Transcript Filozofija_empirizma

Lajbnic vs. Lok
 Džon Lok: Nema ničega u razumu što prethodno nije
bilo u čulima.
 Lajbnic: Osim razuma samog!
G. W. Lajbnic
Džon Lok
•I empirizam i racionalizam postavljaju ista filozofska pitanja. Njihovi odgovori,
međutim, razlikuju se, a neretko su i suprotstavljeni jedni drugima. Tri osnovna
pitanja koja sebi postavlja moderna filozofija jesu:
1) pitanje izvora, mogućnosti, granica i izvesnosti saznanja
2) pitanje metode saznanja
3) pitanje supstancije
•I empiristi i racionalisti su se slagali u pogledu toga da ljudsko saznanje ima veze
sa čulnim opažanjima. Međutim, oni se nisu slagali s obzirom na značaj i ulogu
čulnog opažanja za ljudsko saznanje.
•Glavni spor između empirista i racionalista nije se odnosio na to da li se naša
spoznaja sastoji od utisaka primljenih čulnim opažanjem, niti se odnosio na
pitanje da li postoje urođene moći, moći prirođene duši, takve moći koje
prethode svakom iskustvu i čulnom opažanju. Glavni spor između empirista i
racionalista ticao se pitanja postojanja urođenih ideja. Racionalisti su, naime,
tvrdili da postoje ideje urođene, utisnute u razum po rođenju, dok su empiristi to
negirali.
DŽON LOK (1632–1704)
•Smatra se utemeljivačem epistemologije. Epistemologija (gr. episteme =
znanje, znanost) je filozofska disciplina koja se bavi problemom saznanja.
Džon Lok je epistemologiju postavio kao centralnu filozofsku disciplinu, a
problem saznanja kao centralni, glavni filozofski problem. Zadatak
epistemologije formuliše Lok sledećim rečima: „moja je namera da istražim
poreklo, izvesnost i doseg ljudske spoznaje“.
•Džon Lok je čuven po empirističkoj izjavi da nema ničega u razumu (duhu),
što pre toga nije bilo u čulima (iskustvu) Upravo zato, Lok je smatrao da ne
postoje urođene ideje.
Kritika urođenih ideja
Ideje
•Pre nego što obrazložimo Lokovu kritiku urođenih ideja, treba definisati značenje
pojma ideja za Loka. Ideja za Loka predstavlja svaki predmet mišljenja, odnosno
predmet svesti. Dakle, sve ono što jeste sadržaj mišljenja ili svesti. Ako naš duh
shvatimo kao tablu, onda ideje možemo da predstavimo kao znakove ispisane na toj
tabli.
•Kao što znakovi postoje samo ako su ispisani na tabli (ili na nekoj drugoj površini), a
nikada sami po sebi (što bi bilo apsurdno pretpostaviti), isto tako ideje postoje samo
ako se nalaze u nekom duhu, tj. ako ih neko misli (ili opaža, rekao bi Lok). Kao što bol
ne postoji izvan duha koji taj bol oseća, tako ni ideja ne postoji izvan duha koji je misli
(opaža).
•Ideja ima samo subjektivnu egzistenciju. Postoji uvek u vezi sa saznajnim
subjektom, preciznije, u onom ko saznaje, ili po onome ko saznaje.
Urođene ideje
•Govoreći o urođenim idejama, Lok kaže: "Ustanovljeno je mišljenje da u razumu
postoje neki urođeni principi, u čovekov duh utisnuti znakovi što ih duša dobija
pri svom postanku i sa sobom donosi na svet". Urođene ideje su neki zajednički
pojmovi, pojmovi koje svi imamo. One se dele u dve grupe: 1) spekulativne
(teorijske) ideje, kao što su na primer ideje logičkih principa (A je A, A nije ne-A, A
je ili B ili ne-B), pojmovi Boga, slobode, besmrtnosti itd., i 2) moralne (praktične)
ideje, ideje dobra, zla, moralni principi kao što je, na primer, zlatno pravilo ("čini
drugome samo ono što želiš da drugi čini tebi").
•U delu koje nosi naziv „Ogledi o ljudskom razumu“, Lok pobija mišljenje da
postoje neke urođene ideje/saznanja. Pobornici teorije urođenih ideja, racionalisti, u
dokazivanju postojanja urođenih ideja oslanjali su se na argument opšteg slaganja.
Urođene ideje i principi jesu ideje i principi za koje svi znaju i oko čije se istinitosti,
ispravnosti ili adekvatnosti svi slažu. Svi za njih znaju i svi se u vezi njih slažu baš
zato što su urođeni.
Kritika urođenih ideja
•Lok pobija urođenost ideja sa dva argumenta:
• Prvo, on kaže: "kad bi stvarno bila istina da postoje neke istine u kojima se slaže čitavo
čovečanstvo, to ne bi dokazivalo da su one urođene, ako bi se mogao pokazati neki drugi
način na koji ljudi mogu doći do opšteg sporazuma u stvarima u kojima se slažu".
Poslužimo se analogijom da ovo objasnimo. Pretpostavimo da je iskaz "ako pada kiša, ulice
su mokre" istinit ("ako su ideje urođene, postoji opšte slaganje"). Pretpostavimo, zatim, da
su zaista ulice mokre. Da li iz toga možemo sa sigurnošću da zaključimo da pada kiša? Ne!
Zato što ulice mogu biti mokre i iz nekog drugog razloga. Isto je i sa opštim slaganjem. Iz
njega ne možemo sa sigurnošću da zaključimo da da su ideje urođene, jer je do njega moglo
doći i na neki drugi način.
•Osim toga, "nema principa s kojim bi se čitavo čovečanstvo složilo". Prema tome, čak je i
konsekvens stava "ako su ideje urođene, postoji opšte slaganje" lažan.
Tabula rasa
•Upravo zato, Lok kaže da nema ničega u razumu (duhu), što pre toga nije bilo u
čulima (iskustvu), ili drugačije, da je ljudski duh tabula rasa, prazna tabla, ili prazan
beli papir bez ikakvih znakova na sebi. Opažanje, odnosno iskustvo, predstavlja
jedini način da se na tom papiru ispišu neki znakovi.
•Lok deli opažanje ili iskustvo na dve vrste - senzaciju i refleksiju.
•Senzacija predstavlja spoljašnje iskustvo, tj. čulno opažanje. Njome opažamo
pojedinačne stvari izvan nas, izvan našeg duha, saznajući na taj način o njihovoj
egzistenciji, svojstvima i odnosima.
•Refleksija predstavlja unutrašnje iskustvo, tj. opažanje radnji našeg vlastitog
duha. To je ono što se danas u psihologiji naziva introspekcijom.
•Dok senzacijom naš duh dobija ideje o spoljašnjim stvarima, refleksijom dobija ideje
o svojim vlastitim radnjama, opažanju, poimanju, suđenju, zaključivanju, sećanju,
pamćenju, maštanju itd. Senzacija i refleksija predstavljaju jedini izvor ideja na
osnovu kojih naš duh može da poima, sudi i zaključuje, ili da, jednom reči, misli.
Ideje senzacije i refleksije su jedina građa našeg znanja.
Proste ideje
Primarni i sekundarni kvaliteti
•U nastavku ćemo se pozabaviti senzacijom. Lok kaže, "moć da se u našem duhu
proizvede ideja nazivam 'kvalitetom' tela u kojem se ta sila nalazi". Kvalitet tela
(predmeta opažanja) predstavlja neko njegovo svojstvo (veličinu, oblik itd.).
•U toku primanja prostih ideja razum je većinom pasivan. Duh ih ne može
stvoriti ni uništiti.
•Sve kvalitete Lok deli na primarne i sekundarne.
•Primarni kvaliteti su "neodvojivi od tela". To su one ideje koje "nalaze u
svakoj čestici materije koja je dosta velika da se opazi", na primer, "čvrstoća,
protežnost, oblik, kretanje, mirovanje ili broj". Ti kvaliteti postoje
objektivno, realno, dakle, u samim stvarima,. Naše ideje proizvedene
primarnim kvalitetima (kvalitet = "moć da se u našem duhu proizvede ideja")
predstavljaju verodostojne (objektivne) slike tih kvaliteta. Njih “dobijamo”
upotrebom više čula- izazvane od strane spoljašnjih objekata (njihovih realnih
svojstava)
•“Sekundarnim kvalitetima zovem one koji nisu ništa u samim predmetima, već su
sile koje njihovim primarnim kvalitetima, tj. veličinom, oblikom, strukturom i
kretanjem njihovih neopažljivih delova, u nama proizvode razne utiske, na primer,
boje, zvukove, ukuse" itd.
•Sekundarni kvaliteti postoje samo u našem duhu, dakle, subjektivno. Ideje
sekundarnih kvaliteta dobijamo putem jednog čula i one zavise od okolnosti opažanja
i stanja naših čula. Izazivaju ih spoljašnji objekti (predmeti) kombinacijom svojih
primarnih kvaliteta.
Složene ideje
•One nastaju ili poređenjem i kombinovanjem prostih ideja ili davanjem
zajedničkih imena pojedinačnim stvarima i idejama (apstrahovanje). Kada je
jednom stekao proste ideje, duh se ne mora više ograničavati na posmatranje i na
ono što mu se pruža izvana: on može sopstvenom delatnošću spajati ideje koje je
stekao i praviti od njih nove, kompleksne, koje uopšte nije dobio kao spojene.
•Složene ideje su voljno načinjene.
•Supstancija. Naša ideja koju nazivamo opštim imenom „supstancija” nije ništa
drugo već pretpostavljena ili nepoznata podloga onih kvaliteta koje vidimo kao
postojeće, a za koje ne možemo zamisliti da postoje bez nečega što ih podržava, i
zato zovemo tu podlogu substantia („ono što stoji ispod”, ili „potpora”). Dve (su)
vrste supstancija: materijalna i duhovna...Prema tome, kako mi o materiji nemamo
nikakve druge ideje ili pojma već da je to nešto u čemu postoje oni mnogi čulni
kvaliteti koji deluju na naša čula, i pošto sada takođe pretpostavljamo supstanciju u
kojoj postoje mišljenje, znanje, sumnjanje, moć kretanja itd. – očigledno je da o
supstanciji duha imamo isto tako jasan pojam kao i o supstanciji tela: jer za jedno
(ne znajući u stvari šta je) pretpostavljamo da je substratum onih prostih ideja koje
dobijamo izvana, a za drugo (ne znajući takođe šta je) da je substratum onih radnji
koje iskustvom opažamo u sebi.
• ne možemo poricati njihovo postojanje iako nemamo nikakvog pojma o njima
•Modusima nazivam one kompleksne ideje koje, bez obzira kako su složene, ne
sadrže u sebi pretpostavku samostalnog postojanja, već se smatraju kao zavisne od
supstancija, ili kao učinci delovanja na supstancije (kao prostor, mesto, kretanje,
trajenje, vreme, večnost, broj, zadovoljstvo, bol, ljubav, mržnja, žalost, nada…).
•Relacije (odnosi). Osim prostih ili složenih ideja duha o stvarima kakve su same
po sebi, postoje i takve koje on stiče upoređivanjem jedne ideje sa drugom…Pošto
naša čula opažaju stalno menjanje stvari, mi nužno opažamo i to da pojedini
kvaliteti i supstancije počinju da postoje određenim delovanjem nekog drugog
bića. Iz tog opažanja nastaju naše ideje o uzroku i posledici. Ono što proizvodi
neku prostu ili složenu ideju označavamo opštim imenom „uzrok”, a ono što je
proizvedeno opštim imenom „posledica”.
Džordž Barkli (1685 – 1753)
•Irski filozof, biskup Barkli, svoje filozofsko učenje posvetio je
pobijanju ateizma. Smatrao je da svaki ateizam počiva na
materijalizmu: "Bilo bi nepotrebno iznositi koliko je materijalna
supstancija bila veliki prijatelj ateistima svih vremena. Svi njihovi
čudovišni sistemi zavise od nje tako vidno i nužno da ako se jednom
ukloni taj ugaoni kamen čitava će se zgrada morati srušiti do
temelja". On je, u skladu sa rečenim, pokušao filozofski da opovrgne
materijalizam.
•Materijalizam u filozofskom smislu razlikuje se od onoga što je
označeno
svakodnevnom
upotrebom
reči
materijalizam.
Materijalizam u filozofiji znači stanovište da postoji samo materija
(fizička supstancija) i da je sve izgrađeno od materije. Svest, duša
itd. za materijalizam predstavljaju samo kompleksno organizovanu
materiju, ili skup veoma kompleksnih interakcija delova materije.
Materija
•Da bismo shatili kako Barkli pobija materijalizam, moramo prethodno da razumemo
šta su filozofi njegovog vremena shvatali po materijom. Pod materijom se shvatala:
•Res extensa, stvar koja se proteže, zauzima prostor, i čiji se kvaliteti "čvrstoća,
protežnost, oblik, kretanje, mirovanje ili broj" (Lok) mogu opaziti čulima. Materija
predstavlja tvarnu ili telesnu supstanciju.
•Dok duh misli ili opaža, sama materija ne misli, odnosno ne opaža.
Najvažnije svojstvo materije, svojstvo koje će Barkli pobijati, predstavlja
objektivnost materije. Materija (fizička ili telesna supstancija) postoji čak i kada je
niko ne opaža, i kada je niko ne misli. (Reći ćemo da, na primer, mi mislimo da klupe
i stolice u ovoj učionici, postoje čak i kada ih niko ne opaža, čak i kada niko ne misli
na njih. One postoje objektivno čak i kada se mi ne nalazimo u učionici.)
•Nasuprot materiji stoji duh koji opaža ideje. (Za osnovna svojstva ideje, vidi iznad o
Džonu Loku, podnaslov "Ideje". Sadržaj ovog predavanja se ne može razumeti ako
nije poznat Lokov pojam ideje!).
Ideje
Od čega zavisi egzistencija ideje prema Loku?
Postoji li bol kada ga niko ne opaža?
•Ideje su, za Barklija, jedini predmet ljudske spoznaje: "Svakome ko pregleda
predmete ljudskog saznanja očigledno je da su oni ideje koje su stvarno
a) utisnute u čula, ili
b) takve koje su
1) opažene promatranjem strasti i radnji duha
2) stvorene pamćenjem i maštom".
•Najvažnije svojstvo ideja, svojstvo na koje će se Barkli osloniti, predstavlja
subjektivnost ideja. "Svako će dopustiti da ni naše misli, ni strasti ni ideje ne
postoje bez duha [odnosno da] ne mogu postojati drukčije nego u duhu koji ih
opaža" - baš kao i bol koji postoji samo kada ga neki duh oseća, samo u duhu
koji ga oseća.
Duh
"Postoji takođe nešto što spoznaje ili opaža ideje, i što vrši različite radnje [na
njima]. To aktivno biće koje opaža jeste ono što zovem umom, duhom, dušom
ili samim sobom. Tim rečima ne označavam nijednu od svojih ideja, već stvar
koja se od njih potpuno razlikuje, u kojoj oni postoje, ili što je isto, kojom se
opažaju; jer postojanje ideje sastoji se u tome da bude opažena".
Kompleksi ideja
Pretpostavimo da držim u ruci jabuku, i da je zagrizem. Šta ja u stvari opažam u
toj situaciji?
•Prvo, ja opažam ono što je Lok nazivao primarnim kvalitetima, tj. čvrstoća,
protežnost, oblik, kretanje, mirovanje. U slučaju koji razmatram, imam ideje
ovalnog oblika, kretanja kada jabuku prinosim ustima, kao i ideju mirovanja,
kada jabuka miruje u mojoj ruci.
•Takođe, opažam ono što je Lok nazivao sekundarnim kvalitetima: boje,
ukuse, mirise. U našem posebnom slučaju, imam ideje zelenog i belog, kiselog i
slatkog itd.
Osim toga, sve nabrojane ideje se međusobno prate u prostoru i vremenu, i
time sačinjavaju jedan kompleks (skup) ideja. Ako sledim Barklija, taj
kompleks ideja ja nazivam jednim imenom i shvatam kao jednu stvar.
Prema Barkliju, međutim, materija, tj. jabuka sama po sebi ne postoji. Postoji samo kompleks ideja u
mom duhu, koje označavam jednim imenom i shvatam kao jednu stvar.
•Za ideje smo već konstatovali da imaju samo subjektivnu egzistenciju,
tj. da njihovo esse (j)est percipii, tj. da postoje (esse) samo ako ih neki
duh opaža, i u duhu. Zato Barkli kaže da predmeti postoje samo ako su
opaženi. Predmeti, u stvari, predstavljaju samo komplekse ideja u
mome duhu koje nazivam jednim imenom i smatram jednom stvari.
Bog
"Ideje senzacije jače su, življe i razgovetnije od ideja mašte; one takođe poseduju
postojanost, red i suvislost i ne izazivaju se slučajno, kao što se često događa s
idejama koje su posledica ljudske volje, već su u pravilnom nizu ili redu". Ideje
senzacije u naša čula utiskuje tvorac, tj. Bog. One su jače, imaju više reda,
doslednije su nego ideje koje je stvorila naša mašta, "ali to nije argument da one
postoje izvan našeg duha".
Prirodni zakoni
"Postavljena pravila ili ustanovljene metode po kojima duh od kojeg zavisimo
izaziva u nama čulne ideje, nazivaju se zakonima prirode; a upoznajemo ih
iskustvom, koje nas poučava da u uređenom toku stvari te i te ideje prate takve i
takve druge ideje".