Transcript Seminarski rad iz ekonomije Međuzavisnost i dobici od trgovine


Razmislite o svom tipičnom danu. Ujutru se
budite, sipate sok od pomorandže koja se uzgaja
na Floridi i kafu koja se uzgaja u Brazilu. Za
doručak gledate vesti koje se emituju iz Njujorka
na televizoru proizvedenom u Japanu. Oblačite
odeću napravljenu od pamuka koja se proizvodi
u Džordžiji, sašiveno u fabrikama na Tajlandu.
Vozite se na predavanja u automobilu čiji se
delovi proizvode u više od deset zemalja širom
sveta. Zatim otvarate udžbenik iz ekonomije koji
je napisao autor koji zivi Masačusetsu, objavila
kompanija sa sedištem u Ohaju, a štampan na
papiru napravljenom od drveća koje nastaje u
Oregonu.

Svakodnevno zavisite od mnogo ljudi širom
sveta, od kojih većinu ne poznajete, a koji vas
snabdevaju dobrima i uslugama koje koristite.
Ovakva međuzavisnost moguća je zato što ljudi
trguju jedni sa drugima. Oni ljudi koji vam
obezbeđuju dobra i usluge ne čine to zato što su
velikodušni ili zato što se brinu za vas
blagostanje. Nijedna vladina agencija ne naređuje
im da za vas proizvode ono sto vi želite i da vam
to daju. Umesto toga, vas i druge potrošače ljudi
snabdevaju dobrima i uslugama koje proizvode
zato što dobijaju nešto zauzvrat.

Da bi smo shvatili zašto ljudi biraju da zavise od drugih u
pogledu dobara i usluga i kako ovaj izbor poboljšava
njihov život , razmotrimo jednu jednostavnu privredu.
Zamislite da na svetu postoje dva dobra – meso i krompir i
da postoje dvoje ljudi – uzgajivač stoke i uzgajivač
krompira – od kojih svako želi da jede i mesto i krompir.
Koristi od trgovine najočiglednije su ako stočar može da
proizvodi samo meso, a zemljoradnik samo krompir. Po
jednom scenariju stočar i zemljoradnik biraju da nemaju
nikakve veze jedno sa drugim. Ali posle nekoliko meseci
pošto je jeo pečeno, kuvano, prženo meso sa roštilja,
stočar može da zaključi da samostalnost i nije baš toliko
dobra. Zemljoradnik koji je krompir jeo na mnogo načina,
kao pire, pečen, pržen, kuvan verovatno bi se složio. Lako
se vidi da bi im trgovina omogućila veću raznovrsnost:
svako bi mogao da jede šniclu sa pečenim krompirom.

Mada ovakva scena na veoma jednostavan način
pokazuje da svako može da izvuče neku korist
od trgovine, njene prednosti bi bile slične i kad bi
stočar i zemljoradnik bili u mogućnosti da
proizvode i drugo dobro, ali uz velike troškove.
Pretpostavimo, na primer, da zamljoradnik može
da uzgaja stoku i proizvodi meso ali da u tome
nije narocito vešt. Slično tome, pretpostavimo da
stočar može da uzgaja krompir, ali da njegova
zemlja nije za to baš pogodna. U ovom slučaju,
lako se vidi da zemljoradnik i stočar mogu da
imaju koristi ako se specijalizuju za ono što
najbolje obavljaju, a zatim da međusobno trguju.

Predpostavimo da i zemljoradnik i stočar rade
po osam sati dnevno i da to vreme mogu da
posvete uzgajanju krompira, stoke, ili
kombinaciji ovakvih aktivnosti. Zemljoradnik
je u stanju da proizvede jednu uncu krompira
za 15 minuta i jednu uncu mesa za 60
minuta. Stočar, koji je produktivniji u obema
aktivnostima, moze da proizvede jednu uncu
krompira za 10 minuta, a uncu mesa za 20
minuta.

Ako zemljoradnik podeli svoje vreme
podjednako na obe aktivnosti i provodi po
četri sata na svakoj, on proizvodi 16 unci
krompira i 4 unce mesa. Granice proizvodnih
mogućnosti pokazuje razne kombinacije
autputa koje je jedna privreda u stanju da
proizvede. Ljudi moraju da vrše izbor. Ovde
se zemljoradnik suočava sa izvorom između
proizvodnje mesa i proizvodnje krompira.

Zemljoradnikova tehnologija proizvodnje
mesa i krompira omogućava da naizmenično
proizvodi oba dobra po konstantnoj stopi.
Ako stočar posveti svih 8 sati svog vremena
krompiru, on proizvodi 48 unci krompira i ni
malo mesa. Ako posveti ukupno vreme mesu,
proizvodi 24 unce mesa i ni malo krompira.
Ako stočar podeli svoje vreme podjednako na
obe aktivnosti i troši po četri sata na svaku,
on proizvodi 24 unce krompira i 12 unci
mesa.

Ako zemljoradnik i stočar odluče da budu
samostalni umesto da međusobno trguju onda
svaki ima potrošnju potpuno jednaku onom što
proizvodi. U ovom slučaju, granice proizvodnih
mogućnosti istovremeno je i granica potrošačkih
mogućnosti. Da bismo utvrdili šta zemljoradnik i
stočar biraju, potrebno je da poznajemo njihove
ukuse. Pretpostavimo da izaberu kombinacije:
zemljoradnik proizvodi i troši 16 unci mesa
krompir i 4 unce mesa, a stocar proizvodi 24
unce krompira i 12 unci mesa.

Stočarevo objašnjenje dobitaka od trgovine,
mada je tačno, postavlja zagonetku: ako je stočar
bolji u uzgajanju i stoke i krompira, kako
zemljoradnik može da se specijalizuje u nečemu
što najbolje obavlja? Izgleda da zemljoradnik
ništa ne obavlja najbolje. Da bismo shvatili ovaj
princip, najpre razmotrimo sledeće pitanje: U
nasem primeru, ko može da proizvodi krompir
uz manje troškove – zemljoradnik ili stočar? Dva
su moguća odgovora, i u njima leži rešenje
zagonetke i ključ za razumevanje dobitaka od
trgovine.

Jedan od načina da se odgovori na pitanje o troškovima
proizvodnje krompira jeste da se uporede inputi koji su
potrebni dvojici proizvođaca. Ekonomisti koriste termin
apsolutna prednost kad upoređuju produktivnost jedne
osobe, preduzeća ili naroda u odnosu na druge. Za
proizvođača kome je potrebna manja količina inputa za
proizvodnju jednog dobra kaže se da ima apsolutnu
prednost i u proizvodnji mesa i u proizvodnji krompira, jer
mu je potrebno manje vremena nego zemljoradniku da
proizvede jednu jedinicu oba dobra. Stočaru je potrebno
da uloži samo 20 minuta za proizvodnju jedne unce mesa,
dok zemljoradniku treba 60 minuta. Slično tome, stočaru
je potrebno samo 10 minuta da proizvede jednu uncu
krompira, dok je zemljoradniku potrebno 15 minuta. Na
osnovu ovih podataka možemo da zaključimo da stočar
ima manje troškove proizvodnje krompira, ako trošak
merimo na osnovu količine inputa.

Postoji još jedan način razmatranja troška
proizvodnje krompira. Umesto da upoređujemo
potrebne inpute, možemo da upoređujemo
oportunitetne troškove. Oportunitetni trošak neke
stvari je ono čega se odričemo da bismo dobili tu
stvar. U našem primeru, pretpostavili smo da i
zemljoradnik i stočar rade po 8 sati dnevno. Vreme
provedeno u proizvodnji krompira, dakle, smanjuje
raspoloživo vreme za proizvodnju mesa. Pošto stočar
i zemljoradnik raspoređuju vreme na proizvodnju dva
dobra, oni se kreću duž svojih granica proizvedenih
mogućnosti; odriču se jedinica jednog dobra da bi
proizveli jedinice drugog dobra. Oportunitetni trošak
predstavlja izbor između dva dobra sa kojim se
suočava svaki proizvođač.

Razlike između oportunitetnih troškova i
komparativnih prednosti stvaraju dobitke od
trgovine. Kad se svaka osoba specijalizuje za
proizvodnju onog dobra u kojem on ili ona ima
komparativnu prednost, ukupna proizvodnja u
ekonomiji raste, a ovaj porast veličine
ekonomskog kolača može da se iskoristi da
svakome bude bolje. Drugim rečima, sve dok dve
osobe imaju različite komparativne prednosti,
svaka moze da profitira od trgovine tako što stiče
neko dobro po ceni koja je niža od njegovog ili
njenog oportunitetnig troška tog dobra.

Svaka osoba troši dobra i usluge koje proizvode
mnogi drugi ljudi i u našoj ekonomiji i širom
sveta. Međuzavisnost i trgovina su poželjni jer
svakom omogućavaju da dobije veću količinu i
raznovrsnija dobra i usluge.
Dva su načina da se uporede sposobnosti dvoje
ljudi za proizvodnju jednog dobra. Za osobu koja
može da proizvede to dobro uz manju količinu
inputa kaže se da ima apsolutnu prednost u
proizvodnji tog dobra. Za osobu koja ima niži
oportunitetni trošak proizvodnje tog dobra kaže
se da ima komparativnu prednost.

Trgovina svakog dovodi u bolji položaj jer
omogućava ljudimada se specijalizuju za one
aktivnosti u kojima imaju komparativnu
prednost.
Princip komparativne prednosti primenjuje se
ne samo na ljude, nego i na države.
Ekonomisti koriste princip komparativne
prednosti da bi zastupali slobodnu trgovinu
među državama.

Princip komparativne prednosti pokazuje da trgovina
svakog dovodi u bolji položaj. Sada bi trebalo
potpunije da razumete koristi od života u
međuzavisnoj ekonomiji. Ali, pošto smo videli zašto
je međuzavisnost poželjna, prirodno je da se zapitate
kako je to moguće. Kako slobodna društva
koordiniraju raznolike aktivnosti svih ljudi koji su
uključeni u njihove privrede? Šta garantuje da će
dobra i usluge stići od onih koji bi trebalo da ih
proizvode do onih koji bi trebalo da ih koriste za
potrošnju? U svetu sa samo dvoje ljudi, recimo,
stočarem i zemljoradnikom, odgovor je jednostavan:
ovo dvoje ljudi mogu direktno da pregovaraju i među
sobom alociraju resurse. U stvarnom svetu sa
milijardama ljudi, taj odgovor je manje očigledan.
Hvala na pažnji!