Transcript Materijal za I kolokvijum

EKONOMIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA

Današnji naziv ekonomske nauke koji se sa
engleskog „economics” u srpskom jeziku
prevodi i kao ekonomija ili kao ekonomika,
potiče od grčke reči „oikonomikos“. Ova reč je
složenica koja povezuje reči „nomos“-običaj,
(zakon) i „oikos“ – kuća (domaćinstvo) i
izvorno znači: zakon upravljanja
domaćinstvom.
Ekonomija se, kao nauka, pojavljuje u delima
brojnih teoretičara:
 Ksenofon
 Aristotel
 Adam Smit
 Karl Marks
 Alfred Maršal
 Džon Majnard Kejns


S obzirom da je ekonomija nauka koja
proučava ljudsko ponašanje, kao odnos
između ciljeva i oskudnih sredstava koja imaju
alternativnu upotrebu, ona je, pre svega, nauka
o racionalnom ekonomskom izboru.

Resursi su veoma bitna kategorija u ekonomiji
i oni predstavljaju sve raspoložive, kako
materijalne tako i nematerijalne izvore
stvaranja materijalnog bogatstva i
ekonomskog blagostanja.
Usklađivanje ograničenih resursa sa
neograničenim potrebama
Ograničeni resursi
Ograničeni broj mogućih
radnji za kombinovanje
raspoloživih resursa
Mogu biti korišteni za proizvodnju
ograničenih dobara i usluga
Koji zadovoljavaju
Ograničeni broj potrebnih ljudi
+
Nezadovoljne potrebe

Zadatak ekonomije kao nauke jeste da otkrije
objektivne ekonomske zakonitosti koje vladaju
proizvodnjom, raspodelom, razmenom i
potrošnjom, što znači da je ekonomija
društvena nauka.

Ekonomija kao naučna disciplina može se
posmatrati kao pozitivna i normativna
ekonomija.

Pozitivna ekonomija proučava ciljeve i naučno
objašnjenje kako ekonomija funkcioniše i njen
cilj je da prouči kako društvo donosi odluke o
proizvodnji, raspodeli, razmeni i potrošnji
dobara i usluga.

Normativna ekonomija nudi preporuke u
funkcionisanju ekonomije zasnovane na
ličnom proračunu mišljenja.
POJAM MAKROEKONOMIJE I MIKROEKONOMIJE

Poznati norveški ekonomista Kangar Friš, prvi
dobitnik Nobelove nagrade (1969), za svoje
rezultate u oblasti ekonomskih nauka, u svojim
radovima prvi upotrebljava termine „microdinamics” i „macro-dinamics” i njima
obeležava sadržaje za koje se kasnije
uglavnom koriste nazivi mikroekonomija i
makroekonomija.

Makroekonomija potiče od grčkih reči
„macros” - veliki i „oikonomia” - privreda, što
znači da proučava agregatne (ukupne)
ekonomske veličine.

U davanju odgovora na brojna pitanja
makroekonomija objašnjava ekonomsku
stvarnost procesom simplifikacije, što znači da
zanemaruje pojedinačne razlike između
privrednih subjekata, već uzima samo njihove
zajedničke performanse.

a)
Prema Džefriju Saksu makroekonomska
analiza se sastoji iz tri etape:
U prvoj etapi makroekonomske analize
postavlja se opšti teorijski okvir za
najznačajnija makroekonomska pitanja kako
bi se razumeo proces donošenja odluka
pojedinačnih preduzeća ili domaćinstava;
b)
U drugoj etapi, posredstvom agregiranja,
vrši se sagledavanje pojedinačnih odluka
individualnih domaćinstava i preduzeća i
kroz tu prizmu se sagledavaju opšte
ekonomske tendencije i ukupno ponašanje
nacionalne ekonomije.
c)
U trećoj etapi se objašnjavaju tekuća ili
predviđaju buduća kretanja čime se dobija
odgovor da li je postavljeni teorijski okvir
realan i da li ima smisla.
Mikroekonomija potiče od grčkih reči „mikros”
- mali i „oikonomia” - privreda, što u prevodu
znači izučavanje pojedinačnih ekonomskih
pojava, veličina i odnosa.
 Mikroekonomija proučava privredne subjekte
(domaćinstva i preduzeća) sa stanovišta
troškova proizvodnje, formiranja i raspodele
dobiti, formiranja cena, proizvodnje i
distribucije roba i usluga, pojedinačnih tržišta,
individualne štednje, životnog standarda i
lične potrošnje.

NACIONALNA EKONOMIJA KAO PRIMENJENA
MAKROEKONOMSKA DISCIPLINA
Nacionalna ekonomija, kao ekonomska disciplina,
bavi se izučavanjem tri značajna područja. To su:
1. privredni rast i razvoj,
2. struktura privrede (nacionalne ekonomije) i
3. sistem funkcionisanja (privredni sistem).


Nacionalna ekonomija je makroekonomska
disciplina koja ima za cilj da naglasi da se
ekonomija posmatra kao celina u zbirno
iskazanim agregiranim pokazateljima koji je
određuju.

Ukazivanje da je Nacionalna ekonomija
primenjena naučna disciplina znači da je njen
predmet posmatranja ekonomska stvarnost
određene zemlje, odnosno njena ekonomija
kao celina, na kojoj se proveravaju važeća
teorijska saznanja i zakonitosti razvoja.
SISTEMSKI PRISTUP IZUČAVANJU
NACIONALNE EKONOMIJE

Četiri osnovne karakteristike nacionalne
ekonomije kao velikog ekonomskog sistema
su :
dinamičnost,
2. složenost,
3. stohastičnost (neizvesnost) i
4. hijerarhijsko ustrojstvo.
1.
1.
Dinamičnost kao jedna od osnovnih
karakteristika nacionalne ekonomije
podrazumeva stalno kretanje i razvoj
određenih delova nacionalne ekonomije
(podsistema i aktivnih elemenata), odnosno
aktivno ponašanje usmereno prema
određenom cilju.
2.
Nacionalna ekonomija je najsloženiji
podsistem društvenog sistema zato što ima
najveći broj sastavnih delova (podsistema) i
najveći broj aktivnih elemenata (privrednih
subjekata).
3.
Stohastičnost ili neizvesnost možemo vezati
za činjenicu da dinamički sistemi ostvaruju
stalne promene. Stohastičnost nacionalne
ekonomije se povećava uticajem iz okruženja.
To okruženje može biti dvojako:
a)
interno i
eksterno
b)
4.
Hijerarhijsko ustrojstvo kao karakteristika
podrazumeva stalan izbor prioriteta tokom
funkcionisanja, kao i postojanje više nivoa i
više ciljeva u nacionalnoj ekonomiji kao
velikom ekonomskom sistemu.
OPŠTE KARAKTERISTIKE SISTEMA NACIONALNIH
RAČUNA

Sistem nacionalnih računa je makroekonomski
sistem prezentacije podataka koji pružaju uvid
u celokupnu ekonomiju, kao i podataka o
svakom od institucionalnih sektora
pojedinačno.

U praksi se najčešće koriste tzv. SNA93 i
ESA95 sistemi nacionalnih računa.

SNA93 i ESA95 pružaju odgovore na sledeća
pitanja:
Ko obavlja ekonomske aktivnosti, tj. koje su to
„institucionalne jedinice” uključene u
transakcije?
b) Kada se registruju ekonomske aktivnosti, tj. šta
su stanja i šta su tokovi i na koje se vreme oni
odnose?
c) Gde se odvijaju ekonomske aktivnosti, tj. koji je
geografski opseg ekonomskih aktivnosti koji se
u Sistemu nacionalnih računa uzima u obzir?
d) Kako se registruju i prikazuju ekonomske
aktivnosti, tj. koja su to pravila za beleženje i
prikazivanje određenih transakcija?
a)

Institucionalne jedinice, od kojih se sastoji
nacionalna ekonomija, grupišu se u sledeće
institucionalne sektore:
1)
nefinansijski sektor,
finansijski sektor,
sektor neprofitnih institucionalnih jedinica
koje pružaju usluge domaćinstvima,
sektor države i
sektor domaćinstava.
2)
3)
4)
5)

Ekonomska aktivnost u sistemu nacionalnih
računa registruje na dva načina: a) tokovi i b)
stanja.

Transakcije su ekonomski tokovi razmene
vrednosti između institucionalnih jedinica na
bazi uzajamnih ugovora, kao i unutar samih
jedinica, a dele se na novčane i nenovčane.

Postoji razlika između tekućih i kapitalnih
transakcija.
Ekonomska teritorija obuhvata geografsku
teritoriju kojom upravlja jedna zemlja i na kojoj
ljudi, roba i kapital slobodno cirkulišu.
 Institucionalna jedinica je rezidentna ako ima
ekonomski interes na ekonomskoj teritoriji
jedne zemlje, odnosno ako je angažovana u
ekonomskim aktivnostima i transakcijama duži
vremenski period od jedne godine.
 Nerezidentna institucionalna jedinica
ekonomske interese ostvaruje u inostranstvu.

BRUTO DOMAĆI PROIZVOD
Bruto domaći proizvod (Gross domestic
product-GDP) je najpoznatiji i najčešće
korišćen makroekonomski agregat Sistema
nacionalnih računa.
 Bruto domaći proizvod predstavlja zbir
proizvedenih dobara i usluga u određenom
vremenskom periodu (obično u toku jedne
kalendarske godine) u jednoj nacionalnoj
ekonomiji, bez obzira na vlasništvo.

U analizama se upotrebljavaju sledeći pojavni
oblici bruto domaćeg proizvoda:
 Stvarni bruto domaći proizvod.
 Potencijalni bruto domaći proizvod.
 Bruto domaći proizvod per capita (bruto
domaći proizvod po glavi stanovnika).


1.
2.
3.
Postoje tri metoda obračuna bruto domaćeg
proizvoda:
proizvodni metod,
dohodovni metod i
rashodni (troškovni) metod.
Proizvodni metod meri vrednost bruto
domaćeg proizvoda (GDP) sabirajući
vrednosti svih proizvoda i usluga
proizvedenih u jednoj državi u
dvanaestomesečnom periodu.
2. Dohodovni metod, kao način izračunavanja
bruto domaćeg proizvoda, polazi od
dohodaka koje generiše proizvodnja dobara i
usluga.
1.
3.
Rashodni (troškovni) metod u izračunavanju
bruto domaćeg proizvoda sabira sve izdatke
na finalne outpute koje imaju potrošači,
država, nosioci investicione delatnosti i
inostranstvo.
GDP=C+G+I+X-M
Izdaci potrošača (C)
 Izdaci države (G)
 Izdaci na investicije (I)
 Izvoz dobara i usluga (X)
 Uvoz dobara i usluga (M)

BRUTO NACIONALNI DOHODAK, NETO
NACIONALNI DOHODAK I RASPOLOŽIVI
DOHODAK

Neto efekat priliva dohodaka iz inostranstva i
odliva dohodaka u inostranstvo daje „neto
dohodak iz inostranstva”. Kada se on doda
bruto domaćem proizvodu dobijamo novu
meru tj. bruto nacionalni dohodak (Gross
national income-GNI)
GNI = GDP + Neto dohodak iz inostranstva

Ako od bruto nacionalnog dohotka oduzmemo
iznos amortizacije ili „utrošenog kapitala”
dobićemo neto nacionalni dohodak (Net
national income-NNI):
NNI = GNI – Amortizacija

U analizi ponašanja potrošača koristi se i
kategorija raspoloživi dohodak
(domaćinstava). On predstavlja dohodak kojim
ljudi zaista raspolažu za trošenje ili štednju.
KVARTALNO ISKAZIVANJE REZULTATA
EKONOMSKE AKTIVNOSTI

Kvartalni računi su integralni deo Sistema
nacionalnih računa.

Značaj kvartalnih računa proizilazi iz činjenice
da oni predstavljaju harmonizovan skup
indikatora koji obezbeđuje opštu sliku
ekonomskih aktivnosti u kraćem vremenskom
periodu od perioda koji obuhvataju godišnji
računi.

Specifičnosti kvartalnih nacionalnih računa
proizilaze iz njihove namene.

Da bi ispunili ciljeve, kvartalni nacionalni
računi se zasnivaju na kvartalnim i mesečnim
izvorima podataka.

Statističke metode koje se koriste za
sastavljanje kvartalnih računa mogu se
svrstati u dve osnovne kategorije: a) direktne i
b) indirektne.

Ekstrapolacija predstavlja povezivanje
kvartalnih indikatora sa poslednjim
raspoloživim godišnjim obračunima primenom
statističkih i matematičkih modela.

Osnovni uslovi koje indikator treba da ispuni
su sledeći:

da što bolje odražava promene posmatrane
pojave,
da bude raspoloživ za tekući kvartal i
da obezbedi da godišnja vrednost, dobijena
kao suma četiri kvartala, bude što približnija
vrednosti godišnjih obračuna.



Ekonomski indikatori su najčešće raspoloživi:

kao vrednosni podaci,
kao indeksni brojevi.


Postoje dva osnovna modela usaglašavanja
kvartalnih i godišnjih obračuna: a) matematički
i b) statistički.

Desezoniranje je integralni deo kvartalnih
obračuna.

1.
2.
3.
4.
Postoje četiri uzroka sezonskih fluktuacija:
kalendarski efekti,
vremenski efekti,
klimatski efekti i
efekti predviđanja sezonskih varijacija.
Kvartalni bruto domaći proizvod u stalnim cenama
400000
350000
300000
250000
200000
150000
1999
2000
2001
2002
2003
Nedesezionirani podaci
Desezionirani podaci
2004
2005
2006
NOMINALNI I REALNI BRUTO DOMAĆI PROIZVOD

Po svojoj naturalnoj strukturi bruto domaći
proizvod je vrlo heterogena veličina koja je
sastavljena od kvalitativno različitih
materijalnih dobara i usluga.

Bruto domaći proizvod čija je veličina
vrednosti obračunata po tekućim cenama
nazivamo nominalnim bruto domaćim
proizvodom.
Da bi se dobila jasnija i verodostojnija slika o
kretanju veličine bruto domaćeg proizvoda,
njegovog porasta ili pada iz godine u godinu,
nominalni bruto domaći proizvod se mora
„očistiti” od porasta opšteg nivoa cena koji je
u njemu po pravilu uračunat, ili što se
najčešće i radi, obračun bruto domaćeg
proizvoda vrši se putem tzv. stalnih cena.
 Bruto domaći proizvod obračunat po stalnim
(baznim, fiksnim) cenama nazivamo realanim
bruto domaćim proizvodom.

POKAZATELJI STEPENA RAZVIJENOSTI
NACIONALNE EKONOMIJE
Kada želimo da predstavimo nivo razvijenosti
jedne nacionalne ekonomije služimo se
različitim, u prvom redu, ekonomskim
pokazateljima (indikatorima).
 Među njima primat pripada bruto domaćem
proizvodu (GDP) i bruto nacionalnom dohotku
(GNI) po stanovniku. To su najopštiji
ekonomski indikatori stepena razvijenosti
jedne zemlje, koji su pogodni i za
međunarodna poređenja.

Postoje i drugi ekonomski pokazatelji, kao što
su:
 struktura bruto domaćeg proizvoda (učešće
pojedinih sektora u njegovom formiranju),
 ekonomski sastav stanovništva (odnos
poljoprivrednog i nepoljoprivrednog
stanovništva),
 obim i struktura robne razmene s
inostranstvom,
 veličina osnovnih proizvodnih fondova po
stanovniku,
 stepen zaposlenosti (procenat zaposlenih u
odnosu na ukupno stanovništvo).







Među socijalne indikatore stepena razvijenosti
nacionalne ekonomije svrstavaju se:
očekivano trajanje života,
stopa pismenosti (procenat pismenog
stanovništva starijeg od 15 godina),
broj lekara na 1.000 stanovnika,
stopa smrtnosti odojčadi (broj umrle dece u
prvoj godini života na 1.000 živorođene),
potrošnja kalorija po stanovniku.





U grupu ekoloških pokazatelja spadaju sledeći
indikatori:
udeo ekološki čistih grana u ukupnoj
industrijskoj proizvodnji,
nivo degradacije zemljišta,
emisija ugljendioksida po stanovniku,
udeo zdrave hrane u ukupnoj količini
utrošenih namirnica.

1.
2.
3.
Indeks ljudskog razvoja (HDI) je agregatni
pokazatelj koji izražava prosečna dostignuća
zemlje u tri osnovne dimenzije ljudskog
razvoja:
dug i zdrav život,
znanje i
pristojan životni standard.
Indeks ljudskog razvoja
Indikator
Očekivana dužina života
Stopa pismenosti odraslih
(%)
Stopa upisanih u škole i na
fakultete
GDP per capita (PPP US$)
Maksimalna
vrednost
Minimalna
vrednost
85
25
100
0
100
0
40.000
100
Iij =( X ij – min X ij ) / ( max X ij – min X ij)

Prema visini HDI zemlje se svrstavaju u tri
grupe:
visok nivo ljudskog razvoja - HDI >0,800
2. srednji nivo ljudskog razvoja –
0,500 <HDI < 0,800
3. nizak nivo ljudskog razvoja – HDI < 0,500.
1.
POJAM PRIVREDNOG RASTA I PRIVREDNOG
RAZVOJA

Privredni rast podrazumeva povećanje
proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije
izraženo kroz ukupan bruto domaći proizvod
(skup dobara i usluga ostvarenih u toku jedne
godine) u odnosu na broj stanovnika.

Osnovni faktori privrednog rasta su: (a) kapital
(investicije), (b) stanovništvo (radna snaga), (c)
tehnički progres („znanje“ i sposobnost
njegove aktivne primene).

Ako proces proizvodnje izrazimo kao funkciju
Y = F(X), proizilazi da se privredni rast može
ostvariti na dva načina.
1.
2.
povećanom upotrebom inputa i
istom količinom inputa sa rastućom
efikasnošću njihove upotrebe.

Stopa privrednog rasta izračunava se
stavljanjem u odnos razlike ostvarenog bruto
domaćeg proizvoda u tekućoj i prethodnoj
godini sa ostvarenim bruto domaćim
proizvodom u prethodnoj godini.
GDP2  GDP1
ry 
100
GDP1
 ry - stopa privrednog (ekonomskog) rasta,
 GDP1 - nominalni iznos bruto domaćeg proizvoda

u prethodnoj godini (godini pre godine za koju se
izračunava stopa privrednog rasta),
GDP2 - nominalni iznos bruto domaćeg proizvoda
u tekućoj godini.

Pojam privrednog rasta je uži od pojma
privrednog razvoja jer je rast u osnovi
komponenta privrednog razvoja.

Kindleberger upoređuje rast i razvoj sa rastom
i razvojem čoveka.
Komponente privrednog razvoja
PRIVREDNI RAZVOJ
PRIVREDNI RAST
STRUKTURA
PRIVREDE
FUNKCIONISANJE
PRIVREDE

Privredni razvoj, kao širi pojam obuhvata ne
samo rast obima nacionalne proizvodnje već i
sve neophodne privrednosistemske i
strukturne promene.
Jurij Bajec smatra da, prilikom analize
privrednog razvoja,akcenat treba staviti na
sledeće:
a) razvoj je normativan proces,
b) razvoj je proces koji podrazumeva porast
društvenog blagostanja i
c) razvoj je proces koji podrazumeva stalan
proces demokratizacije društva.


Na osnovu svega navedenog možemo reći da
pod privrednim razvojem podrazumevamo:
porast materijalne proizvodnje i bruto
domaćeg proizvoda uz istovremene strukturne
promene i promene u funkcionisanju date
nacionalne ekonomije na uzlaznoj razvojnoj
liniji;
b) jedinstvo kretanja i razvoja odnosno, najopštiji
oblik kretanja i razvoja nacionalne ekonomije;
c) brojne promene koje su u istoj meri i
kvantitativne i kvalitativne i
d) činjenicu da se najveći deo promena u
nacionalnoj ekonomiji vrši pod dejstvom
naučno-tehničkog progresa.
a)
FAKTORI PRIVREDNOG RASTA I PRIVREDNOG
RAZVOJA

Sve faktore privrednog rasta i privrednog
razvoja možemo klasifikovati na nekoliko
kategorija:

ekonomske i neekonomske,
merljive i nemerljive,
zavisno promenljive i nezavisno promenljive,
relevantne i irelevantne,
endogene i egzogene i
tradicionalne i savremene.






Šumpeter formuliše tezu da privredni razvoj
počiva na tri elementa, odnosno faktora:
„nove kombinacije“,
2. preduzetnici koji sprovode nove kombinacije i
3. krediti koje preduzetnici dobijaju za
sprovođenje „novih kombinacija“.
1.
Poznati ekonomski teoretičari Samjuelson i
Nordaus napominju da bez obzira da li je neka
zemlja bogata ili je siromašna „lokomotiva“
ekonomskog razvoja u njoj se kreće na
sledeća četiri točka:
1. ljudski proizvodni faktori (ponuda radne
snage, obrazovanje, disciplina, motivacija);
2. prirodni proizvodni faktori (zemljište, rudna i
energetska bogatstva, klima),
3. akumulacija kapitala (mašine, fabrike, putevi) i
4. tehnologija (nauka, inženjering,
preduzetništvo).

Sublimirana lista razvojnih faktora, koja u
zadovoljavajućem stepenu može objasniti
logiku i suštinu razvojnih tokova u današnjim
uslovima privređivanja, izgleda ovako:
1. stanovništvo,
2. prirodni i energetski resursi,
3. tehnološke promene,
4. instalirana osnovna sredstva i infrastruktura,
5. organizacija i preduzetništvo i
6. informacija (kao strateški resurs).

Stanovništvo (radna snaga)

Stanovništvo, kao faktor privrednog razvoja,
moguće je analizirati sa tri aspekta:
sa aspekta ljudskog potencijala,
2. sa aspekta etničkog sastava i
3. sa aspekta istorjskog nasleđa.
1.
1.
Ljudski potencijal takođe je moguće
dekonponovati na sledeće tri komponente:
a) ukupan broj stanovnika (broj sposobnih za rad
i broj stvarno zaposlenih),
b) zdravstveno stanje stanovništva i
c) obrazovni nivo stanovništva.
2. Sa aspekta etničkog sastava stanovništva
posebno značajni za analizu su: nacionalnost,
jezik i religija.
3. Istorijsko nasleđe od uticaja je za
kompetentno sagledavanje stanovništva kao
faktora privrednog razvoja.
Prirodni resursi

U osnovne prirodne resurse ubrajamo:
zemljište (poljoprivredno, građevinsko i
šumsko);
b) stene, minerale, fosilna goriva;
c) vodu;
d) klimu (sunce, vetar, plima i oseka);
e) floru i faunu (biljni i životinjski svet).
a)

Prirodni resursi se mogu podeliti na više
načina, i to na:

ograničeni i neogranični,
obnovljivi i neobnovljivi i
biotički i abiotički.



U oblikovanju kategorije zaliha prirodnih
resursa dva faktora imaju najznačajniju ulogu:
a) tehnološki uslovi eksploatacije i b)
ekonomski kvalitet prirodnih resursa.

Ekonomija prirodnih resursa je ušla u fazu
posebno brzih promena u epohi tzv. Treće
tehnološke revolucije.

Tokom poslednjih decenija, pojedini predmeti
rada počeli su naglo da se stvaraju u
laboratorijama, baš usled dejstva Treće
tehnološke revolucije.
Proizvodna sredstva i infrastruktura

Proizvodna sredstva su sredstva za rad,
odnosno oruđa, mašine i alati koji se koriste u
procesu proizvodnje u jednoj nacionalnoj
ekonomiji.

Proces kontinuiranog usavršavanja
proizvodnih sredstava bio je usmeren u pravcu
zamene i postepenog istiskivanja fizičkih i
intelektualnih funkcija čoveka iz procesa
proizvodnje što se, u krajnjoj liniji, pozitivno
odražavalo na proces neprekidnog
dinamiziranja privrednog razvoja.

Najkvalitetniji skok u razvoju proizvodnih
sredstava dogodio se u drugoj polovini XX
veka i povezan je sa realizacijom mašina sa
elektronskom regulacijom, čime je utemeljen
početak zamene ljudskog resursa.

Infrastrukturu možemo generalno definisati
kao fizičku i prostornu strukturu ili objekte koji
omogućavaju kretanje ljudi, dobara, proizvoda,
vode, energije, otpada i informacija.
Pod infrastrukturom treba razumeti kompleks
privrednih grana koje imaju izuzetan značaj za
privredni razvoj, a čija osnovna obeležja
predstavljaju veliki eksterni efekti.
 Dve osnovne karakteristike infrastrukture su:
a) nemogućnost ili vrlo mala mogućnost uvoza
i b) izuzetno dug period gradnje pojedinih
infrastrukturnih sistema.

Tehnološke promene

Pod tehnološkim promenama treba razumeti
proces usavršavanja postojećih i pronalaženja
kvalitativno novih proizvodnih sredstava,
proces kontinuiranog poboljšanja postojećih i
pronalaženje novih predmeta rada,
pronalaženje novih izvora energije i
usavršavanje postojećih metoda korišćenja
energije, kao i kontinuirani proces poboljšanja
formi i metoda organizacije i upravljanja
proizvodnjom.

1.
2.
3.
Svaka tehnološka promena sastoji se iz više
faza ispoljavanja:
pronalazak (invencija),
praktična primena pronalaska (inovacija) i
široka primena pronalaska (difuzija).

Kao dva ključna objašnjenja porekla
tehnoloških promena navode se:
tehnološke promene uslovljene ponudom,
odnosno tehnološke promene uslovljene
autonomnim razvojem nauke i istraživačkorazvojne delatnosti i
b) tehnološke promene uslovljene tražnjom.
a)
Organizacija i preduzetništvo
Organizaciju,kao faktor privrednog razvoja, u
ekonomsku teoriju prvi je uveo Alfred Maršal.
 Pod organizacijom Maršal je podrazumevao
krajnje širok spektar aktivnosti, počev od
podele rada u procesu proizvodnje, pa sve do
načina na koji funkcionišu različiti tehnički
sistemi.


Najvažnije poluge organizacije kao faktora
privrednog razvoja su: a) preduzetništvo i
b) menadžment.

U naučnoj literatuti preduzetništvo se
proučava na najrazličitije načine:
kao ekonomska kategorija,
b) kao metod i način privređivanja i
c) kao oblik ekonomskog mišljenja.
a)
Informacija (strateški resurs)

Informacija je oduvek bila faktor razvoja, ali se
ona u svojstvu osnovnog razvojnog činioca
javlja tek u savremenoj etapi naučno –
tehnološkog i privrednog razvoja.
Informacija se kao resurs može beskonačno
puta koristiti i to istovremeno od strane
neograničenog broja korisnika.
 Informacija se, u funkcionisanju savremenih
nacionalnih ekonomija, posmatra kao strateški
resurs.

AGREGATNA PROIZVODNA FUNKCIJA

Pod proizvodnom funkcijom podrazumevamo
jednačinu koja prikazuje zavisnost bruto
domaćeg proizvoda od pojedinačnih
proizvodnih faktora.

Jednu od prvih formulacija proizvodne
funkcije dali su Kob i Daglas u sledećem
obliku:
Q = A K  L
U ovoj funkciji A je parametar efikasnosti,  koeficijent elastičnosti proizvodnje u odnosu na
faktor K (kapital) i  - koeficijent elastičnosti
proizvodnje u odnosu na faktor L (rad), a Q je
količina proizvodnje.
 Kod Kob-Daglasove proizvodne funkcije prinosi će
se povećati ako je + > 1, smanjiti ako je + <1,
i ostati isti ako je + = 1.
 Prisustvo rastućih prinosa znači da će jedan
procenat povećanja korišćenja nivoa svih inputa
dovesti do jednoprocentnog povećanja
proizvodnje i obrnuto.


Jan Timbergen je u Kob-Daglasovu proizvodnu
funkciju linearno homogenog oblika uključio
tehnički progres preko eksponencijalnog
vremenskog trenda. Tako je dobijena sledeća
proizvodna funkcija:
Q = A K L e t gde je:
t-vreme, -parametar koji označava dejstvo
tehničkog progresa.


Proizvodna funkcija nije potpun model definisanja
proizvodnog procesa jer, svojim kvantitativnim izrazom,
pojednostavljuje vezu između ulaznih i izlaznih faktora.
Kao takva, proizvodna funkcija se može izraziti na sledeći
način:
Q = f (X1 , X2, X3,.... Xn) gde je:
Q - količina outputa (izlaza)
X1 , X2, X3,.... Xn - količine inputa faktora (kao što su
kapital, rad, zemljište ili sirovine).
Jedna od formulacija proizvodne funkcije je njena linearna
forma, koja glasi:
Q = a X1 + b X2+ c X3 + d X4+ + mXn
gde su a, b, c, d i m parametri koji su empirijski utvrđeni i
pokazuju doprinos svakog faktora proizvodnje
(X1,X2,X3,.....Xn) porastu ukupne proizvodnje (Q).
Za proizvodnu funkciju Q = f (X1 , X2 ) se kaže da je
homogena prvog stepena (n), i kao takva
podrazumeva pozitivnu konstantu k, tj. f ( kX1,
kX2) = kn f (X1, X2).
 Ako je n > 1, funkcija pokazuje rastuće prinose, a
ako je n < 1 funkcija pokazuje opadajuće prinose .


S obzirom da se bruto domaći proizvod, manje ili
više menja u određenom vremenskom periodu,
jednačinu agregatne proizvodne funkcije potrebno
je diferencirati na sledeći način:
dQ
Q dX1 Q dX 2





dt
X 1 dt X 2
dt
Q dX 3
Q dX n



X 3 dt
X n
dt

U prethodnoj relaciji možemo videti prirast bruto
domaćeg proizvoda (dQ) u zavisnosti od promene
faktora koji na njega utiču (dX1, dX2, dX3...dXn).
dQ 1 Q X 1 dX1 1 Q X 2 dX 2
Q X n dX n 1
 


 






dt Q Q X 1 X 1 dt Q X 2 X 2
Q X n X n dt
 Ovu jednačinu možemo da svedemo:
Q X 1 Q X 1



 u1
Q X 1 Q X 1
Q X 2 Q  X 2



 u2
Q X 2
Q X2
Q X n  Q  X n



 un
Q X n
Q Xn

Zamenjujući odgovarajuće veličine iz prethodnih
relacija imamo sažeti oblik te relacije koji se
izraćunava kao:
dX n 1
dQ 1
dX1 1
dX 2 1
  u1
  u2
    un

dt Y
X dt
X 2 dt
X n dt

Vidljivo je da leva strana jednačine predstavlja
kontinuelnu stopu rasta bruto domaćeg proizvoda
a, desna strana zbir proizvoda koeficijenata
elastičnosti (un) i tope rasta faktora proizvodnje
(rxi) te se prethodna jednačina može sintetički
izraziti kao:
dQ 1
dX1 1
n
  i 1 u1

dt Q
X 1 dt
odnosno:
ry  i 1 ui ri
n
OSNOVNE KARAKTERISTIKE KONCEPTA ODRŽIVOG
RAZVOJA
Koncept održivog razvoja uglavnom se
predstavlja jednostavnim modelom koji čine tri
stuba:
1. ekonomski,
2. ekološki i
3. socijalni.

Tri osnovna stuba koncepta održivog razvoja

Ekonomski stub koncepta održivog razvoja
označava težnju da se uz efikasnu upotrebu
prirodnih resursa obezbedi blagostanje ljudi.

Socijalni stub ili komponenta održivog razvoja
predstavlja zahtev da socijalne usluge budu
dostupnije svim ljudima.

Ekološka komponenta ili stub održivog razvoja
podrazumeva konverzaciju i očuvanje fizičke i
biolške baze ekosistema.

Za ostvarenje ciljeva održivog razvoja
potrebna je međusobna povezanost i
komplementarnost sva tri stuba održivog
razvoja.
Koncept održivog razvoja-Model tri koncentrična kruga
Životna
sredina
Društvo
Ekonomija
 1995.
godine formalno je uvedena
institucionalna dimenzija kao četvrti
stub koncepta održivog razvoja.
Prizma održivosti (četiri elementa koncepta održivog razvoja)
INSTITUCIONALNA
KOMPONENTA
-društvene strukture
-institucije
-socijalni kapital
EKOLOŠKA
KOMPONENTA
- priroda
- resursi
- prirodni kapital
SOCIJALNA
KOMPONENTA
- rad
- zarade
- humani kapital
EKONOMSKA
KOMPONENTA
- finansijski kapital
- prihodi
- ljudski stvoreni kapital

Institucionalna dimenzija održivosti se bavi
problemima i mogućnostima upravljanja
socijalnim kapitalom na održivi način.

Suštinu koncepta održivog razvoja čini i etički
princip, odnosno briga o nasleđu, koja
podrazumeva da kvalitet života budućih
generacija ne sme da bude lošiji od kvaliteta
života koji ima današnja generacija.

Postoji nekoliko karakteristika koncepta održivog
razvoja:
Jednakost. Definicija održivog razvoja jasno ističe
pitanje jednakosti. Briga za buduće generacije i
zahtev za najmanje podjednakim kvalitetom života
današnje i budućih generacija eksplicitno
naglašavaju ovu karakteristiku održivosti.
b) Etičnost. Potrebe sadašnje generacije se ne smeju
zadovoljavati na štetu potreba (dobrobiti) budućih
generacija. Ova karakteristika održivog razvoja
poznata je kao međugeneracijska pravičnost.
c) Efikasnost. Ekonomska efikasnost je jedan od
ključnih uslova za optimalno korišćenje prirodnih
resursa.
a)

a)
b)
c)
Postoje tri grupe principa održivog razvoja:
Prva grupa principa proizilazi iz same definicije
održivosti, odnosno njenog dela koji ukazuje na
nužnost ravnopravnosti ili jednakosti između
generacija;
Druga grupa principa predstavlja opšte principe
održivog razvoja, proizašle iz deklaracija
najvažnijih svetskih konferencija o održivom
razvoju;
Treću grupu principa čine principi izvedeni iz
opštih principa razvoja ljudskog društva u XXI
veku, utvrđenih Milenijumskom deklaracijom.

Neki od opštih principa koncepta održivog
razvoja, koji proizilaze iz principa
proklamovanih Deklaracijom iz Stokholma iz
1972. godine i tzv. Rio deklaracijom iz 1992.
godine, su:

Partnerstvo i zajednička odgovornost,
Strateški pristup,
Komplementarnost i
Jednakost.



CIKLIČNO KRETANJE NACIONALNIH
EKONOMIJA

Poznati makroekonomski teoretičari
Semjuelson i Nordaus pod privrednim
ciklusom podrazumevaju fluktuacije u ukupnoj
proizvodnji, dohotku i zaposlenosti, dužine
trajanja dve do deset godina, čija je osnovna
karakteristika široka ekspanzija ili kriza u
većini ekonomskih sektora.

Osnovni uzroci ispoljavanja cikličnog kretanja
nacionalnih ekonomija su brojni:

periodično smanjenje autonomnih investicija,
slabljenje efekata multiplikatora,
kolebanje količine novčane mase,
obnavljanje osnovnih proizvodnih fondova,
tehnološki šokovi,
nekontrolisani razvoj finansijskog sektora i
međunarodni faktori.






Hipotetički model privrednog ciklusa

Kriva privrednog ciklusa uvek prati liniju
trenda kao dugoročne aproksimacije kretanja
nacionalne ekonomije.

Privredni ciklus čine dve uzastopne faze u
kretanju privredne aktivnosti:
1)
ekspanzija (faza rasta) sa kojom privredni
ciklus počinje i
kontrakcija (faza pada) koja traje do nove faze
rasta.
2)
Pored podele na dve glavne faze (ekspanziju i
kontrakciju), česta je podela privrednih ciklusa
na četiri tzv. podfaze:
a) prosperitet (vrh ciklusa),
b) polet,
c) recesija i
d) depresija (dno ciklusa).


U fazi prosperiteta (oživljavanja) dolazi do
uvećanja investicija, zaposlenosti i
proizvodnje.
Fazu poleta karakteriše dostizanje vrhunca
privredne aktivnosti kada nastaje veliki broj
preduzeća.
 Nakon dostizanja svojih maksimalnih
vrednosti dolazi do ispoljavanja tendencije
smanjenja proizvodnje i pada ukupne
privredne aktivnosti, a tu fazu nazivamo
recesijom.


U fazi depresije proizvodnja je na najnižem
nivou dok stopa nezaposlenosti dostiže svoj
maksimum.
Četiri podfaze privrednog ciklusa
Privredni ciklus najčešće se identifikuje i
naziva prema vremenu početka ili trajanja
njegove prve faze.
 Oblici privrednih ciklusa, utvrđuju se i prema:




uzrocima ( kriza tražnje, špekulativna kriza,
panična kriza),
intenzitetu ( kriza i recesija ),
obuhvatnosti ( parcijalna i opšta privredna,
pojedinačna i globalna ).
Period koji protekne od sredine jedne faze do
sredine sledeće faze naziva se segment
privrednog ciklusa.
 Razlika između vrha i dna privrednog ciklusa
predstavlja amplitudu privrednog ciklusa.

Vremensko trajanje jednog privrednog ciklusa
zavisi od dužine pojedinih faza, a njihova
dužina pak zavisi od dve grupe faktora:
a) primarni efekti,
b) odloženi efekti.

POJAM PRIVREDNE STRUKTURE I
STRUKTURNIH PROMENA U EKONOMSKOJ
TEORIJI

Pojmovi „privredna (ekonomska) struktura” i
„strukturne promene” se danas široko koriste
u ekonomskim istraživanjima, mada sa
različitim značenjima i tumačenjima.

Pojam privredna struktura nalazimo kod
Šumpetera, Kuzneca, Pasinetija.
Dok su strukturne promene u centru pažnje u
delima klasičnih ekonomista, većina
neoklasičnih autora na ovu problematiku gleda
kao na sporednu stvar.
 Teorijski gledano, u osnovi neoklasične škole
preovladava mišljenje da su strukturne
promene rezultat automatskog razvoja tržišta i
da nisu neophodan uslov za privredni razvoj.


Savremena shvatanja strukture i strukturnih
promena nalazimo kod Machlupa, Čenerija,
Robinsona i Sirkvina.
Privredna struktura sadrži u sebi četiri ključna
elementa:
a) delove,
b) odnos između tih delova,
c) odnos delova i celine i
d) dinamiku i promenu delova i odnosa.

o
Definicijski posmatrano, pod strukturom jedne
privrede, odnosno nacionalne ekonomije,
podrazumevamo učešće pojedinih sektora i
privrednih grana u formiranju bruto domaćeg
proizvoda.

Pojmovno određivanje privredne strukture i
strukturnih promena u domaćoj ekonomskoj
literaturi je vezano za pojavu Opšte teorije
sistema i njenu primenu, kao savremenog
naučnog metoda u istraživanju složenih
dinamičkih sistema.

Suština ovog pristupa je shvatanje da
privreda, kao veliki ekonomski sistem, nije
određena skupom ili rasporedom delova koji je
čine, već načinom njihove međusobne
povezanosti u sistem.

Za razliku od neoklasičnog, ovaj pristup
podrazumeva istovremeni spoj strukture i
funkcije privrednog sistema.

Da bi se razumela savremene tendencije na
ovom području moraju se imati u vidu nove i
specifične strukturne promene, koje je donela
globalizacija privrednih aktivnosti, a posebno
vertikalna dezintegracija proizvodnje u
mnogim industrijama, njena prostorna
fragmentacija na više nacionalnih ekonomija i
ponovna integracija kroz međunarodnu
trgovinu.
Veze privredne strukture sa okruženjem
ispoljavaju se kroz odnose sa političkim
sistemom, sistemima obrazovanja, naukom,
kulturom, zdravstvom, socijalnom zaštitom i
svim drugim podsistemima u državi kojoj
pripadaju.
 One se ispoljavaju i kao odnosi sa prirodnim
okruženjem i to prema prirodnim faktorima,
klimi i svim drugim geografskim
karakteristikama.
 Te veze postoje i sa drugim privrednim i
društvenim sistemima, u formi međunarodnih
ekonomskih i političkih odnosa.

Složenost privredne strukture se upotpunjuje
različitošću veza među pojedinim elementima
te strukture.
 Pored ulaznih i izlaznih veza, tj. inputa i
outputa, kojima se prima uticaj okruženja ili
utiče na okruženje, same veze se ostvaruju
između više komponenata elemenata koji su u
sastavu.


Veze između pojedinih elemenata sistema
mogu se ostvarivati u otvorenom ili
zatvorenom lancu.
SEKTORSKA STRUKTURA NACIONALNE
EKONOMIJE

Dа bi jednа država ostvаrivаlа pozitivne
rezultаte, iskazane kroz rаzličite pokаzаtelje
privrednog rаstа i rаzvojа, neophodno je dа
imа zdrаvu nacionalnu ekonomiju koju
kаrаkteriše učešće onih sektorа privrede koji
ostvаruju nаjbolje rezultаte.

Privredni sektori su delovi nacionalne
ekonomije koji su međusobno povezani ali
imaju i svoju sopstvenu koncepciju
funkcionisanja i svoje specifične zakone koje
možemo pratiti.
Sektorska struktura nacionalne ekonomije
PRIMARNI
SEKTOR
SEKUNDARNI
SEKTOR
TERCIJARNI
SEKTOR
KVATENARNI
SEKTOR
poljoprivreda
industrija
saobraćaj
informacije
rudarstvo
građevinarstvo
trgovina
nauka i
obrazovanje
šumarstvo
energetika
turizam i
ugostiteljstvo
zdravstvo i
socijalna zaštita
osiguranje i
bankarstvo
kultura
lov i ribolov
komunalna
delatnost

Primarni sektor obuhvata proizvodnju
primarnih dobara: poljoprivredu, rudarstvo,
šumarstvo, lov i ribolov.

Sekundarni sektor obuhvata ekonomske
aktivnosti kojima se proizvodi primarnih
delatnosti dalje proizvodno upotrebljavaju u
svrhu dobijanja finalnih proizvoda. U takve
ekonomske aktivnosti spadaju one koje se
odvijaju u okviru industrije, energetike i
građevinarstva.

Tercijarni sektor je poznat i pod nazivom
uslužni sektor i sastoji se iz niza uslužnih
delatnosti kao što su: saobraćaj, trgovina,
turizam i ugostiteljstvo, stambeno –
komunalna delatnost, osiguranje i bankarstvo.

Kvaternarni sektor se sastoji od tzv.
intelektualnih aktivnosti i aktivnosti vezanih za
informacionu osnovu. Ovaj sektor obuhvata:
informacije, nauku i obrazovanje, zdravstvo,
socijalnu zaštitu i kulturu.
Klasifikacija ekonomske aktivnosti
po metodologiji Ujedinjenih nacija
A
B
C
D
E
F
G
H
I
J
K
L
M
N
O
P
Q
R
S
T
U
Poljoprivreda, šumarstvo i ribolov
Vađenje ruda i kamena
Proizvodnja
Snabdevanje električnom energijom, gasom i parom
Vodosnabdevanje, kanalizacija i upravljenje otpadom
Građevinarstvo
Trgovina na veliko i malo, popravka motornih vozila i motocikala
Transport i skladištenje
Smeštaj i usluge pripremanja hrane
Informacije i komunikacije
Finansijske aktivnosti i osiguranje
Aktivnosti sa nekretninama
Profesionalne, naučne i tehničke aktivnosti
Administrativne i usluge podrške
Javna administracija i odbrana, društvena bezbednost
Obrazovanje
Zdravstveni i socijalni rad
Umetnost, razonoda i rekreacija
Ostale usluge
Aktivnosti domaćinstva, proizvodnja nediferenciranih dobara i usluga domaćinstva za
sopstvene potrebe
Aktivnosti ekstrateritorijalnih organizacija i tela
TIPOVI STRUKTURNIH PROMENA

Promene u strukturi nacionalnih ekonomija
dešavale su se u istoriji kao sastavni deo
procesa diversifikacije i razvoja stvaralaštva
ljudi i njihovih potreba.
Tokom privrednog razvoja zemalja sa
dominantno tržišnim karakteristikama,
prepoznatljiva su tri tipa struktumih promena:
1. industrijalizacija,
2. deindustrijalizacija i
3. reindustrijalizacija.

Industrijalizacija

Pod industrijalizacijom se podrazumeva kompleks
strukturnih promena, nastalih pod dejstvom
tehničko-tehnološkog progresa, kojima se
uvećava relativni udeo industrije u stvaranju bruto
domaćeg proizvoda, uz istovremeno smanjenje
relativnog udela poljoprivrede i kontinuelan rast
udela sektora usluga.

U istorijskom smislu, počeci industrijalizacije
se vezuju za epohalan napredak tehničkotehnološkog progresa u proizvodnji, s kraja
XVIII i početkom XIX veka, koji se označava
kao industrijska revolucija.

Industrijalizacija je proces koji se postupno
širio u različitim zemljama.

Neposredno posle završetka drugog svetskog
rata, sa pojavom brojnih zemalja sa
dominantno planskom privredom, otvara se
teorijska rasprava o izboru metoda
industrijalizacije u nerazvijenim zemljama. Ona
se, uprošćeno gledano, svodi na razlike u
mišljenjima da li lakoj ili teškoj industriji dati
prioritet u početnim fazama razvoja.
Glavni kriterijumi, koji se koriste u prvoj podeli
strukturnih transformacija odnose se na tačku u
kojoj uticaj prerađivačke industrije na rast
prevazilazi uticaj sirovinske industrije (mereno
per capita proizvodom), zatim na minimalnu
proizvodnju industrijskih proizvoda po glavi
stanovnika i minimalno učešće industrijskih
proizvoda u izvozu i ukupnoj proizvodnji.
 Po ovim kriterijumima grupišu se velike zemlje,
sa nižim nivoom spoljne trgovine i jakim
unutrašnjim tržištem, zemlje izvoznici primarnih
proizvoda, ili sirovinski orijentisane zemlje, sa
velikim nivoom spoljne trgovine, čiji izvoz
sirovina guši razvoj prerađivačke industrije, kao i
ostale male ekonomije.

Po kriterijumu primenjene trgovinske politike
razlikuju se:
a) spoljašnje sirovinski orijentisane ekonomije
(sa komparativnim prednostima u
proizvodnji sirovina),
b) unutrašnje orijentisane ekonomije (sa
konceptom industrijalizacije radi supstitucije
uvoza) i
c) spoljašnje industrijski orijentisane
ekonomije (bez sirovinskih komparativnih
prednosti i orijentacijom ka izvozu
industrijskih proizvoda).


1.
2.
3.
4.
5.
U literaturi se govori o pet faza ovog procesa i
to:
prva faza - početna industrijalizacija,
druga faza - kvantitativna ekspanzija,
treća faza - balansiranje razvoja,
četvrta faza - specijalizacija i
peta faza - međusektorska diversifikacija.
Deindustrijalizacija (tercijarizacija)

Deindustrijalizacija,ili tercijarizacija je proces
strukturnih promena u nekoj nacionalnoj
ekonomiji, čije je osnovno obeležje smanjenje
relativnog učešća industrije i rast učešća sektora
usluga u stvaranju bruto domaćeg proizvoda i
zaposlenosti.

Proces deindustrijalizacije, u izvesnoj meri, može
se objasniti smanjenjem relativnih cena roba
široke potrošnje i simultanim rastom tražnje za
uslugama na višim nivoima bruto domaćeg
proizvoda, što su bitne odlike potrošnje u
visokorazvijenim zemljama.

Proces strukturnih promena u industriji je
praćen jakom interakcijom između proizvodnje
i usluga. U funkciji podržavanja proizvodnje u
novim industrijskim granama, došlo je do
specijalizacije mnogih, posebno proizvodnih
usluga, sa materijalnim inputima iz
proizvodnog sektora.

Deindustrijalizacija je proces promena u
privrednim strukturama visokorazvijenih
zemalja, nastao kao posledica uticaja
tehničko-tehnološkog progresa na njihov
industrijski razvoj i spoznaje da se privredni
rast, posle određenog dostignutog nivoa, ne
može nastaviti uz pomoć klasičnih faktora
razvoja.

Proces deindustrijalizacije zakonito otpočinje
na visokom nivou privrednog razvoja i vezan je
za određeni nivo per capita bruto nacionalnog
dohotka i za strukturu potrošnje, koja je
karakteristična za taj nivo.

Proces deindustrijalizacije uporedo teče sa
procesom reindustrijalizacije, neposredna je
posledica strukturnih promena u industriji i u
velikoj meri ih omogućava.
Reindustrijalizacija

Reindustrijalizacija je proces promena u
strukturi industrije visokorazvijenih zemalja,
čija je osnovna karakteristika povećanje
relativnog učešća, u stvaranju bruto domaćeg
proizvoda i zapošljavanju, onih industrijskih
grana u kojima je tehničko-tehnološki progres
osnovni razvojni faktor.

Pojava procesa reindustrijalizacije označava i
završetak industrijalizacije u razvijenim
zemljama, u formi klasičnog obrasca razvoja,
zasnovanog na komparativnim prednostima u
posedovanju i korišćenju osnovnih
proizvodnih faktora.

Realokacija resursa iz sporo rastućih u brzo
rastuće grane, nosioce tehničko-tehnološkog
progresa, bio je osnovni strateški pravac
strukturnih promena i stvaranja novih
komparativnih prednosti u međunarodnoj
trgovini.
Uticaj tehničko-tehnološkog progresa na
promene u industrijskim strukturama
razvijenih zemalja odvijao se direktno, kroz
pojavu i razvoj novih industrijskih grana, i
indirektno, kroz modernizaciju već postojećih
grana, kao i seljenje zrelih grana, ili njihovih
delova, u manje razvijene zemlje.
 Pojava novih industrijskih grana je bila vezana
za ogromne troškove bazičnih naučnih
istraživanja i njihovu praktičnu primenu.


Seljenje industrujskih grana iz razvijenih u
manje razvijene zemlje je vezano za one grane,
u kojima se konkurentnost bazira, najvećim
delom, na niskim troškovima proizvodnje.
Procesi reindustrijalizacije i
deindustrijalizacije, istorijski gledano, teku
uporedo i u direktnoj su uzročno-posledičnoj
vezi.
 Strukturne promene u industriji razvijenih
zemalja, pojavom novih industrijskih grana,
generišu izdvajanje proizvodnih usluga iz
proizvodnog procesa i njihovo organizovanje
kao posebnih delatnosti.

POJAM PRIVREDNOG (EKONOMSKOG) SISTEMA

Sisteme je moguće grubo podeliti na tri velike
grupe i to na: a) prirodne, b) tehničke i c)
organizacione sisteme.

U veliki organizacioni sistem, po navedenoj
podeli sistema, svakako spada privredni,
odnosno ekonomski sistem.

Fenomenom privrednog sistema bavili su se
brojni autori: V. Rakić, A. Aganbegjan, R. Lang,
R. Stojanović.

Najsveobuhvatnija, tj. najkompleksnija
definicija privrednog sistema glasi: Pod
privrednim sistemom podrazumevamo skup
institucionalnih rešenja, mera, instrumenata i
mehanizama kojima se regulišu međusobni
odnosi privrednih subjekata u procesu
proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje.

1.
2.
3.
4.
Prema V. Holesovskom postoje četiri glavne
komponente privrednog sistema:
resursi - sredstva za proizvodnju, ljudski
faktor, tehničko-tehnološko znanje,
preduzetništvo, organizacione sposobnosti i
prirodna bogatstva;
učesnici – proizvođači i potrošači;
procesori - pojedini aspekti i rezultati
aktivnosti ekonomskih učesnika;
institucije - relativno, stabilni tipovi veza i
odnosa koji povezuju ekonomske učesnike i
njihove aktivnosti.

Prema Nojbergeru i Dafiju, privredni sistem je
sastavljen od četiri, međusobno, povezane
komponente:
1.
sistem donošenja odluka,
sistem motivacija,
informacioni sistem i
koordinacioni mehanizam.
2.
3.
4.
OSNOVE PRIVREDNOG (EKONOMSKOG)
SISTEMA

Savremeni privredni sistem se danas najčešće
shvata kao istorijska kategorija, kao
najdinamičniji sistem koji obuhvata i povezuje
u skladnu celinu temeljne elemente društvenoekonomskog procesa.

Fundamentalne osnove savremenog
privrednog sistema čine:
oblik i sadržaj vlasništva nad sredstvima za
proizvodnju,
2. robno biće privrede,
3. integralna tržišta,
4. tržište radne snage,
5. planiranje,
6. preduzeće,
7. profit,
8. čvrsti principi pravne države.
1.
KLJUČNI SEGMENTI PRIVREDNOG
(EKONOMSKOG) SISTEMA
Sistem javnih finansija

Sistem javnih finansija sadrži tri ključne
komponente:
javne prihode,
b) javne rashode i
c) budžet („državna kasa”).
a)
Javni prihodi su novčana sredstva koja država
i druga javno-pravna tela prikupljaju radi
pokrivanja javnih rashoda.
 Javni prihodi predstavljaju sredstva koja za
osnovnu namenu imaju pokrivanje ili
finansiranje javnih funkcija.
 To su sredstva koja služe za zadovoljavanje
potreba organa državne uprave, vojske,
policije, školstva, socijalne zaštite, sudstva i
drugih javnih potreba.


Javni prihodi imaju brojne karakteristike, među
kojima izdvojamo sledeće:
a)
obaveznost (koju utvrđuje država),
prikupljanje u novčanom obliku,
redovnost u prikupljanju sredstava,
usmerenost ka podmirivanju javnih potreba i
nezavisnost trošenja sredstava od veličine
imovine.
b)
c)
d)
e)

U savremenoj ekonomskoj i finansijskoj
politici javni prihodi se koriste za ostvarenje
brojnih ciljeva i zadataka:
preraspodela dohotka i agregatne
akumulacije,
b) alokacija privrednih resursa,
c) ekonomska i socijalna stabilizacija i
d) podsticanje privrednog razvoja.
a)

Kao glavni oblici javnih prihoda javljaju se
prihodi iz javne imovine, porezi, doprinosi,
takse, parafiskalni prihodi, javni dug, sredstva
iz trezora i sredstva koja se dobijaju novom
monetarnom emisijom, kao i pokloni.

Porezima se u razvijenim nacionalnim
ekonomijama danas formira preko 85% javnih
prihoda, od čega 60-75% otpada na direktne
poreze, a ostalo na tzv. indirektne poreze.

Razvojem države, njenih institucija menja se i
mesto i karakter poreza i njegova uloga u
ukupnim javnim prihodima.

Porezi su snažno sredstvo kojim se deluje na
proces proizvodnje, raspodele, potrošnje,
investiranja, demografske faktore, izvoznouvozne tokove i niz drugih privrednih
agregata.

Taksa kao javni prihod je naknada za određenu
administrativnu uslugu.

Pored poreza i taksi, naknade predstavljaju
značajan javni prihod za jednu nacionalnu
ekonomiju.

Značajan javni prihod odnosi se na doprinose.

Akciza je naknada koja se plaća kako na
određene vrste uvezene robe, tako i na
određene vrste robe proizvedene u zemlji
(nafta i naftni derivati, alkohol, cigarete).

Javni rashodi služe finansiranju društvenih
funkcija, odnosno finasiranju zajedničkih
potreba.

Javni rashodi se uobičajeno klasifikuju i dele
na:
redovne i vanredne,
b) rentabilne i nerentabilne,
c) produktivne i neproduktivne,
d) funkcionalne, investicione i transferne.
a)
Međunarodni monetarni fond klasifikuje javne
rashode po funkcionalnom i ekonomskom
kriterijumu.
 Strukturu rashoda po funkcionalnoj klasifikaciji
javnih rashoda čine: rashodi javnih službi, rashodi
narodne odbrane, rashodi školstva i zdravstva,
rashodi socijalnog osiguranja, rashodi stanovanja,
rashodi komunalnih usluga, rashodi ekonomskih
funkcija države i rashodi ostalih funkcija.
 Struktura rashoda po kriterijumu ekonomskih funkcija
(namena) pak čine: rashodi za javne nabavke dobara
i usluga (uključuju i plate zaposlenih u javnom sektoru
i državnim službama), transferni rashodi (ekonomski i
socijalni transferi, interbudžetski transferi), rashodi na
ime kamate na javni dug, kapitalni javni rashodi i
transferni rashodi u korist inostranstva.


Nivo i struktura javnih rashoda zavise od a)
veličine bruto domaćeg proizvoda, b) nivoa
razvijenosti i društveno-ekonomskih odnosa,
c) koncepcije razvoja javnog sektora i d)
društveno-političkog uređenja zemlje.

U zavisnosti od kretanja javnih prihoda i javnih
rashoda u jednoj nacionalnoj ekonomiji, u
budžetu („državnoj kasi“) se mogu pojaviti dva
stanja:
budžetski suficit – kada su javni prihodi veći
od javnih rashoda i
budžetski deficit – kada su javni prihodi manji
od javnih rashoda.
1.
2.
MONETARNO-KREDITNI SISTEM

Monetarno-kreditni sistem je skup mera,
odnosno institucionalnih rešenja kojima se
obezbeđuje opticaj novca i kredita u funkciji
obezbeđenja optimalnog razvoja i razvojne
politike.

Učesnici u monetarno-kreditnom sistemu
mogu se grupisati u šest kategorija ili sektora:
(1) domaćinstva, (2) preduzeća, (3) finansijski
posrednici, (4) država, (5) centralna banka i (6)
strani učesnici.

a)
b)
c)
d)
Postoje različite vrste kredita. Njihova klasifikacija
može biti izvršena prema različitim kriterijumima:
Prema opštoj nameni, krediti se dele na
proizvođačke i potrošačke.
Prema ročnosti (rokovima vraćanja) krediti se dele
na kratkoročne (do jedne godine), srednjoročne
(do pet godina) i dugoročne (od pet do dvadeset
godina).
Prema subjektima, koji daju kredite, krediti se
mogu podeliti na privatne i javne.
Prema načinu davanja ili prema predmetu
kreditnog odnosa, krediti se dele na komercijalne
(robne, trgovačke) i bankarske (novčane) kredite.
e)
f)

1.
2.
3.
4.
Prema načinu obezbeđivanja vraćanja kredita,
krediti se dele na lične, menične, lombardne i
hipotekarne kredite.
Prema poreklu sredstava, krediti se dele na
domaće i strane (inokredite).
Finansijski posrednici takođe uključuju
nedepozitne institucije, kao što su:
penzioni fondovi,
fondovi životnog osiguranja,
zajednički fondovi i
institucionalni investitori.
DEVIZNI SISTEM

Deo privrednog sistema kojim se regulišu
finansijski tokovi jedne zemlje sa drugim
zemljama sa kojima se ostvaruju odgovarajuće
ekonomske veze naziva se deviznim
sistemom.

Pod deviznim kursom podrazumevamo cenu
inostrane valute izraženu u novčanim
jedinicama sopstvene zemlje.

Valutni paritet predstavlja zvanično (od
monetarnih vlasti zemlje) utvrđenu vrednost
nacionalne valute u nekom zajedničkom
imenitelju odnosno denominatoru koji može
biti valuta neke druge zemlje, „korpa valuta”
ili, kao što je to nekada bilo, zlato.

Postoje dva načina izražavanja deviznog kursa
i to:
Direktno notiranje (evropska konvencija) kada se devizni kurs posmatra kao cena
jedinice strane valute iskazana u jedinicama
domaće valute.
b) Indirektno notiranje (britanska konvencija) –
kada se devizni kurs posmatramo kao cena
domaće valute izraženu u jedinicama strane
valute.
a)

U zavisnosti od toga kako se utvrđuje, devizni
kurs može biti fiksni i fluktuirajući.

Fiksni devizni kurs određuje država i on je po
pravilu jedinstven.

Pod fluktuirajućim ili plivajućim deviznim
kursom podrazumevamo onaj devizni kurs koji
se formira na deviznom tržištu iz odnosa
ponude i tražnje za devizma.

Jedna od osnovnih funkcija deviznog kursa
jeste obezbeđenje veze između domaćih i
inostranih cena roba i usluga.

Realan devizni kurs predstavlja takav odnos
između domaće i strane valute koji izjednačava
opšti nivo cena na domaćem tržištu sa opštim
nivoom cena u inostranstvu.
Da bi devizni kurs u potpunosti i uspešno
ostvario ovu funkciju potrebno je da bude
realan i u stanju ravnoteže.
 Kurs ravnoteže je devizni kurs pri kojem su
ponuda i tražnja deviza izjednačene i koji
„čisti“ devizno tržište, ne ostavljajući niti višak
ponude niti višak tražnje deviza.


Devizno ili međunarodno tržište je deo
ukupnog finansijskog tržišta na kojem se
prema utvrđenim uslovima i pravilima trguje
stranim valutama, tj. razmenjuju devize.

Devizno tržište ima veliki značaj u
finansijskom sistemu jedne zemlje. Ono
predstavlja vezu nacionalne ekonomije sa
međunarodnim okruženjem.
SISTEM EKONOMSKIH ODNOSA SA
INOSTRANSTVOM

Ekonomski odnosi sa inostranstvom
obuhvataju razmenu roba i usluga koju jedna
zemlja obavlja sa drugim zemljama, kao i
finansijske transakcije koje se tim povodom
ostvaruju.

Za razmatranje ekonomskih odnosa sa
inostranstvom potrebno je jasno definisanje
pojma i strukture platnog bilansa.

Platni bilans ili bilans plaćanja predstavlja
sistematski pregled svih transakcija koje rezidenti
jedne zemlje obavljaju sa rezidentima svih drugih
zemalja u toku jednog vremenskog perioda (jedna
kalendarska godina) iz kojih proističu plaćanja
(dugovanja) i primanja (potraživanja) bez obzira
da li su dospela ili ne.



Pod rezidentima se podrazumevaju pravna lica koja
imaju svoje sedište odnosno fizička lica koja imaju
svoje prebivalište (domicil) u određenoj zemlji i čije
poslovanje predstavlja sastavni deo privredne
delatnosti te zemlje.
Pod transakcijama se podrazumevaju sve radnje iz
kojih proističu plaćanja i primanja kao što su izvoz i
uvoz roba i usluga, transfer jednostranih davanja,
uzimanje i davanje zajmova, kupovina i prodaja
vrednosnih papira, kretanje monetarnih rezervi i sl.
PB = Pr - Pl
pri čemu je:
PB - platni bilans zemlje,
Pr - ukupna primanja iz inostranstva,
Pl - ukupne obaveze (plaćanja)prema inostranstvu
Šema platnog bilansa
PLAĆANJA
PRIMANJA
1. Vidljivi izvoz
(Izvoz robe)
2. Nevidljivi izvoz
(Izvoz usluga)
3. Prihodi od investicija
(Kamate i dividende)
TEKUĆI BILANS
1. Vidljivi uvoz
(Uvoz robe)
2. Nevidljivi uvoz
(Uvoz usluga)
3. Rashodi od investicija
(Kamate i dividende)
KAPITALNI BILANS
1. Priliv unilateralnih transfera
1. Odliv unilateralnih transfera
2. Priliv kapitala
a) Uzimanje zajmova
b) Primanje otplata
c)Prodaja hartija od vrednosti
2. Odliv kapitala
a) Davanje zajmova
b) Davanje otplata
c) Kupovina hartija od vrednosti
3. Povećanje monetarnih rezervi
3. Smanjenje monetarnih rezervi
Ukoliko je iznos primanja iz inostranstva veći
od plaćanja prema inostranstvu, u
spoljnotrgovinskom bilansu biće iskazan
suficit.
 Ako se u praksi desi obrnuta situacija, da su
primanja iz inostranstva manja od ukupnih
plaćanja (obaveza) prema inostranstvu, u
tekućem računu biće iskazan deficit.


U kapitalne transakcije spadaju: unilateralni
transferi, dvostrani transferi i transferi
monetarnih rezervi.

U unilateralne ili jednostrane transfere spadaju
razni oblici bespovratne ekonomske pomoći
kao što su pokloni u vidu robe ili novca,
reparacije, restitucije, iseljeničke i radničke
doznake i sl.

Najvažniji deo kapitalnog bilansa predstavljaju
kapitalne transakcije u vidu dvostranih
transfera.
CARINSKI SISTEM I CARINSKA POLITIKA
Carine i carinski sistem određene države su
od ogromnog značaja za razvoj i zaštitu
domaće ekonomije.
 Bez adekvatnih carina i carinskog sistema
ne može se ostvariti ni privredni prosperitet
zemlje, niti njeno uključivanje u
međunarodne tokove.


Carinski sistem je segment privrednog
sistema jedne zemlje.

Carinska politika predstavlja svesno
usmeravanje nacionalne ekonomije na planu
carinske zaštite, putem niza carinskih
instrumenata, kako dugoročnih tako i
fleksibilnih (kratkoročnih).

Aktivna carinska politika pomaže izvoz.
Pasivna carinska politika obuhvata sve mere
carinske politike koje se sprovode u cilju
ograničavanja uvoza, kao i vancarinska
ograničenja uvoza u obliku taksi, poreza i sl.
 Pasivna carinska politika odnosi se na:

Nominalnu carinsku zaštitu, koja predstavlja
nominalno opterećenje u carinskoj tarifi;
b) Efektivnu carinsku zaštitu, koja omogućava
zaštićenim privrednim granama ili
delatnostima povoljnije uslove stvaranja
dohotka.
a)

Carina je određen iznos u domaćoj valuti
koji vlasnik robe plaća državi prilikom
prelaska robe preko državne granice.
Carine predstavljaju stabilan i dugoročan
instrument regulisanja spoljne trgovine i
zaštitu domaćeg tržišta.
 U većini zemalja carinska tarifa se
propisuje zakonom.

Prema pravcu kretanja robe u
međunarodnoj trgovini i, shodno tome,
njihovoj primeni, carine se dele na :
a) uvozne,
b) izvozne i
c) tranzitne.


Sa stanovišta cilja, odnosno svrhe uvođenja,
carine se dele na fiskalne i zaštitne
(protekcionističke). U ovu grupu mogu se još
svrstati preferencijalne, antidampinške i
redistributivne carine.
Fiskalne carine imaju za cilj ubiranje prihoda
za državni budžet.
 Zaštitne ili protekcionističke carine se
prepoznaju po višim carinskim stopama.

Sa stanovišta obračuna ili carinsko tehničkog
gledišta, carine se dele na:
a) carine po vrednosti i
b) specifične carine.

Carina po vrednosti utvrđuje se tako što se
određeni procenat (carinska stopa) stavlja u
odnos prema vrednosti robe.
 Specifične carine se obračunavaju prema
količini, odnosno jedinici mere uvezene robe,
za jedan kilogram, jedan litar, jedan komad itd.,
određene robe, u vidu fiksnog iznosa u
domaćoj valuti.

Izjednačavajuće carine se dele na:
a) antidampinške i
b) kompezatorne.
 Antidampinške carine, uvode se sa ciljem da
se spreči nelojalna inostrana konkurencija
preko uvoza robe po nižim cenama, nego što
su one na tržištu zemlje porekla robe.


Kompenzatorne carine imaju za cilj
izjednačavanje uslova konkurencije domaće i
inostrane robe na domaćem tržištu.
Sa stanovišta samostalnosti zemlje u vođenju
carinske politike, carine se dele na:
a) autonomne i
b) ugovorne (konvencionalne).
 Autonomne carine zemlja uvodi samostalno i
nezavisno od efekata carina na privredu drugih
zemalja.
 Ugovorne ili konvencionalne carine su rezultat
dogovora dve ili više zemalja koje se
sporazumevaju o visini carinskog opterećenja
u međusobnoj trgovini, što se unosi u
bilateralne ili multilateralne trgovinske
sporazume.

U zavisnosti od primene jedinstvenog ili
diferenciranog carinskog postupka, carine
mogu biti:
a) jedinstvene i
b) diferencijalne.


Jedinstvene carine se primenjuju
nediskriminatorno i jedinstveno na svu
uvoznu robu, bez obzira na njeno poreklo i
druge karakteristike.

Diferencijalne carine podrazumevaju
povoljniji carinski tretman prilikom uvoza
robe iz jednih, u odnosu na uvoz robe iz
drugih zemalja.

Preferencijalne carine predstavljaju
povlašćene carine na uvoz robe iz nekih
prethodno određenih zemalja.

Sa stanovišta visine carinskog opterećenja,
koje se primenjuje na uvoz robe prema zemlji
porekla, carine se dele na minimalne i
maksimalne.

a)
b)
c)
d)
Pored carinske zaštite domaćeg tržišta, postoji
i tzv. vancarinska zaštita domaćeg tržišta. U
ovaj aspekt zaštite spadaju mere koje direktno
utiču na količine, a među njima su
najznačajnije:
kontingenti,
kvote,
dozvole i
zabrane.

Kontingenti predstavljaju količine, odnosno
vrednosti robe, koju je moguće uvesti u toku
određenog perioda.

Kvote su slične kontingentima. Kao i kod
kontingenata, određuje se vrednost, odnosno
količina mogućeg uvoza neke robe, i to
najčešće prema uvozu u ranijem periodu.

Dozvole predstavljaju uobičajeni režim izvoza i
uvoza, a u praksi se primenjuju u manjem
obimu i za uži krug proizvoda (na primer za
umetničke predmete, slike kao nacionalna
kulturna blaga, proizvode naoružanja i vojne
opreme).

Zabrane se retko primenjuju u spoljnoj trgovini.


U ostale mere, koje se, u principu, ne
primenjuju sistematski i trajno, a mogu imati
jako zaštitno dejstvo na nacionalnu ekonomiju,
spadaju:
monopoli,
 državna trgovina,
 damping,
 prelevmani (uvozne takse),
 restriktivni uvozni postupak,
 tehnički, sanitarni i ekološki standardi,
 samoograničenje izvoza i
 mere iz oblasti finansijske politike.

Mere iz oblasti finansijske politike primenjuju
se radi smanjenja uvoza odnosno povećanja
izvoza, a najčešće su:
avansni depoziti kod uvoza,
b) razne vrste deviznih kvota,
c) manipulacija kursem nacionale valute.
a)
ULOGA EKONOMSKE POLITIKE U FUNKCIONISANJU I
RAZVOJU NACIONALNE EKONOMIJE
Osnovni koncept ekonomske politike

Ekonomsku politiku možemo da definišemo
kao aktivnost države kojom ona, u skladu sa
zadatim ciljevima, utiče na ekonomsku
aktivnost, odnosno, na promenu ponašanja
ekonomskih učesnika u željenom pravcu.

Odgovarajućim instrumentima i merama
ekonomske politike, država nastoji da
aktivnosti privrednih učesnika usmeri u
željenom smeru, čime se realizuju kratkoročni i
dugoročni društveno-ekonomski ciljevi.
Zavisno od aspekta posmatranja strukture
konkretnog privrednog sistema, ekonomska
politika može biti:
a) opšta ekonomska politika i
b) parcijalna ekonomska politika.




Brojni teoretičari ekonomsku politiku dele na:
sistemsku i procesnu (tekuću) ekonomsku
politiku.
Sistemska politika sadrži pravila ponašanja
kojih se prilikom svojih odluka moraju
pridržavati svi ekonomski učesnici kao i nosioci
ekonomske politike. Ova pravila predstavljaju
obično skup obavezujućih pravnih normi kojima
se definiše ekonomski poredak jedne zemlje.
Procesna (tekuća) politika znači neposredno
uticanje putem merljivih veličina (cene, stope,
vrednosti, količine) kojima država pojedinačne
odluke ekonomskih učesnika usmerava u
željenom pravcu.
NOSIOCI, CILJEVI I INSTRUMENTI EKONOMSKE
POLITIKE
Nosioci ekonomske politike su subjekti koji na
bilo koji način učestvuju u kreiranju,
definisanju i sprovođenju mera i instrumenata
ekonomske politike.
 Nosioci ekonomske politike su brojni i
raznovrsni.


Prva grupa nosilaca ekonomske politike
pripada grupi njenih kreatora.

Druga grupa nosilaca ekonomske politike je
institucionalizovana kroz predstavničke
organe, organe parlamentarne vlasti ili vladu
jedne zemlje.

Izvršni organi države pripadaju trećoj grupi
nosilaca ekonomske politike.

Pored navedenih, nosioci ekonomske politike
su svakako i privredni subjekti.



U načelu se može govoriti o dugoročnim i
kratkoročnim ciljevima ekonomske politike.
Tipični dugoročni ciljevi su: ekspanzija
proizvodnje, odnosno, veći privredni rast,
povećanje efikasnosti i globalne produktivnosti,
poboljšanja u alokaciji faktora proizvodnje,
poboljšanja u raspodeli bruto domaćeg
proizvoda, efikasnije uključivanje u
međunarodnu privredu i povećavanje
međunarodne konkurentnosti.
Tipični kratkoročni ciljevi su: puna zaposlenost,
stabilnost cena i poboljšanja u platnom bilansu
zemlje.

Instrumenti su sredstva pomoću kojih nosioci
ekonomske politike ostvaruju postavljene
ciljeve.

Instrumenti ekonomske politike su varijable
koje kontroliše država i pomoću kojih ona
deluje na ekonomski mehanizam u cilju
ostvarenja ključnih makroekonomskih ciljeva.

Sve instrumente ekonomske politike moguće
je razvrstati u sledećih pet grupa:
1)
instrumente javnih finansija,
instrumente novca i kredita,
instrumente deviznog kursa,
instrumente direktne kontrole i
instrumente promene institucionalnih
aranžmana.
2)
3)
4)
5)

Interesantan je pristup grupe britanskih
ekonomista koji sve instrumente ekonomske
politike dele na:
instrumente fiskalne politike,
2) instrumente monetarne politike,
3) instrumente kontrole cena i dohodaka,
4) instrumente deviznog kursa i
5) instrumente politike zapošljavanja u javnom
sektoru.
1)

Mere ekonomske politike su postupci
usmereni u pravcu promene ili ukidanja
postojećih instrumenata ili, pak, uvođenja
novih instrumenata ekonomske politike.

Merama ekonomske politike država deluje na
aktivnost privrednih učesnika u željenom
smeru.