MOTIVI

•

U svakom trenutku u pozadini naših misli i delovanja leži bezbroj motiva koji se međusobno prepliću

•

Široki raspon motiva utiče na to šta mislimo, osećamo i činimo

• Motivacija - opšte stanje pobuđenosti koje je pokrenuto unutrašnjim ili spoljašnjim podsticajima, a usmereno je ka postizanju ciljeva koji doprinose zadovoljstvu • U okviru stanja pobuđenosti razlikujemo sledeće pokretače čovekovog ponašanja: potreba, nagon, težnja, želja i namera.

• Motivi počinju sa javljanjem potrebe (želje, težnje, namere) koja nastaje kada se naruši stanje relativne ravnoteže, pri kojoj osoba normalno funkcioniše u organskom, psihološkom i svakom drugom smislu.

• Svesno doživljena potreba je nagon koji osobu usmerava da nešto preduzme kako bi potrebu zadovoljila.

• Ponašanje usmereno ka ostvarenju cilja naziva se instrumentalnim

ponašanjem

• Ostvarenje cilja je važan element motiva i znači zadovoljenje potrebe • Primer instrumentalnog ponašanja: dete koje plače jer ne želi da ide na spavanje. Na plač deteta majka prestaje da insistira na odlasku na spavanje i teši dete. Na osnovu određenog broja iskustava u kojima je plač sredstvo postizanja cilja, dete razume da je njegov plač instrument oslobađanja od odlaska na spavanje i počinje da ga redovno koristi u zadovoljavanju svojih potreba.

• Kada uz potrebu i nagon u svesti postoji i predstava privlačnog cilja koji može da zadovolji postojeću potrebu, javlja se želja.

PODELA MOTIVA

• Homeostazni motivi (nazivaju se još biološki ili fiziološki), su zasnovani na postizanju homeostaze (ravnoteže) u organizmu, odnosno, na zadovoljenju urođenih potreba (glad, žeđ, mokrenje, seksualni nagon itd.) • Stanje homeostaze u organizmu narušava se različitim

nedostacima

i

viškovima

koji podstiču delovanje organizma ka zadovoljenju narušenih potreba.

• Osnovne karakteristike homeostaznih

neprijatno draženje, napetost koja goni na aktivnost i koja ima za cilj eliminisanje neprijatnosti

motiva su:

• • • Homeostazni motivi se dele na: (1) motive za održavanje jedinke – glad, žeđ, izbegavanje bola, odmor, san, toplota... i (2) motive za produžetak vrste – seksualni i roditeljski motiv.

• • Nehomeostazni motivi se nazivaju još i viši ili složeni motivi a čine ih socijalni (društveni) i lični (ego) motivi. Kod ovih motiva nema neprijatne napetosti, organizam teži povećanju a ne smanjenju draženja.

Nehomeostazni motivi uključuju motive za aktivnosti, čulne stimulacije i radoznalost.

• Lični motivi su usmereni na sopstvenu ličnost, na sopstveno Ja, a odnose se na samopotvrđivanje, samoisticanje, težnju ka

moći, superiornosti itd.

• Ovi motivi zadovoljavaju mnoge urođene motive, a kriterijum njihovog zadovoljenja nalazi se u samoj osobi (lični ideal) ili u drugima.

• Postoje četiri osnovna lična motiva: motiv sigurnosti – potreba da nas niko ne ugrožava; • motiv za ugledom i poštovanjem – potreba da nas drugi uvažavaju; • motiv prestiža – potreba da se bude bolji od drugih; • motiv moći – potreba da se dominira. Ovaj motiv je povezan sa ličnom promocijom i ličnim marketingom.

• Od ličnih motiva posebno se pominje motiv postignuća koji podrazumeva tendenciju drugima.

da se postigne nešto vredno i nešto čime se pojedinac može istaći pred • Motiv postignuća je naučen motiv i on zavisi od faktora sredine, potkrepljenja i sl.

• Ovaj motiv je naročito karakterističan za ekonomski razvijenija društva u kojima je uspeh vrlo važan i presudan za postizanje određenog društvenog statusa.

• Društveni motivi su motivi koji za svoje javljanje i zadovoljenje zahtevaju vezu i interakciju sa drugim ljudima. Oni mogu biti pozitivni i negativni.

• Pozitivni društveni motivi (afilijativni motiv) uključuje čovekovu potrebu da oko sebe ima ljude koji će ga voleti i razumeti, ljude na koje može da se osloni i sa kojima doživljava bliskost i poverenje.

• Neki autori u okviru ove grupe motiva posebno izdvajaju tzv.

gregarni motiv koji se manifestuje u težnji pojedinca da bude zajedno sa drugim ljudima, da bude deo neke socijalne grupe i u osećanju uznemirenosti i nelagodnosti kada je izvan svoje grupe (težnja slična životinjama koje se okupljaju u stado).

• Negativni društveni motiv podrazumeva potrebu za drugim ljudima, ali u pravcu demonstriranja svoje moći ili da bi se drugim ljudima nanosilo neko zlo.

• Ovi motivi se ogledaju u sebičnosti i neprijatnosti prema drugima, a najizraženiji je motiv agresivnosti koji uključuje težnju za nanošenjem štete i povrede do uništenja.

• Po svom izvoru nastanka, motivacija svakoga od nas može biti unutrašnja (intrinzična) i spoljašnja (ekstrinzična).

• Intrinzična motivacija proizilazi iz same ličnosti, iz volje i želje da se preduzimaju određene aktivnosti koje volimo (učestvujemo u nekoj aktivnosti jer nam to donosi uživanje, prijatnost i sl.).

• Ekstrinzična motivacija proizilazi iz spoljašnjih okolnosti ili faktora (učestvovanje u određenoj aktivnosti i ostvarenje nekog cilja donosi prateće nagrade poput novca, socijalnog priznanja, unapređenja i sl.).

• U odnosu na vrstu preovlađujuće motivacije prema određenoj aktivnosti – da li nešto radimo jer očekujemo nagradu ili zbog toga što to volimo, razlikovaće se i naše ponašanje • Kada radimo posao u kom uživamo mi sami preuzimamo vođstvo, sami regulišemo intenzitet i tempo svog rada i ponašanja i otporni smo na negativnu povratnu informaciju (kritiku) o svom postignuću • Suprotno ovome, ako radimo određenu aktivnost i pri tome smo motivisani spoljašnjim faktorima, biće nam potrebno dosta instrukcija, vođenje u radu i pozitivna povratna informacija o našem postignuću u nastojanju da održimo poželjan nivo motivacije.

•

Funkcionalna autonomija motiva

Gordon Olport (Allport, 1961) govori o funkcionalnoj autonomiji motiva i napominje da između potreba i ciljeva kojima težimo stoji instrumentalno ponašanje koje je sredstvo ostvarenja potrebe.

• U slučajevima kada to ponašanje umesto sredstva postane samo sebi cilj funkcionalno se osamostaljuje i razvija novi motiv.

• Primer deteta koje pri polasku u školu želi da opravda očekivanje roditelja, nastavnika i socijalne sredine, a kada odraste, razvije potrebu za učenjem. U početku je saznajni motiv bio u drugom planu, ali je kasnije taj motiv postao funkcionalno autonoman

•

T eorija samodeterminacije

• Prema teoriji samodeterminacije (Deci i Ryan, 2000), intrinzična motivacija je prirodna motivaciona tendencija čoveka, prototip samodeterminišućih aktivnosti koju socijalna okolina može još više podstaći, ali i sprečiti.

• Ukoliko socijalna okolina onemogućuje pojedincu da zadovolji tri osnovne psihološke potrebe: potrebu za autonomijom, potrebu za kompetencijom i potrebu za povezanošću, pojedinac će ugušiti svoju intrinzičnu motivaciju i biće motivisan isključivo spoljašnjim faktorima.

• Autonomija se odnosi na potrebu postizanja osećanja samousmerenosti i lične regulacije sopstvenog ponašanja.

• Kompetencija podrazumeva potrebu da se osećamo uspešno i sposobno, odnosno, da naše interakcije sa spoljašnjom (fizičkom i socijalnom) sredinom budu efikasne i efektivne •

Povezanost sa drugima

predstavlja potrebu za uspostavljanjem bliskih emotivnih veza sa drugim ljudima (osećanje privrženosti).

•

U meri u kojoj socijalna sredina omogućava zadovoljenje ovih potreba, ljudi će se razvijati i funkcionisati na zdrav način, a u meri u kojoj su ove potrebe nezadovoljene – funkcionisaće na bolestan i neoptimalan način.

• Prema istim autorima, bilo koja vrsta spoljašnje nagrade negativno će delovati na intrinzičnu motivaciju, jer spoljašnje nagrade imaju eksterni (spoljašnji) lokus kontrole i uzročnosti i one narušavaju primarnu potrebu za autonomijom • Mogućnost izbora i davanje prilika za samoinicijativu podstiču intrinzičnu motivaciju jer omogućavaju veći osećaj autonomije, daju priliku čine osnovu za intrinzično ponašanje.

za iskazivanje kompetentnosti i povezanosti sa drugim ljudima i time

• Dakle, prema teoriji samodeterminacije, ukoliko dete uživa u određenoj aktivnosti (na primer, uživa u crtanju), potrebno je pohvaliti ga, ali ga ne treba dodatno nagrađivati.

• Detetu je nagrada upravo njegovo zadovoljstvo i unutrašnje ispunjenje koje ono dobija upražnjavanjem voljene aktivnosti.

• Ukoliko se detetova omiljena aktivnost i dodatno nagradi (slatkišem, poklonom i sl.), aktivnost će poprimiti spoljašnju uzročnost, što će rezultirati gašenjem autentične, intrinzičke motivacije kod deteta i gubljenjem onog entuzijazma i ushićenosti koji su postojali ranije.

•

Kakav je odnos motivacije i emocija?

• • •

Motivacioni i emocionalni sistem utiču na mentalnu energiju svake osobe.

Njihovim delovanjem nastaje stanje pobuđenosti i proces pokretanja ličnosti na aktivnost.

Motivi podstiču i razvijaju psihičku energiju osobe i usmeravaju je ka važnim zadacima i ciljevima.

• Emocije pojačavaju ili umanjuju specifične motive i pomažu u integrisanju motivacionog ponašanja tokom socijalnih interakcija osobe.

• Kao primer ilustracije uzajamnog delovanja motiva i emocija navodimo potrebu za postignućem (motiv za postignućem) kod sportiste.

• Potreba za postignućem će motivisati osobu ka postizanju vrhunskih rezultata u određenom sportu, a emocije ponosa i zadovoljstva će održati i podržati to postignuće.

• • U sličnoj situaciji, prisustvo emocija krivice i kajanja kod sportiste (npr. da se ne učini šteta drugima, da se ne postigne pobeda na račun drugih), pomoći će da sportista ostvari vrhunsko postignuće uz poštovanje drugih sportista, njihovih prava i fer plej igru.

•

PRIMARNE EMOCIJE

•

OSEĆANJE STRAHA

• Osećanje straha vrednost ugrožava se oseća u situacijama kada procenjujemo da je ugrožena neka naša vrednost i kada istovremeno procenjujemo da ne možemo da se adekvatno suprotstavimo objektu ili situaciji koja tu • Važna odrednica kvaliteta straha je procena koju činimo, a koja se odnosi na mogućnost da se uklonimo ili izbegnemo pomenutu situaciju.

• Strah predstavlja grupu osećanja. • Strepnja - poseban oblik straha, koji je vezan za anticipaciju budućnosti. Strepnja može da se javi u obliku treme, zabrinutosti i anksioznosti.

• Trema je vrsta straha koji se oseća u vezi s nekom određenom budućom situacijom koja uključuje proveru sposobnosti i umeća osobe, a za koju osoba procenjuje da možda prevazilazi njene sposobnosti.

• Trema može imati i pozitivan uticaj, pa može stimulisati osobu u njenom nastojanju da se u određenoj situaciji što bolje predstavi.

• Tzv. stimulativna trema može motivisati i pokrenuti osobu da preispita i unapredi svoje sposobnosti, znanje i veštine koje su potrebne za situaciju koja je očekuje.

• Takva trema stimuliše osobu, podiže stepen uzbuđenja kako bi se osoba što bolje snašla u datoj situaciji. Stimulativna trema je povezana s aktivacijom simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema • Rezultat stimulativne treme najčešće je još bolja priprema osobe za situaciju i izazove koji je očekuju.

• • Ukoliko trema dostigne veće razmere i u tom smislu potpuno psihofizički ,,blokira” osobu, govorimo o tzv. inhibitornoj tremi.

Inhibitorna trema se ispoljava u izbegavajućem ponašanju i odustajanju od ulaska u buduću situaciju.

• To ponašanje je povezano sa procenom osobe da je potpuno nespremna za datu situaciju, da situacija prevazilazi njene mogućnosti i granice.

• • Anksioznost je vrsta strepnje koju osoba oseća kada procenjuje da njena trenutna celokupna životna situacija prevazilazi njene sposobnosti.

Osoba je anksiozna kada procenjuje da nije u stanju da izađe na kraj sa životnim teškoćama • Anksioznost je neodređenog karaktera i često se naziva lebdeći strah.

• Ukoliko anksioznost potraje, osoba će pribegavati njenom eliminisanju ili transformaciji putem: (1) konkretizacije anksioznosti – usmeravanje anksioznosti ka određenom objektu i nastanak fobija ili (2) izražavanja anksioznosti putem telesnih simptoma – tzv. somatizacija anksioznosti (migrena, čir, hipertenzija i sl.).

• • • Zabrinutost je vrsta strepnje koja se odnosi na pretpostavku i pomisao da bi neka okolnost u koju osoba nema uvid i/ili kontrolu mogla ugroziti nešto što ona smatra važnim ili za šta sebe smatra odgovornom.

Panika je intenzivan, snažan strah. Povezana je sa doživljajem vremena. Uspaničena osoba veruje da nema vremena i da mora odmah pronaći izlaz iz situacije, što nije uvek tačno.

•

DEČIJI STRAHOVI

• Kod dece se javljaju različiti strahovi - univerzalni ljudski strahovi, kao što su strah od izmicanja podloge, strah od iznenadnog, jakog zvuka ili bljeska itd • Kod dece se javljaju i neki specifični strahovi kao što je kastracioni strah, strah od odvajanja, strah od nepoznatih ljudi i stranaca, strah od prljanja, strah od životinja, strah od demona, čudovišta itd.

• Intenzitet dečijeg straha zavisiće od detetovog temperamenta (dispozicije za način emocionalnog reagovanja), njegovog nivoa anksioznosti, ranijih iskustava deteta i detetove imaginacije, kao i od trenutne situacije (iznenadnost stimulusa, intenzitet i sl.).

•

Na koji način se treba odnositi prema dečijim strahovima?

• Kada su u pitanju dečiji strahovi, pokušaji razumnog objašnjenja (U sobi nema vuka i vuk ne može doći.), pokušaji ismevanja, ignorisanja i sl., nisu načini koji će dati rezultate • Odrasli koji brinu o detetu treba da prihvate dečije strahove sa uvažavanjem i respektom.

• Odrasli mogu podučiti dete kako da se ono što efikasnije izbori sa strahom i izvorom svog straha: •

Udahni duboko, napuni svoje mišiće snagom i prođi kroz sobu, videćeš da ćeš uspeti!

•

Hajde da zatvorimo oči i da tog strašnog monstruma pretvorimo u smešnog i zabavnog!

•

Ostavićemo lampicu pored tvog kreveta, pa ako poželiš, možeš je upaliti i proveriti da nema nikoga u tvojoj sobi.

•

Hajde da ti pročitam bajku u kojoj je jedan dečak, kao ti, uspeo da pobedi vukodlaka i da ga otera svojoj kući!...

• • Značajna intervencija odraslih koji brinu o detetu, a koja može umanjiti određene strahove i podstaći osećaj sigurnosti kod deteta jeste informisanje deteta.

Ovo se posebno odnosi na smanjenje straha od odvajanja koji ima svoj kontinuitet, a često je i intenzivan

• Sa detetom treba razvijati pošten i autentičan odnos i, u tom pravcu, ne treba ga obmanjivati, već iskreno razgovarati i informisati ga o situacijama koje će nastupiti.

• Na ovaj način izbeći će se iznenadne, nove situacije, a nastupajuća promena neće biti previše intenzivna da prouzrokuje strah kod deteta.

• Ako su roditelji skloni tome da obmanjuju dete razviće se nepoverenje na relaciji roditelj dete.

• • • Slična intervencija informisanju jeste potpuna psihološka priprema deteta za nove situacije koje potencijalno mogu imati karakter zastrašujućih ili ugrožavajućih stimulusa za dete.

Tako npr. polazak u školu može predstavljati situaciju koja je puna novih stimulusa i nepoznatih okolnosti za dete.

• Iako za neku decu polazak u školu nije izrazito stresna okolnost, potpuna priprema deteta preduprediće stres i potpuno eliminisati nastajanje straha bilo kog intenziteta.

• Zbog svog intenziteta i trajanja, dečiji strahovi mogu ponekad podstaći buđenje deteta usred noći.

• Noćne more se javljaju kod dece uzrasta od tri do osam godina i manifestuju strašnih stvorenja.

se vrištanjem, silovitim plakanjem, nemogućnošću deteta da razlikuje realnost od sna i pokušajima da se i nakon buđenja odbrani od ,,napada” • U ovim situacijama vrlo je važno da roditelj ili odrasli koji o detetu brine pruži detetu zaštitu i sigurnost kroz zagrljaj, milovanje...

•

HVALA NA PAŽNJI

Pitanja koja prate temu:

• • • • • • • • • • • Koje pokretače čovekovog ponašanja poznajete?

Kakav je odnos potrebe, nagona i želje?

Šta je instrumentalno ponašanje?

Koja je osnovna podela motiva?

Kako nastaju tzv. homeostazni motivi?

Koje vrste homeostaznih motiva poznajete?

Koje vrste nehomeostaznih motiva poznajete?

U čemu je razlika između afilijativnog i gregarnog motiva?

Kakav je odnos motivacije i emocija?

Šta označava termin funkcionalna autonomija motiva?

Navedite osnovne postulate teorije samodeterminacije

• • • • • • Kako nastaje emocija straha?

Nabrojte podemocije koje čine emociju straha?

Pojasnite anksioznost kao vrstu straha Koji su tipični dečiji strahovi?

Na koji način se treba odnositi prema dečijim strahovima?

Od kojih faktora zavisi intenzitet dečijeg straha?