Transcript DRUŠTVENI POLOŽAJ OSOBA SA INVALIDITETOM U SRBIJI

DRUŠTVENI POLOŽAJ
OSOBA SA INVALIDITETOM
U SRBIJI
Studija slučaja
► Teorijski
okvir istraživanja čije rezultate
predstavljamo je tzv. socijalni
konstruktivizam – popularno socijalni
model (invalidnost je fenomen koji nije
moguće izdvojiti iz istorijskog, pravnog i
društvenog konteksta – stoga se ne svodi
na primarno zdravstveno oštećenje
pojedinca, već je reč o tome da li i u kojoj
meri je društveno okruženje prilagođeno
različitim sposobnostima pojedinaca)
► Fokus
istraživača u ovom pristupu je
pomeren sa stanovišta problema koji počiva
na individualnom nivou (u teorijskom
domenu lične tragedije) na činjenicu da
problem invaliditeta počiva na faktorima
sredine, u socijalnom i političkom kontekstu
(u teorijskom domenu socijalnih
nejednakosti).
► Učešće
OSI u društvenom životu zato nije
posmatrano kao rezultat ograničenih
kapaciteta za socijalnu participaciju već kao
pokazatelj spremnosti socijalnog okruženja
da angažuje raspoložive kapacitete osoba sa
invaliditetom.
Proučavane dimenzije
► Opredeljenje
za ovaj vid tumačenja invalidnosti (ali
i operacionalizacija pojma društveni položaj)
podrazumevalo je da se odnos društva prema OSI
u Srbiji proučava kroz nekoliko ključnih oblasti:





Jezik kojim se etiketira ova društvena grupa
Mehanizmi zaštite prava OSI,
Najvažnije institucije socijalne zaštite ove populacije
Udruženja OSI
Proučavanje životnih istorija OSI kroz najvažnije aspekte
njihove interakcije sa užim i širim društvenim
okruženjem
O primenjenoj metodologiji
istraživanja
► Primenjen
je tzv. metod slučaja (case
method, case study) što je podrazumevalo
proučavanje OSI u socijalnom kontekstu uz
primenu komplementarnih izvora podataka i
primenu komplementarnih metoda za
prikupljanje podataka.
O jeziku kojim se etiketira ova
društvena grupa
►U
jezičkom iskazu – etikeciji pojedine društvene
grupe, odslikan sveukupni stav društva prema tom
delu stanovništva.
► ne postoji saglasnost oko termina kojim se
označava kategorija lica sa invaliditetom.
► U modernoj terminologiji -napor da se izrazom
opišu važne karakteristike ove kategorije
stanovništva, i istovremeno da se pronađe najbolji
izraz kako bi se umanjila negativna konotacija koju
je većina upotrebljavanih izraza imala.
► Rezultati
tih pokušaja su različiti, te se
ustanovljene konvencije razlikuju od zemlje do
zemlje, pa je sve vidljivije nastojanje da termin
kojim se označava ova kategorija stanovništva
bude što neutralniji, kako bi se izbegao govor
diskriminacije i stigmatizacije.
► Promene u korišćenju termina vezanog za OSI su,
čini se, u skladu sa jezičkim standardima koji se
poslednjih decenija postavljaju u javnom govoru.
► Lagano
se konstituiše kultivisan iskaz, govor
oslobođen mržnje i diskrimnacije, jezik mira
i tolerancije. Sasvim sigurno, kod teoretičara
i (nešto sporije) kod ostalih javnih ličnosti,
političara, na primer, sazreva svest o potrebi
da se koristi politički korektan govor.
►U
zakonskim i drugim zvaničnim dokumentima ali i
u najširoj upotrebi u srpskom jeziku su pre svega
termini: invalidi, hendikepirani, osobe sa
smetnjama u razvoju, osobe sa specijalnim
potrebama i u najnovije vreme, čini se,
najkorektniji termin – osobe sa invaliditetom.
► Ova promena nije proizašla iz naše jezičke
svakodnevice, već su ovi termini uglavnom dospeli
iz drugih jezika, pre svega sa anglo-saksonskog
govornog područja.
► Uočena
pozitivna tendencija u konstituisanju
korektnog jezika invalidnosti...
► ograničena moć jezika
► Jezik jeste delatan jedino ukoliko iza njega
stoji i šira društvena akcija - uz koretnu
etikeciju, adekvatna pravna zaštita,
institucionalna i svaka druga podrška u
socijalnoj integraciji.
Pravni aspekti zaštite OSI u Srbiji
► Uopštavanje
rezultata analize pravnih
instrumenata u domaćoj regulativi (u svim
krucijalnim oblastima socijalnog života) i
poređenje sa međunarodno pravnim aktima može
biti sažeto u nekoliko tačaka.
► Ne
postoji jedinstvena pravna materija kojom se
regulišu prava osoba sa invaliditetom u svim
oblastima društvenog života.
► Ne
postoji jedinstveno određenje osoba sa
invaliditetom u zakonskoj materiji.
► Često
se u zakonskoj materiji vrlo uopšteno
tretiraju prava OSI te ne postoji njihova
konkretizacija kroz definisanje načela i mera za
sprovođenje.
► Iz neporednih posledica primene zakona moguće
je zaključiti da je obezbedjvanje mehanizama za
sprovođenje ključnih prava često važnije od
pojedinačnog navođenja niza prava, čija primena
nije obezbeđena pravnim institutom.
materija retko tretira pitanje mehanizma
nadzora nad sprovođenjem prava, drugim rečima,
nije jasno ko je zadužen za praćenje kršenja prava
osoba sa invaliditetom. Sa izostavljem ovoga
pitanja iz same zakonske materije, jasno je da sve
ostaje na pojedincu koji se u tom slučaju obraća
sudu po osnovu kršenja prava u određenoj oblasti.
► zakonodavac nije uvek vodio računa, da ukoliko
propusti uređivanje jedne oblasti socijalnog života,
direktno onemogućava OSI da koriste druga prava
koja su brižljivo uređena. (propust u vezi sa
građevinsko-arhitektonskim standardima gradnje)
► Pravna
► poslednjih
pet godina - kvalitativni skok u
pravnoj regulativi. Doneseni su: Zakon o
sprečavanju diskriminacije OSI, Zakon o
rehabilitaciji i zapošljavanju OSI i u čitav niz
opštijih pravnih akata ugrađena je klauzula
koja se odnosi na ovu kategoriju
stanovništva sa ciljem da se njen pravni
položaj izjednači sa ostalim delom
populacije.
► Na
osnovu odluke Vlade Republike Srbije od
22. novembra 2007. godine, Republika
Srbija potpisala je 17. decembra 2007.
Konvenciju o pravima osoba sa
invaliditetom i Opcioni protokol uz nju.
► U Srbiji se intenzivno radilo i još uvek radi
na potpunom usklađivanju pravnih akata sa
ključnim odredbama ovih dokumenata.
Institucionalni okviri zaštite OSI
► Na
osnovu procena Saveznog zavoda za statistiku
u Srbiji živi između 350.000 do 500.000 osoba sa
invaliditetom.
► Tačne evidencije nema
► Ne
postoji institucija u kojoj bi obavezno bilo
evidentirano svako lice sa invaliditetom, niti
međusobna saradnja različitih institucija u smislu
zajedničke baze podataka, iako je planiran tačan
popis lica sa invaliditetom i njihovih potreba.
► umanjen
obuhvat dece sa invaliditetom
procesom obrazovanja, posledice:
 znatno niži opšti obrazovni nivo čitave
populacije OSI,
 umanjena raznovrsnost radnih mesta na koja je
moguće angažovati OSI,
 smanjena mogućnost zapošljavanja,
 nezadovoljavajući kvalitet života
► Broj
nezaposlenih osoba sa invaliditetom
evidentiranih u Nacionalnoj sluzbi za
zapošljavanje je veoma nizak – poslednjih
godina broj varira oko 25000/ 2,1% od
ukupnog broja lica koja traže zaposlenje
► osim smanjenih šanse za upošljavanje ove
kategorije lica, problem je i neizražena lična
inicijativa u potrazi za zaposlenjem.
► Obrazovna
struktura prijavljenih na
evidenciju ove službe je veoma niska






38,5% - 4 razreda OŠ,
11,4% OŠ,
33% III stepen srednjeg obrazovanja,
12,3%, srednje obrazovanje IV stepena,
5% višu školu i V stepen obrazovanja i
svega 0,83% ima fakultetsko obrazovanje).
►U
Srbiji je oko 20 000 OSI obuhvaćeno
pasivnim merama socijalne zaštite po
osnovu nezaposlenosti,
► čak sto puta manji broj lica sa invaliditetom
je uključeno u mere aktivne politike
zapošljavanja.
► Na području Republike Srbije registrovano je
63 preduzeća tzv. zaštitnih radioca, koja
upošljavaju 3200 lica sa invaliditetom.
► Problemi:neujednačen
teritorijalni raspored
ovih preduzeća što dodatno komplikuje mogućnost
ostvarivanja prava na rad populacije sa »otežanim
faktorom zapošljavanja«,
► Ukupno stanje u srpskoj ekonomiji je otežavajući
faktor u njihovom funkcionisanju: mnoge od ovih
radionica po izboru zanimanja koja su na
raspolaganju OSI ne prate regionalne
profesionalne kvalifikacije ove kategorije
stanovništva
►
►
►
Problem kulturnih barijera i neophodna infrastruktura
ozbiljna su prepreka u realizaciji prava na rad populacije
OSI
Novija zakonska rešenja kod zapošljavanja OSI predviđala
su subvencije za privredne subjekte spremne da radno
angažuju OSI.
Najnoviji Z. predviđa obavezu poslodavca da angažuje
određeni broj OSI (Poslodavac koji ima 20 do 49
zaposlenih dužan je da u radnom odnosu ima 1 OSI, 50 i
više zapšoslenih – najmanje 2 OSI, i na svakih narednih
50 zaposlenih još po najmanje 1 OSI- Čl. 24 Z.o
rehabilitaciji i zapošljavanju OSI)
► Prihvatanje
radnog angažmana OSI kao njihovog
nespornog prava otežan zbog stvaranja
ekonomskih uslova koji podrazumevaju veća
početna ulaganja u infrastrukturu zbog
prilagođavanja radnog mesta kapacitetima i
fizičkim ograničenjima OSI
► najvažniji put za izjednačavanje mogućnosti u ovoj
oblasti jeste upravo rastakanje kulturnih barijera
(poslodavci – same OSI).
► analiza
obima institucionalnih okvira socijalne
zaštite osoba sa invaliditetom, pokazala je:
 nizak nivo obuhvata ispitivane populacije
postojećim merama socijalne zaštite.
 Da dominantan oblik korišćenja mera socijalne
zaštite čini ostvarivanje prava na dodatak za
pomoć i negu drugog lica i smeštaj u ustanove u
cilju adekvatnijeg zbrinjavanja, naročito kada su u
pitanju deca sa invaliditetom.
 nedostaju vaninstitucionalni vidovi zaštite OSI,
koji se smatraju tek alternativnim vidovima podrške, a
bitno bi unapredili kvalitet socijalnog staranja i pomogli
jačanju samostalnosti pripadnika ove grupe
stanovništva.
 neadekvatna teritorijalna pokrivenost mrežom institucija
za specijalno obrazovanje i radno osposobljavanje,
institucijama za trajni smeštaj ovih uz već navedeno,
jesu argumenti koji na globalnom nivou ukazuju na
neefikasnost mera socijalne zaštite, odnosno na
činjenicu da je oblast socijalnog staranja o
proučavanoj populaciji još na margini društvene
pažnje.
Udruženja OSI u Srbiji
► kupna
situacija u oblasti socijalne politike, i
tradicionalni stereotip u odnosu na
potencijale proučavane grupe čine da
najveći broj udruženja ima pre humanitarni
karakter no što su institucije koje se bore za
sistematsku izmenu uzroka nejednakog
tretmana ove manjinske grupe.
► Ovo
se naročito odnosi na udruženja koja
funkcionišu u »unutrašnjosti« Srbije.
► Udruženja pre svega vrše ulogu primarne zaštite
Rezultati istraživanja “životnih priča”
OSI u Srbiji
► Uzorak
je planiran tako da obuhvata osobe
sa različitim tipovima senzornog i motornog
invaliditeta, sa kongenitalnim i kasno
stečenim invaliditetom, osoba koje žive u
“prirodnom” okruženju i onih koji žive u
ustanovama za trajni smeštaj OSI, osoba sa
različitim socio-demografskim obeležjima).
► Analiza
“životnih istorija” 30. osoba sa
invaliditetom pokazala je sledeće:
Sažimanje iskustava OSI ukazuje na
ponavljanje modela životne istorije u kojoj
je društveni položaj osobe bitno određen ne
samo trenutkom nastanka invaliditeta i
njegovom težinom nego pre svega
faktorima sredine.
Ključni nalaz
►U
životnim pričama ovih ljudi dominira
socijalna izolacija; najčešće usamljenost
u suočavanju sa invaliditetom, osiromašeni
socijalni kontakti i teškoće u pokušaju
uključivanja u institucionalizovane oblike
društvenog života; materijalno i kulturno
siromaštvo; kao i uskraćenost da u svojoj
različitosti dostojansveno urede život u
skladu sa sopstvenim mogućnostima.
Suočavanje sa invaliditetom
► Reakcije
OSI u trenutku suočavanja sa
invaliditetom ne odnose se samo na osećanja u
vezi sa samom bolešću/povredom, već i na
socijalni kontekst u kome žive, na socijalne
uloge koje su bile najvažnije pre nastanka
invaliditeta (pitanja) – time se direktno očitava
društvena uslovljenost fenomena invaliditeta.
► Dominira strah od budućnosti
► izostaje
očekivana i potrebna podrška od
strane društva u smislu intenzivnog stručnog
psiho-socijalnog tretmana osobe sa invaliditetom i
pomoći porodici.
Porodica OSI
► Ima
ključnu ulogu u životu OSI. Ohrabrenje
i podsticaj od najbližih pomaže osobi sa
invaliditetom da uspešnije prihvati
zdravstveno ograničenje, i razvije vlastite
kapacitete.
► Pruža pomoć u socijalnoj integraciji.
► Zabeležene su razlike u odgovoru porodice
na invaliditet jednog od članova
Modeli porodičnog odgovora na
invaliditet
►
►
►
Prvi: porodica preuzima potpuno brigu o svom članu prezaštićujući ga, ne pomaže jačanje kapaciteta za njegovu
samostalnost.
Drugi: porodica marginalizuje svog člana zbog invaliditeta,
pa i sama doprinosi njegovoj izolaciji - što često u
potpunosti blokira njegovu rehabilitaciju i dalji razvoj.
Krajnje konsekvence - potpuno zapostavljanje OSI, smeštaj
u neku od institucija za trajni smeštaj, ili potpuna fizička
izolacija.
Treći: porodica pruža bezrezervnu podršku usmerenu na
jačanje kapaciteta za samostalni život, podstiče
rehabilitaciju i socijalnu reintegraciji.
► Od
porodične adaptabilnosti i veštine da u
novim okolnostima odgovori na potrebe svih
članova, u velikoj meri zavisi njena
stabilnost.
► Iako je zabeleženo da u nekim slučajevima
problem invaliditeta pokreće kapacitete za
porodičnom solidarnošću, često se mogu
konstatovati negativne posledice nastalog
invaliditeta na porodičnu stabilnost.
Reakcija drugih primarnih grupa u
okruženju
► zavisi
i od trenutka nastanka i težine invaliditeta.
► Najčešće zabeležene reakcije grupe vršnjaka,
suseda i rođaka u odnosu na OSI obeležene su
bilo privremenim i sporadičnim neprihvatanjem,
bilo potpunim ignorisanjem i odbacivanjem.
► Osobe sa urođenim ili rano stecenim invaliditetom,
i sami veoma rano naviknuti na različitost, govore
o manjem animozitetu ljudi iz okruženja prema
sebi.
► Generalno
dominantni stav sredine je pre
indiferentnost, eventualno samarićanski
stav, nego stav koji podrazumeva istinsko
prihvatanje. Kao najčešće razloge za ovakav
stav sredine ispitanici vide u neupućenosti
u njihove probleme, strahu od
nepoznatog i drugačijeg, generalizaciji
invaliditeta.
Materijalni standard OSI
► izuzetno
nizak
► Najveći
deo ispitivane populacije je siromašan,
► Posebno nizak MS zabeležen je kod korisnika
usluga ustanova za trajni smeštaj OSI, kao i kod
onih sa teškim fizičkim ili senzornim oštećenjima,
čiji budžet je opterećen dodatnim izdacima
vezanim za invaliditet;
► Nizak
stepen obrazovanja – nezaposlenost – nizak
materijalni standard;
Obrazovanje OSI
ostvarene (ne)mogućnosti u obrazovanju utiču,
po mišljenju ispitanika:
► zdravstveno stanje – (remisija bolesti ili
komplikovane intervencije).
► nedostupnost škola za većinu osoba sa težim
invaliditetom; (razlika između spec. i standardnom
sistemu obraz.)
► programi u specijalizovanim školama za decu sa
invaliditetom su definisani tako da ne
podrazumevaju nastavak školovanja (trogodisnje
srednje obrazovanje)
► predrasude
► Na
Zapošljavanje
►
Udeo radno angažovanih osoba u ispitivanoj populaciji je
veoma mali,
►
ispitanici su jednoglasni u oceni - neznatni izgledi za
zapošljavanje.
Obrazlažu: predrasudama koje dovode do diskriminacije.
Ističe se problem koji se odnosi na opažanje invaliditeta,
proširivanjem na čitavu ličnost.
Svest o problemu nezaposlenosti uopšte.
Predrasude o vlastitim sposobnostima (naročito osobe sa
težim oblicima telesnog invaliditeta i nižeg stepena
obrazovanja) i izražena nesigurnost - posledica trajnije
socijalne izolacije.
►
►
►
Nedostupnost okruženja
►
►
►
Svi ispitanici su konstatovali nedostupnost okruženja.
Nedostupnost okruženja se manifestuje različito za osobe
sa različitim tipom invaliditeta.
Problem se ne završava samo na fizičkoj dostupnosti
socijalnog okruženja već se proteže i na nedostupnost
socijalnih resursa zbog kulturnih barijera, u čijoj
osnovi se nalaze stereotipi koji su najvidljiviji kroz različite
oblike diskriminacije i kroz već pomenuto uopštavanje
fizičkog/senzornog invaliditeta na čitavu ličnost, što u
krajnjem rezultira getoizacjom i nesrazmernom učešću OSI
u značajnim aspektima društvenog života.
Javni i politički angažman
►
►
slaba zainteresovanost za pitanja od javnog i
političkog značaja.
U obrazloženjima dominiraju: nemogućnost da se fizički
prati angažovanje na javnim poslovima, nedostupnost
okruženja, nedostatatak iskustva za takav rad, nepoverenje
u svrhovitost takvog angažmana, itd.
► Predrasude koje okruženje iskazuje u odnosu na OSI, ali i
one koje se tiču njihove sumnje u pogledu mogućnosti
javnog angažmana -reaktivno povlačenje iz javnosti.
► Dominira stav koji isključuje načelo lične
►
odgovornosti
Sindrom “umorne zajednice”
Kulturni standard OSI
►
Pomenute socijalne okolnosti (siromaštvo...) sugerišu
►
pasivna dokolica je dominantna kod ispitanikâ;
najprisutnije su aktivnosti koje ne zahtevaju kontakt sa
„javnošću“, sa drugim ljudima.
OSI kod kojih je zabeleženo dobro nošenje sa vlastitom
bolešću i bolja socijalna integracija imaju kulturne
aktivnosti koje podrazumevaju izlazak van kuće ili doma.
Razloge kulturne “apstinencije” ispitanici najčešće
obrazlažu nedostupnošću kulturnih ustanova i nedostatkom
materijalnih sredstava.
►
►
strukturisanje slobodnog vremena, odnosno ukupnog
kulturnog standarda OSI.
Ocena vlastitog društvenog položaja
OSI
ocena da je položaj osoba sa
invaliditetom u Srbiji veoma težak, ali da ne postoji
potpuno slaganje oko razloga.
► Dominantni argument je nizak materijalni standard
► jedinstvena
ili tačnije siromaštvo.
► Drugi
razlog po učestalosti je nedostupnost
okruženja samim tim i nemoguć. realizacije prava.
► Ispitanici u ličnom iskustvu beleže osećaj
izolovanosti i reakcije okruženja u pravcu
nerazumevanja i diskriminisanja po osnovu
invaliditeta – sve skupa doprinosi zasnovanosti
njihove ocene o marginalizaciji.
Umesto zaključka
► Iz
rečenog može se zaključiti da uprkos ogromnom
pomaku u regulisanju pravnog statusa, gde se
insistira na inkluziji, punom učešću itd.,
intervencijama države da popravi stanje u ovoj
oblasti, delimičnoj senzibilizaciji javnosti - životne
priče OSI ukazuju na to da uglavnom žive izvan
zajednice.
► Neostvarene obrazovne aspiracije, niska
zaposlenost, neuključenost u institucije javnog i
političkog delovanja, nizak stepen aktivizma svake
vrste, kulturna apstinencija, nedostupnost
okruženja, nizak materijalni standard - pokazuju
da OSI imaju sve odlike marginalne društvene
grupe.
► Životne
istorije osoba sa invaliditetom i testa
ukazuju da konstantna socijalna inhibicija na
različitim nivoima društvenosti proizvodi
odgovor u smislu samoizolacije i prihvatanja
„života sa invaliditetom“, ali ne i „života sa
invaliditetom u zajednici“, a poruke koje su iz
socijalnog i kulturnog konteksta upućene ovoj
grupi najčešće uslovljavaju prihvatanje
„negativnog identiteta“.
► Unutar
kulturom i društvom definisanih
okolnosti stvara se okvir unutar koga
pojedinac manje ili više razvija svoje
mogućnosti i potrebe. U tom smislu, ove
podatke je moguće tumačiti kao potvrdu
da je samoodređenje pojedinca ili
razumevanje ličnog identiteta
omeđeno njegovim društvenim
položajem i položajem društvene
grupe kojoj pripada.
►U
slučaju osoba sa invaliditetom,
potenciranje ograničenja kroz
generalizaciju invaliditeta u
primarnom i sekundarnom socijalnom
okruženju, ugrađeno je kao
dominantni segment njihovog ličnog
identiteta. Drugim rečima, „način na koji
zajednica identifikuje jedinku poklapa se,
dakle, manje ili više uspešno sa načinom na
koji se jedinka identifikuje sa drugima“
► Iz
ličnih iskustava OSI, ali i iz podataka koje
smo dobili analizom institucionalnih okvira
socijalne zaštite, analizom rada njihovih
udruženja..., vidljivo je da društvena
praksa – stvarnost zaostaje za
pravnom regulacijom ove oblasti.
HVALA NA PAŽNJI!