Transcript Ličnost
Pojam ličnosti sa stanovišta personalizma • Stvaralačka ličnost mora da samostalno misli i rasuđuje, jer moralni napredak društva zavisi od njene nezavisnosti (Ajnštajn) • Škola bi morala da ima za cilj formiranje skladnih ličnosti, a ne specijalista (Ajnštajn) • Na kraju krajeva razvoj ljudske ličnosti je vrhovni cilj civilizacije (Aleksis Karel) • U meri u kojoj individuum zadobija dodatne mogućnosti za razvoj svoje ličnosti, gubi sposobnosti da te mogućnosti iskoristi (H. Markuze) Razlika između individue i osobe (ličnosti) • Individua, lat. individuum: prema Ciceronu, prevod grčke reči “atom” – “nedeljivo”. • Smisao jednog jedinstvenog bića u suprotnosti sa rodom ili vrstom. • Person (osoba), lat. persona: pozorišna maska koju su nosili glumci, prevod grčke reči prosopon - “uloga pridata maski”; značenje se proširilo na vrednosti kao što su “čast” i “dostojanstvo” u suprotnosti sa stvarima, predmetima “rex”. • Izraz “ljudsko dostojanstvo” je u vezi sa rečju “osoba” ili “ličnost” (lično dostojanstvo). • Vrlo rano je izraz “ličnost” dobio religioznu konotaciju. • Izvedeno značenje “personality” : u početku, osoba koja ima crkveno dostojanstvo, a potom, osoba koja uživa društveno značajan položaj. • Današnji VIP – time se ideja dostojanstva svake osobe, izvitoperila opet u značenje “maske”, odnosno društvene funkcije i uloge. • U kontrastu sa osobom (ličnošću) Munije definiše individuu kao pojedinca koji teži odvajanju od drugih, suprotstavljanju drugima, zahtevajući zadovoljenje sebičnih potreba. • Individualizam je, prema njemu, sistem običaja, osećanja, ideja i ustanova koji organizuje pojedince po principu zatvorenosti, opsednutosti sobom (drugi kao sredstvo za zadovoljenje mojih potreba i interesa), defanzivnosti (“drugi me ugrožavaju”), zahtevnosti (visoka osetljivost na sopstvena prava , želje i interese uporedo sa slabom osetljivošću prema tuđim) • Prava bez obaveza • Nasuprot individui, osoba je sposobna da se decentrira, da bude otvorena i raspoloživa za druge. • Munije se oštro suprotstavlja svemu što zatvara i ograničava saznajni, emocionalni i vrednosni opseg čoveka. • On se neprestano trudi da ličnost okrene prema drugima, svetu, budućnosti, prema svemu što će doprineti njenom razvoju i povezano s tim, razvoju drugih i društva. • Prva briga individualizma je preokupacija pojedinca sobom, dok je prva briga personalizma decentriranje pojedinca i njegovo postavljanje u otvorenu perspektivu ličnosti. • Prema Munijeu, ličnost raste pročišćujući se od individue u sebi. • Ne postaje se ličnost stalnim fokusiranjem na sebe, već naprotiv, otvarajući se drugima i svetu. • To potvrđuju i personalistički psiholozi Karl Rodžers, Rolo Mej, Viktor Frankl i dr. • Život ličnosti se temelji na stalnom oprezu prema egocentrizmu. • Ali to ne znači da treba radikalno suprotstavljati individuu i ličnost, jer je individua osnova za nastanak i rast ličnosti. • Dijalektički odnos individue i ličnosti • Kroz detinjstvo i mladost moramo prvo razviti svoj identitet, osećaj svoje posebnosti i jedinstvenosti. Mlada bića su neminovno egocentrična, nesigurna, defanzivna. • Važno je da vremenom i sazrevanjem, osoba (ličnost) sve više prodire u individuu, da je preobražava i razvija iznad nje same. • Munije kaže da je osoba stalno uslovljena manje više povoljnom biologijom, ekonomijom, društvom, politikom. • Uhvaćena je u gustu mrežu protivrečnih tendencija, ograničenja, privlačnosti i odbojnosti. • Personalista zna da je čovek uslovljen nasleđem i sredinom, ali tvrdi i da je istovremeno slobodan da se odredi prema nasleđu i sredini, da postavlja svoje svrhe i ostvari svoj poziv. • Karl Rodžers odlično objašnjava dilemu između slobode i determinizma, odnosno paradoks slobode i determinizma. • 1. S jedne tačke gledišta, svaka misao, svako osećanje, svaki postupak neke osobe određen je onim što mu prethodi, pa se može činiti da nema slobode. • 2. S druge tačke gledišta, što se ličnost više razvija, što je zdravija i celovitija, to je sposobnija za slobodu. • Ona sve slobodnije bira svoj put, pronalazi rešenja koja su sve više zadovoljavajuća u odnosu na sve unutrašnje i spoljne, sadašnje i prošle faktore, koji je određuju. • Personalisti tvrde da u svakom čoveku postoji prirodna, organska tendencija ka rastu i samoostvarenju. • Oni postavljaju kao središnji zahtev i ključni uslov za razvoj ličnosti načelo slobode. • Postojati kao ličnost, kaže Munije, to znači reći “da”, prihvatiti, prianjati uz ono što nam je dato. • Ali to znači i reći “ne”, protestvovati, sumnjati, preispitivati sopstvena i vladajuća uverenja, mišljenja, izvesnosti, navike, pripadnosti. • Sloboda “od” i sloboda “za” • Stupnjevitost slobode podrazumeva slobodu od i slobodu za. „Sloboda od“ je sloboda od unutrašnjih i spoljnih uvslovljenosti koje čoveka mehanizuju te on gubi svoj JA i osobnost. • Čovek je rođen slobodan i neprestano stiče nova iskustva slobode (kao deca koja napuštaju svoje igračke, navike i ponašanja, prestaju biti mali i otvaraju se novim životnim izazovima i zahtevima). • „Sloboda za“ : sloboda koja bira, koja se angažuje i obavezuje. • Mladi ljudi stupaju u veoma zahtevan svet obaveza. Moraju za to biti slobodni. • Bekstvo od angažovanja slobode u životne zadatke i odgovornosti je regresija i neuroza koje porobljuju jedinku. • NIJE SLOBODAN ONAJ koji se plaši preuzimanja odgovornosti, vezivanja, koji je neodlučan, strašljiv, koji zavisi od nagona, duševnih rana, psihičke labilnosti, duhovne nestabilnosti • Uspešan prelaz iz "slobode od" u "slobode za" čini da čovek raste. Taj proces se odvija celog života. • Sloboda zajedništva • Za osvajanje slobode i uslova za slobodu potrebni smo jedni drugima. • Sloboda je plod truda (dijahronog i sinhronog) mnogih ljudi. • Podmukli neprijatelj ličnosti nije samo onaj sistem koji osuđuje milione na siromaštvo i glad, već i onaj koji guši i izopačuje u ljudima sklonost ka personalizaciji. • Za razliku od individue koja je okrenuta samo svojoj dobrobiti, ličnost zna da nema pojedinačne slobode i dobrobiti bez omogućavanja iste što većem broju ljudi. • Život ličnosti nije odvajanje, bekstvo, otuđenje od drugih i od sebe, već aktivno, angažovano, produktivno prisustvo u svetu. • Individua kritikuje svet koji ne zna da ugodi njenoj želji, a ličnost nastoji da utiče na sebe i svoje okruženje i da ih menja na bolje. • “Bolje je upaliti jednu sveću nego proklinjati pomrčinu” • Personalizam tvrdi da celokupni zakonodavni, politički, socijalni i ekonomski sistem treba da ima za misiju da ljudima omogući uslove za razvoj njihove ličnosti. • Društveni i civilizacijski projekat – razvoj ličnosti • Ne samo u smislu negativnih prava - zaštite jedinke od osujećivanja bilo od strane vlasti bilo od strane drugih ljudi već i aktivnog angažovanja u pozitivnim pravima - vlasti treba da svakom nosiocu prava obezbede izvesna dobra ili mogućnosti • Ali to ne znači da bilo ko, ni pojedinac ni kolektivitet, može, sme i treba da preuzme odgovornost za razvoj i sudbinu ličnosti umesto nje. • Sama osoba nalazi svoj put i kroji svoju sudbinu, u okviru datih mogućnosti i ograničenja (spoljnih i unutrašnjih) • Personalizam osuđuje sve vrste konformizama i duhovne prinude. • Pojam ličnosti sa stanovišta psihologije • Ličnost je skup crta i ponašanja svojstvenih jednom pojedincu. • Relativno stabilno jezgro, složena i razvojna sinteza urođenih predispozicija (geni), nasleđa i društvene sredine. • Poznavanje ličnosti omogućava relativno pouzdano predviđanje njenog načina funkcionisanja i njeno ponašanje u svakodnevnim situacijama. • Ličnost čine i njen temperament i karakter, ali je istovremeno treba razlikovati od tih pojmova. • Za razliku od temperamenta koji je određen organskim, naslednim, to jest konstitucionalnim faktorima, karakter obuhvata dimenzije ličnosti oblikovane socijalnim i kognitivnim učenjem. • Karakter se odnosi na prepoznatljive i dominantne obrasce ponašanja, odnosa prema okruženju, i ima moralnu konotaciju. • Ličnost je celina koja je uvek više od ukupnog zbira svojih delova. • Izvan i iznad obrasca ličnosti • Ličnost je poseban sklop aktuelnih, ali i potencijalnih obrazaca ponašanja. • Bez obzira što se odlikuje određenom stabilnošću i predvidljivošću, ličnost poseduje nešto što transcendira sve odlike, a to je sloboda. • Sloboda je povezana sa samosvešću, jer u momentu slobode, dešava se (zdravi) rascep u ličnosti u kojem se čovek kao subjekt odnosi i suprotstavlja samom sebi kao objektu (spoznaje sebe, preispituje se, koriguje, razvija) • Drugim rečima, ličnost je iznad sopstvenih rutinskih, naviknutih, urođenih ili stečenih obrazaca. • Ličnost je razvojna shema • Iako uslovljena mnoštvom faktora (bioloških, naslednih, porodičnih i društvenih) ona je istovremeno i neuslovljena (bezuslovna) • Njena sloboda je njena moć da odlučuje o sebi i o svom ponašanju, tj. da odredi cilj ili svrhu svog postupanja. • Ličnost je neodvojiva od vrednosti • Vrednosti, svrhe i smisao su u budućnosti, a ne u prošlosti (teleologija naspram kauzalnosti • Ličnost nije samo biološko biće, biće nagona i potreba, niti je samo psihičko biće – biće intelekta, ili emocija, afekata, raspoloženja, niti samo socijalno biće uslovljeno zajednicom, tradicijom i kulturom, već je biće koje se delatno i svrsishodno odnosi prema samom sebi i svom okruženju . • Saznaje, koriguje, menja, preobražava, rečju stvara • Biološka konstitucija ne dozvoljava čoveku da promeni sve u sebi: npr. temperament se smatra prilično nepromenljivim, on može samo da se donekle koriguje ili uravnoteži, ali čovek, tj. njegova ličnost koja je i svest o sebi i sloboda, može da odlučuje o sopstvenim ciljevima, vrednostima, svrhama i da vodi sebe u tom pravcu. • Zato se može reći da ličnost nije data već zadata. • Ekonomski i društveni uslovi u većoj ili manjoj meri (zavisno od socioekonomskog položaja jedinke) sputavaju slobodu samoodređenja • Nije svaki pojedinac iskoristio potencijal da se razvije u ličnost: • 1. S jedne strane, zato što su ga spoljni činioci onemogućili tome, • 2. S druge strane, zbog straha od slobode i odgovornosti koja ide uz nju, zbog straha da preuzme rizik da postane ono što može da bude, zbog konformizma, regresije, i još mnogih drugih, činoca. • Personalizacija je proces razvoja jedinke u osobenu, neponovljivu i samosvesnu ličnost koja se razlikuje od svih drugih i povezuje se sa drugima. • Proces personalizacije omogućava ljudskom biću da postane visoko individualizovani subjekt, koji ima izgrađen bogat unutrašnji svet. • Jung svoj koncept personalizacije naziva individuacijom, a Maslov samoaktualizacijom. • Nasuprot personalizaciji – akulturacija: jedinka koja odrasta postaje slična svim drugim članovima datog društva -“masovna jedinka” • Zato nam je lako da opišemo individue, koje misle, osećaju, delaju neslobodno, stereotipno, koje se gube u masi sličnih sebi, dok je s druge strane teško definisati i opisati slobodne ličnosti. • Nijedna definicija ličnosti ne može da bude potpuno zadovoljavajuća, jer se ličnost – u svojoj samosvesti, u stvaralačkoj i samostvaralačkoj dimenziji dimenziji koja integriše mogućnosti – nova iskustva, doživljaje, saznanja, vrednosti koja se zato stalno razvija, ne može obuhvatiti nijednom definicijom. • Nameće se misao da su pojmovi ličnost i stvaralačka ličnost sinonimi. • Ne možemo ličnost zatvoriti ni u kakve definicije: ona svojom slobodom, nezavisnošću, originalnošću, kompleksnošću, razbija saznajne okvire kojima pokušavamo da je približimo prosečnom poimanju, ali možemo da izdvojimo i opišemo neke njene ključne odlike. • Jedinka je fizički i društveni organizam, biće-usvetu (u prirodi, društvu) i potreban je određen sticaj okolnosti da bi mogla da ostvari svoje potencijale i slobodu samoodređenja. • Stvaralačke ličnosti su kompleksne iz još jednog, veoma važnog razloga: one su otvoreni sistemi, njihov “self” se neprestano širi i obogaćuje novim, raznovrsnim iskustvima i sadržajima sveta. • Abraham Maslov, jedan od utemeljivača humanističke psihologije pažljivo je proučavao osobe koje su dostigle „aktualizaciju selfa“, i zaključio da su sve, bez ijednog izuzetka uključene u ciljeve koji prevazilaze njihove lične interese, one se povezuju sa nečim što je veće od njih samih. • Definicija selfa: • U psihologiji engleska reč „self“ označava kognitivnu i afektivnu predstavu o sopstvenom identitetu. • Samosvest kao ključna odrednica ličnost. • Ono što jesmo neodvojivo je od onoga što mislimo i osećamo da jesmo, u šta spada i naše mišljenje o tome kako nas drugi vide. • Sve što radimo, sve što nam se događa, sve se prelama kroz prizmu svesti o sebi. • „Aktualizovani self“ ne znači da je to dovršen proces. • Samoaktualizacija je neprekidan razvoj, ali se može reći da su neke osobe dospele na taj najviši psihološki nivo, one su ušle u taj trajan proces, i po tome ih Maslov naziva „aktualizovanim“ ličnostima. • Sve stvaralačke ličnosti imaju jako razvijen motiv samoaktualizacije. • „One su posvećene, rade na nečemu što im je vrlo dragoceno – nekom pozvanju ili vokaciji, kako se to ranije govorilo ... tako da kod njih nestaje dihotomija rad -radost. Neko od njih posveti život pravnim naukama, ustvari pravdi, drugi istini, lepoti, dobroti, savršenstvu, jednostavnosti, skladnosti, sveobuhvatnosti, ljubavi, poštenju, autentičnosti, smirenosti, i sl. Svi su oni, na jedan ili drugi način, posvetili život onome što sam nazvao vrednostima ‘bića’ (being values), najtemeljnijim vrednostima koje su intrinzične, koje se ne mogu svesti na nešto temeljnije“ • Da bismo to bolje razumeli, treba da napravimo razliku između instrumentalnih i samobitnih vrednosti. • Instrumentalne vrednosti su ono što je vredno kao sredstvo za postizanje nečeg drugog, odnosno za postizanje neke druge, više vrednosti. – Npr., efikasnost u radu nije sama sebi cilj, već je ona kvalitet (vrednost) kao sredstvo za postizanje određenog rezultata ili neke druge vrednosti. Ali efikasnost može da služi i rđavim ciljevima. Na primer, kriminalno udrženje vrlo efikasno obavlja plačke. • Samobitne ili samosvrhovite vrednosti: ono što je vredno samo po sebi – npr. pravda, harmonija, mir, znanje, dobro, ispravnost, mudrost, istina, uređenost, celovitost,ljubav, prijateljstvo, plemenitost, sloboda i sl. • Ove vrednosti Maslov naziva vrednostima bića, skraćeno B-vrednostima, a filozof Maks Šeler apriornim vrednostima, jer su vredne same po sebi, to jest njihovu vrednost ne možemo da svedemo ni na šta drugo, ne možemo da objasnimo ničim drugim. • Nije potrebno, a nije ni moguće obrazložiti racionalnim argumentima koji se pozivaju na druge stvari, zašto je pravda bolja od nepravde, istina od laži, znanje od neznanja, dobro od zla, ljubav od mržnje i td. • To su one vrednosti koje se neposredno, kao nekakvim posebnim čulom, osećaju. • Prema uverenju humanističkih psihologa, pojedinci koji nemaju vrednosno „čulo“ ne opovrgavaju postojanje vrednosti već pokazuju zakržljalost ili izopačenje te sposobnosti. • Vrednosno čulo je istovremeno i čulo za ličnost. • „Zadaci kojima su posvećeni aktualizovani pojedinci mogu se tumačiti kao izražavanje, otelovljenje unutrašnjih vrednosti pre nego kao sredstva za dostizanje ciljeva izvan samog posla. Oni zadatke vole ili introjektuju ZBOG TOGA što oni otelovljuju ove vrednosti“, kaže Maslov. • Izgleda da za ove osobe profesija nije funkcionalno autonomna, već je pre prenosilac, instrument za izražavanje i ostvarenje konačnih vrednosti • Ličnost je više od identiteta • Identitet je nivo na kojem pojedinac gradi svoju jedinstvenost, koherentnost • Važno je shvatiti da ličnost, za razliku od predmeta, nije zatvoreni, statični sistem sa datim, nepromenljivim svojstvima. • Ličnost nadilazi pojam identiteta. • Egzistencija nasuprot esenciji: stvari, neživi entiteti imaju esenciju (zatvorenu prirodu), za razliku od ljudi. • Identitet je temelj ličnosti, iako ga ona prevazilazi. • Identitet je trajno osećanje celovitosti i postojanosti ličnosti uprkos promenama u njoj i oko nje. • Osećanje identiteta počinje da se formira u detinjstvu, a posebno tokom adolescencije kada postoje i najveće krize identiteta, kada osoba postavlja sebi ključno pitanje „ko sam ja“, „čemu težim“, „odakle sam“ i sl. • Prema Eriku Eriksonu, osećanje ličnog identiteta zasnovano je na zapažanju samoistovetnosti i neprekidnosti postojanja u vremenu i prostoru, kao i opažanja činjenice da drugi ljudi zapažaju i priznaju ovu činjenicu. • Pojedinac koji je stekao osećanje ličnog identiteta ima doživljaj kontinuiteta između onoga što je bio nekada, što je danas, kao i onoga što zamišlja da će tek biti. • Pitanje „čemu težim“ jeste pitanje identiteta, ali ne zatvorenog u sebe i svoje bazične potrebe i interese, već identiteta u neiscrpnom procesu samoostvarenja. • „Čemu težim“ je stvaralačko pitanje jer nas izvodi iz datosti – onoga što smo primili rođenjem, vaspitanjem, onoga što smo zatekli, sveta određenja, definicija, svojstava – u proces stvaranja i samostvaranja • Ličnost je transcendencija, tačnije, neprekidno transcendiranje uslovljenosti. • Protivno psihoanalitičkoj teoriji, ličnost nije samo rezultat prošlih iskustava, već se oblikuje i novim iskustvima i saznanjima i projekcijama u budućnost. • Razlike između pojedinaca u aspektu otvorenosti prema iskustvu pokazuju da su oni koji su zatvoreni prema novom, različitom iskustvu, skloniji da definišu sebe prošlošću, da sami sebe redukuju na stečeni identitet . • Nasuprot tome, self stvaralačkih ličnosti se širi da bi uključio u sebe nove opažaje, nove aspekte sveta, odnose koje uspostavlja s prirodnim i društvenim okruženjem, svako značajnije otkriće. • Svako dublje iskustvo ima potencijal da reorganizuje unutrašnji svet subjekta, da staru zameni drugačijom konfiguracijom. • Jezik nas svojim kategorijama, konkretno pojmovima „ja“ i „ne-ja“, subjekat (onaj koji posmatra) i objekat (ono što posmatra), navodi na pogrešno mišljenje i osećanje da postoji jaz između to dvoje. • Maslov s pravom tvrdi da je neodrživa razlika između selfa i ne-selfa. • To znači da vrednosti ili metamotivi nisu samo unutarpsihički. Oni su podjednako i unutrašnji i spoljašnji. • Razlika između selfa i ne-selfa je prevaziđena kod ostvarene ličnosti pošto je ona unela u sebe deo sveta i time sebe definisala. • Osoba postaje prošireni self. • Drugim rečima, ono na šta usmeravamo najveći deo svoje pažnje, ono čemu stremimo, sa čime se poistovećujemo, postaje deo našeg bića. • Ako su pravda, istina, lepota postali toliko važni za jednu osobu da ona poistovećuje svoj self sa njima, gde su oni onda, pita se Maslov? Pod njihovom kožom ili izvan nje? • Ova razlika gotovo da postaje besmislena, pošto koža za self više nema ulogu granice. Sada izgleda kao da se unutrašnja svetlost ne razlikuje od spoljašnje. • Jasno je da self više ne može da bude poistovećen sa biološkim entitetom. Psihološki self očigledno može biti veći od tela • Baš kao što voljeni ljudi mogu biti inkorporirani u self, postajući na taj način njegove definišuće karakteristike, tako na sličan način i voljeni ciljevi i vrednosti mogu biti inkorporirani u self. • Zbog toga ljudi mogu da rizikuju, da žrtvuju materijalni i psihički konfor, pa i život, u ime vrednosti koja je postala deo njih samih • To je osnov zdravog samoljublja, koje je opisao From. • Možete poštovati sebe, diviti se sebi, nežno brinuti o sebi, osećati se uzvišenim, vrednim ljubavi i poštovanja. • Takođe osoba sa velikim talentom može štititi sebe i svoj talenat kao da je on prenosnik nečega što istovremeno i jeste i nije on. • Ona, takoreći, može postati sopstveni čuvar, kaže Maslov • Maslov tvrdi da ima obilje iskustva sa stavovima prema radu prosečnih, nezrelih, neurotičnih i graničnih ljudi, psihopata i drugih. • On kategorički tvrdi da nema nikakve dileme da se njihovi stavovi grupišu oko novca, gratifikacija bazičnih potreba, pukih navika, vezanosti za društvene podražaje, neurotskih potreba konvencija i inercije i iz onoga što čine onako kako drugi očekuju ili zahtevaju od njih. • Ali nema oštre linije između subjekata koje je Maslov izabrao za istraživanje kao osobe koje su aktualizovale self i drugih ljudi. • Izvestan procenat drugih, manje zdravih ljudi takođe u izvesnoj meri metamotivisan B-vrednostima, a to se naročito odnosi na pojedince sa naročitim talentima i osobe koje su smeštene u posebno srećne okolnosti. • Možda su, veruje Maslov, svi ljudi do izvesnog stepena metamotivisani. Ako je tako, onda se metamotivacija, kao motivacija estetskim, etičkim i drugim B-vrednostima, može probuditi i vaspitati. • Smisao obrazovanja • Izuzetno je lako, pogotovo mladim ljudima, objašnjava Maslov, zaboraviti najviše vrednosti usled užurbanosti naše svakodnevice. • Dodajmo svakodnevnim poslovima, koji uzimaju veliki danak u vidu naše energije, i obilje nepovezanih informacija i bezvrednih podsticaja kojima nas tržište bombarduje, rasipajući našu pažnju. • Tako se često nalazimo u situaciji da prosto reagujemo na stimuluse, na nagrade i kazne, na hitne potrebe, na kratkotrajna zadovoljstva i strahove, na zahteve drugih ljudi, na površnosti • Prigodna metafora: davljenje u plitkoj, zamućenoj vodi. • Da bi se neko otrgao iz tog začaranog kruga, da bi uopšte obratio pažnju na vredne sadržaje, na sve slabašniji unutrašnji glas koji prekriva bučna kakofonija spoljnih i tuđih glasova, potreban je, barem u početku, konkretan, svestan napor. • Npr., povlačenje u fizičku usamljenost, izlaganje lepoti prirode ili veličanstvenoj muzici, dobrim ljudima itd. • Biti "ozračen“ vrednostima. • Ove strategije postaju lake i automatske tek nakon izvesne primene. • Posle toga čovek može da počne da živi u skladu sa vrednostima bića s lakoćom, spontano. • Svesni izbor i trud postaju, vremenom, druga priroda. • Uloga vaspitanja i obrazovanja je upravo u tome: ne vaspitava se i ne obrazuje se samo inteligencija, već cela ličnost. • Ono što joj u početku izgleda nerazumljivo, strano, udaljeno od njenih preokupacija i interesa, kao što, na primer, mladima deluju klasična muzika, klasična književnost, apstraktno slikarstvo, fizika, filozofija i dr., posle svesnog napora da se približi tim sadržajima, postaje deo nje. • Obrazovni napor je kontinuiran proces u kojem sa svakim pređenim pragom, višim od prethodnog, čoveku, raniji i prostiji sadržaji postaju sve nezanimljiviji. • Onome ko se prvo pomučio i naučio da uživa u dobroj literaturi, u kvalitetnoj muzici ne prijaju više tzv. laki romani ili laka muzika. • On je i dalje isti čovek ako mislimo samo na njegov identitet, na njegova uočljiva svojstva, ali je postao drugačiji. • Obrazovanje koje ne menja ličnost, koje ne preobražava način opažanja, mišljenja, osećanja, nije obrazovanje nego puka informisanost, sekundarna veština, površna upućenost. • To ostaje nešto spoljašnje u odnosu na osobu, kao kaput koji oblači ili skida po potrebi. • Puna definicija osobe ili ljudske prirode mora stoga da uključi ono što je izvan jedinke, što je izvodi iz zatvorenog kruga sa sobom samom: druge ljude, prirodu, umetnost, dobro, intrinzične, nadlične vrednosti kao deo ljudske prirode. • To je važno za definiciju ličnosti za razliku od individue. • Ako pokušamo da definišemo najdublje, najautentičnije aspekte ličnosti, otkrivamo da moramo da uključimo ne samo njenu konstituciju i temperament, ne samo anatomiju, fiziologiju, neurologiju i endokrinologiju, ne samo njene sposobnosti i bazične potrebe, već i sve ono sa čime se ona aktivno povezuje. • Vrednosti su, kod aktualizovanih i stvaralačkih ličnosti, jednako deo „prirode“ ili deo definicije, suštine, zajedno sa njenim „nižim“ potrebama. • Zapravo, niže potrebe ona deli sa drugima i sa životinjskim svetom, one ne čine njenu samosvojnost. • Potpuno obuhvatna definicija razvijenog selfa ili ličnosti uključuje, stoga, vrednosti prema kojima živi. • Za razliku od psihoanalize, sociologizma, ekonomizma i drugih teorijskih pravaca koji zastupaju ideju da je čovek determinisan nagonima, konfliktima između nagonskog i društvenog dela ličnosti, svojom prošlošću, ili i to vrlo ranom, ili spoljnim faktorima (ekonomskim, društvenim), personalizam veruje da ličnost više određuje ono čemu stremi, s čime se poistovećuje, sjedinjuje, šta otelovljuje od onoga s čime je došla na svet i što je svet utisnuo u nju u njenim formativnim godinama. • Urođeni i društveni faktori oblikovanja ličnosti nisu nevažni, daleko od toga, ali su ljudska bića suštinski određena onim što svesnim izborom, prihvatanjem i preoblikavanjem vrednuju i načinom na koji to čine. • Personalisti zagovaraju političke, ekonomske i društvene odnose koji šire polje slobode i samoodređenja. • Drugim rečima, to što smo toliko determinisani ekonomskim i društvenim uslovima govori o tome da ti uslovi nisu humanistički.