.
Од њих се на усни дах ужари.
Ја не знам шта ћу,
а мама каже:
још си ти балава за такве ствари.
Осећам: нешто у мени прска
као кад пупољак зенице шири.
Зашуми некаква златна трска
и неће под челом да се смири.
Ту облог не помаже.
Душа се кикоће и крвари.
Нешто ме мучи,
а мама каже:
још си ти балава за такве ствари.
Онда ме закити презрело лето:
два грозда - као две топле тачке.
Све ми у ребрима разапето.
Све окренуто наглавачке.
А све је ипак луђе и драже.
Срце би пространства да озари.
Плачем од среће,
а мама каже:
још си ти балава за такве ствари.
Природо, чуј ме:
лагања нема!
Ти бујај - ја ћу од тебе више!
И нека широко у нама двема
огроман ружичаст ветар дише.
И лудуј, природо!
Зри наопако!
Само ми немир не поквари.
Волим те што си заиста тако
к'о и ја балава за дивне ствари.
ШАШАВА ПЕСМА
Мама ми каже: шашаво моје,
шта се то збива у твојој глави?
Сви они личе, сви много личе
на нешто лепо као из приче.
У њој дечаци, кажем, постоје,
дечаци смеђи, црни и плави.
На све што чекам. На све што хоћу.
Личе на немир. И на самоћу.
Мама ми каже: шашаво моје,
зар могу тамо сви да се сложе?
Мама ми каже: шашаво моје,
па они, значи, не постоје!
Ја мами кажем: кад већ постоје,
нек ту и стоје - шта се може!
Постоје, кажем, као на јави
дечаци смеђи, црни и плави.
Мама ми каже: пусти приче,
- збијени тако на шта личе?
Шта да се ради, мама вели.
Ја руком махнем
и уздахнем.
Ја кажем: ништа, већ да се жели
да никад чекање не избледи.
Мама ме пита: а да л то вреди?
А ја се смешкам: видећеш - вреди!
ПЛАВИ ЧУПЕРАК
Чуперак косе обично носе
неко на оку, неко до носа,
ал' има један чуперак плави
замисли где?
У мојој глави.
Како у глави да буде коса?
Лепо.
У глави.
То није мој чуперак плави
већ једне Сање из шестог 'а'.
Па шта?
Видећеш шта кад једног дана
чуперак нечије косе туђе
мало у твоју главу уђе,
па се умудриш,
удрвениш,
па мало - мало па... поцрвениш,
па грицкаш нокте
и кријеш лице,
па шаљеш тајне цедуљице,
па нешто куњаш,
па се мучиш,
па учиш - а све којешта учиш.
Измешаш роткве и ромбоиде.
Измешаш ноте и пирамиде.
Измешаш лептире и градове.
И спортове и ручне радове.
И тропско биље. И старе Грке.
И лепо не знаш шта ћеш од муке.
Сад видиш шта је чуперак плави
кад ти се данима мота по глави,
па од дечака - правог јунака
направи туњавка и неспретњака.
ДОСАДНА ПЕСМА
Толико ми је досадно
да не знам шта ћу.
Кад излазим из школе
накривим капу на лево око
и побијем се са тројицом
бар да ме виде девојчице.
Девојчице су смешна створења,
дугоноге,
округле,
пегаве или кратковиде,
много лажу и оговарају
и пишу љубавна писма
која ми ставе под клупу.
Мени је све то досадно.
Ипак, прочитам писма,
најлепше речи препишем
- ако ми некад затреба,
а од оног што остане
направим папирне лађе,
направим птице,
сланике,
жабе,
и бајаги се играм
а тако ми је досадно.
Досадно ми је да порастем,
да носим тесне ципеле
и да се оженим.
Они који порасту прво се данима мрзе
онда се данима свађају.
Једино ми је жао мог тате.
Да је остао дечак као ја,
баш би смо дивно могли да се дружимо
и да заједно будемо заљубљени
у наставницу историје.
Све остало ми је досадно.
Толико ми је досадно
да не знам шта ћу,
него накривим капу на лево око
и побијем се са још тројицом
чак и кад нема девојчица.
ЗАПИСАНО У СРЕДУ
У среду смо се први пут срели,
а до тада се нисмо знали.
У петак смо се заволели.
У понедељак посвађали.
Опет је среда. Сад свима кажем
док лутам по корзу сам:
не, није она лепша ни дража
од других девојчица које знам.
Па кад је сретнем - очи кријем.
Звиждућем. Гледам у нешто друго.
И мислим: збиља, свеједно ми је...
Ал' окрећем се дуго... дуго...
ОПОМЕНА
Важно је, можда, и то да знамо:
човек је жељан тек ако жели.
И ако себе целог дамо,
тек тада и можемо бити цели.
Сазнаћемо тек ако кажемо
речи искрене, истоветне.
И само онда кад и ми тражимо,
моћи ће неко и нас да сретне.
ТАЈНА
Свако има неку тајну:
шу - шу - шу...
Неко лепу и бескрајну,
неко тужну или смешну,
неко злу.
Неко своју тајну слаже.
Неко одмах мами каже.
Неко своју тајну не би
испричао ни у сну.
Неко шапне само теби...
као другу - шу - шу - шу...
Обично су тајне главне
измишљене и љубавне.
Ал' и друге кад се зброје,
наше, ваше, моје, твоје,
леве, десне, чудне, сјајне,
све једнако много значе,
јер - иначе
зашто би се звале тајне?
И ја имам једну тајну
врло важну, врло вредну.
Ником другом - само теби
пришапнућу јутрос њу.
Ходи ближе: шу - шу - шу...
Сутра рано... шу - шу - шу...
Баш онамо... шу - шу - шу...
Али ником то не кажи.
Сам потражи.
Шу - шу - шу...
Пронаћи ћеш врло лако
и видећеш да је тако.
Мирослав Мика Антић
“Чуперак косе обично носе
неко на оку,
неко до носа,
ал' има један чуперак плави
замисли где: у мојој глави.“
Наградно питање: Познајете ли тинејџера који
не зна да су ово стихови из песме "Плави
чуперак" Мирослава Мике Антића.
Ако таквог успете да пронађете, водите га до
прве библиотеке, а награда ће вам бити осећај да
сте нешто лепо учинили за неког драгог.
" Вечити дечак " српске поезије овом песмом уселио
се у срца оних управо први пут заљубљених, али и
свих оних који су некада то били. Збирка песама
"Плави чуперак" је јединствен пример љубавне
поезије за децу и његова најпознатија и
најпопуларнија књига.
Рођен је у Мокрину 14. марта 1932. године. Основну
школу завршио је у Мокрину, гимназију у Кикинди
и Панчеву. Студирао је славистику у Београду,
радио као новинар, бавио се и филмском режијом,
као и писањем сценарија.
Једном приликом је изјавио "Био сам нормално
дете, боксовао сам, за мене је поезија била
којештарија. Дуго сам мислио да то пишу само
ћакнути, ударени." Шта га је подстакло да ипак
почне да пише стихове не знамо, али прву
песму ("Мајка") објављује већ са 16 година .
Прву књигу песама "Испричано за пролеће"
објавио је 1950. године, а прву књигу песама за
децу "Насмејани свет" 1955.
Као песник, за 35 година стваралаштва, објавио
је више од 30 књига. Најзначајнија дела су му
збирке песама: "Испричано за пролеће",
"Плаво небо", "Гарави сокак", "Концерт за
1001 бубањ", "Плави чуперак", "Последња
бајка", "Насмејани свет", "Шашава књига",
"Прва љубав", "Свашта умем"...
Песник је преминуо 24. јуна 1986. година.