Transcript 4. MODELI I DILEME KULTURNE POLITIKE

MODELI
KULTURNE POLITIKE
doc dr Predrag Cvetičanin
25.10.2012
KULTURNA POLITIKA
• Kulturna politika je «zbir svesnih i promišljenih
postupaka, akcija ili odsustva akcija u zajednici, čiji
je cilj da se zadovolje izvesne kulturne potrebe preko
optimalnog korišćenja svih materijalnih i ljudskih
potencijala kojima u određenom trenutku raspolaže
data zajednica« (UNESCO, 1967)
• Kulturna politika predstavlja svesno delovanje
usmereno na postizanje društveno prihvatljivih
ciljeva u oblasti kulture
• Kulturna politika predstavlja skup odluka donesenih
od strane pojedinca ili grupe koji se tiču odabira
ciljeva u oblasti kulture i metoda njihovog
ostvarivanja
KULTURNA POLITIKA
• Pri tom treba imati u vidu da, iako zadovoljenje
kulturnih potreba članova zajednice jeste njen
manifestni cilj, uvek je pitanje identiteta te
zajednice početak i ishodište kulturne politike.
• Kulturna politika se, utoliko, može posmatrati i kao
proces kroz koji se identitet jedne zajednice
dogovara, propituje, utvrđuje i prezentira drugima.
• Zbog svega toga, mada su modeli kulturne politike,
njeni mogući ciljevi, instrumenti (ekonomski, pravnopolitički, organizacioni, vrednosno-idejni) jako dobro
poznati, određivanje kulturne politike jedne
zajednice jeste demokratsko pitanje – nešto do čega
se stiže dijalogom u toj zajednici.
KULTURNA POLITIKA
• Predmet kulturne politike je kulturni razvoj.
Za razliku od pojma rasta, koji se iscrpljuje u
kvantitativnom povećanju, pojam razvoja
uključuje vrednosnu kvalitativnu konotaciju.
• Modeli kulturne politike zapravo su u svojoj
osnovi teorijske paradigme koje kroz svoj
sistem svrha i ciljeva zastupaju određeni
(vrednosni) tip kulturnog razvoja.
KONCEPCIJE KULTURNE POLITIKE I
• O kulturnoj politici u modernom smislu reči možemo
govoriti tek sa konstituisanjem javnog sektora
kulture, sektora koji se nalazi u nadležnosti vlade.
Može se čak reći da postoji paralelizam između
pojave moderne demokratije i pojave modernih
kulturnih politika.
• Uz konstituisanje javnog sektora kulture formuliše se
i prva koncepcija kulturne politike – nacionalnoemancipatorska koncepcija. Osnovne odlike ove
koncepcije ogledaju se, s jedne strane u razvijanju
autohtone nacionalne kulture, a s druge strane u
širenju elementarne kulture i opismenjavanju
stanovništva.
KONCEPCIJE KULTURNE POLITIKE II
• Druga koncepcija – demokratizacije (visoke) kulture formulisana je 1959. godine, sa utemeljenjem ministarstva
kulture u Francuskoj na čijem čelu se nalazio čuveni pisac Andre
Malro (A.Malraux).
• U osnovi ove koncepcije ležala je pretpostavka da je nedovoljna
razvijenost kulturnih potreba i navika širokih slojeva
stanovništva posledica toga što im je bila uskraćena prilika da
komuniciraju sa delima vrhunske kulture i umetnosti.
• Zbog toga je ova koncepcija kulturne politike insistirala da se
masama učine dostupnim proizvodi visoke kulture, da se stvore
pretpostavke da »obični ljudi« mogu uživati u delima vrhunske
umetnosti (kroz rasprostiranje mreže kulturnih institucija,
subvencije i dotacije).
KONCEPCIJE KULTURNE POLITIKE III
• Koncepcija kulturne demokratije (kulturnog pluralizma) je
prvi put konsekventno formulisana u sada već klasičnom
delu Ogistena Žirara (A.Girard) »Kulturni razvoj: iskustva i
politike« koja se pojavila 1972. godine.
• Koncepcija »kulturne demokratije« jednostavno je priznala
stanje postojanja mnoštva kultura u društvu, među kojima
je visoka (elitna) kultura samo jedna.
• Ako različiti slojevi u društvu imaju ili žive svoju kulturu,
zadatak stvarno demokratske kulturne politike nije da sve
članove zajednice akulturiše elitnom kulturom, već da
stvori pretpostavke da oni slobodno proizvode i
participiraju u kulturi koja im je prirođena.
KONCEPCIJA KULTURNE POLITIKE IV
• Četvrta koncepcija koja se danas veoma često
sreće i koji, imajući u vidu sudbinu modela
demokratizacije (visoke) kulture i modela
kulturne demokratije, balansira prednosti i
nedostatke ova dva modela kulturne politike
može se odrediti kao eklektični model.
• Danas - kriza konceptualnih modela kulturne
politike
MODELI KULTURNE POLITIKE
• U osnovi se modeli kulturne politike mogu
objediniti u tri grupe:
• prosvetiteljski ili birokratski model kulturne
politike na jednom polu,
• liberalni model kulturne politike na drugom
kraju spektra i
• niz mešovitih modela (po različitim
kriterijumima) između njih.
BIROKRATSKI (“LATINSKI”) MODEL
• Državni (birokratski ili prosvetiteljski model) kulturne
politike naziva se kolokvijalno još i »latinski model«,
jer se primenjuje u Francuskoj i Italiji. Njega
karakteriše centralizacija i budžetsko finansiranje
kulture, a u njegovoj osnovi je koncepcija
»demokratizacije (visoke) kulture«.
• Država se pojavljuje kao centralni akter, inspirator i
finansijer kulture, pa shodno tome i ključne odluke u
oblasti kulture donose politički organi.
• Osim za pomenute zemlje ovaj model državne
kulturne politike bio je karakterističan za socijalističke
zemlje, kao i za socijaldemokratske vlade u Švedskoj.
LIBERALNI MODEL
• Liberalni model kulturne politike predstavlja primenu
liberalnog shvatanja društvenog razvoja na oblast kulture i po
njemu država mora da se uzdrži od neposrednog delovanja u
kulturnoj sferi da ne bi ugrozila autonomiju kulture.
• Osnovna regulaciona uloga prepušta se tržištu kulturnih
dobara, pri čemu korektivnu ulogu ima delovanje velikih
privatnih fondacija koje pomažu razvoj elitnih formi
umetnosti koje ne bi mogle da opstanu na tržištu, kao i
posredno delovanje države koja kroz poresku i kreditnu
politiku ostvaruje uticaj u sferi kulture (oslobađanje od dela
poreza onih koji pomažu kulturne delatnosti, obezbeđenje
povoljnih kredita institucijama kulture i drugo).
• Ovaj model državne kulturne politike karakterističan je za
SAD.
MEŠOVITI MODELI
• U meštovite modele državne kulturne
politike mogu se ubrojati:
a) paradržavni model kulturne politike (koji se
još naziva i anglo-saksonskim modelom
kulturne politike),
b) »nordijski model« kulturne politike, kao i
c) federativno-konfederativni model kulturne
politike koji se primenjuje u Nemačkoj,
Švajcarskoj i Belgiji.
PARADRŽAVNI MODEL
• Paradržavni model kulturne politike nastao je u Velikoj
Britaniji i Republici Irskoj, pa se zato kolokvijalno još naziva i
»anglo-saksonskim modelom«.
• U ovom modelu državne kulturne politike, država obezbeđuje
budžetska sredstva za kulturne delatnosti, ali u skladu sa tzv.
»arm's length principle« prepušta odlučivanje o raspodeli
ovih sredstava umetničkim savetima (Art Councils).
• Npr. članove Umetničkog saveta Velike Britanije (njih 20),
imenuje Državni sekretar za umetnost na osnovu njihovih
zasluga u oblasti umetnosti, pri čemu oni nisu ničiji
predstavnici, niti poslanici. Ovim se dopunski obezbeđuje
autonomija Saveta, tako da u ovom modelu državne kulturne
politike o raspodeli sredstava odlučuje stručno, a ne političko
telo.
“NORDIJSKI MODEL”
• »Nordijski model« državne kulturne politike,
koji se primenjuje u Norveškoj, Danskoj i
Holandiji, takođe poznaje instituciju
umetničkih saveta (Art Councils), a razlika se
ogleda u tome što umetnički saveti imaju
savetodavnu ulogu, dok definitivnu odluku o
finansiranju kulture (na osnovu mišljenja Art
Councils) donose parlamenti ovih zemalja.
FEDERATIVNOKONFEDERATIVNI MODEL
• Federativno-konfederativni model kulturne politike
karakteriše prenošenje nadležnosti (federalnih ili
konfederalnih) državnih organa na niže nivoe vlasti –
kantone, oblasti, administrativne jedinice.
• Ovaj model državne kulturne politike karakterističan je
(uglavnom) za nacionalno mešovite zajednice sa različitim
nacionalnih kulturnim tradicijama, u kojima se onda vođenje
kulturne politike prepušta nižim nivoima organizacije vlasti –
kao npr. u Švajcarskoj gde se kulturna politika vodi na nivou
kantona ili u Belgiji gde postoje tri ministarstva za kulturu, ili
pak u Nemačkoj gde se, uprkos tome što nemamo slučaj
nacionalno mešovitog stanovništva, kulturna politika vodi na
nivou 15 država (Länder) koje čine Saveznu Republiku
Nemačku, a ne na saveznom nivou.
ULOGA DRŽAVE U
KULTURNOJ POLITICI
• Po Hari Hilman-Šartand i Klari Mek Kaugi,
država može teorijski posredovati u prilog
kulture na četiri načina:
1. može imati ulogu facilitatora (organizatora),
2. mecene
3. arhitekte, ili
4. inženjera
• U praksi, većina vlada kombinuje ove četiri
uloge
DRŽAVA KAO FACILITATOR
• Kad država deluje kao facilitator (organizator) u oblasti
kulturne politike, ona ne daje nikakvu direktnu
podršku umetnosti i kulturi. Umesto toga ona različitim
merama, najčešće smanjenjem poreza onima koji
pomažu umetnost i kulturu, podstiče kulturno i umetničko
stvaralaštvo.
• Cilj države u ovako shvaćenom modelu jeste promocija
kreativnosti i raznovrsnosti stvaralaštva.
• Relevatna kritika ovog modela odnosi se na to da ona
na ovaj način ne pomaže nužno umetnički i kulturni
kvalitet.
• U najčistijem vidu u praksi ovaj idealno-tipski model je
koristi u SAD.
DRŽAVA KAO MECENA
• Kad država u oblasti kulturne politike deluje kao mecena ona
promoviše umetnost i kulturu kroz takozvani »arm's length
principle«.
• U ovom modelu, država odvaja određena sredstva za
umetnost i kulturu, a umetnički saveti (Art Councils) odlučuju
o tome koje organizacije i pojedinci dobijaju podršku. Čak i
kad članove Saveta postavlja vlada, intencija je da saveti
donose samostalno odluke, bazirane na samostalnim
procenama umetničke i kulturne vrednosti i evaluaciji
kreativnosti.
• Moguća kritika ovog modela je da može funkcionisati tako da
promoviše umetnički i kulturni izraz elite i njen ukus.
• Ovaj model je u praksi najčistije izražen u Velikoj Britaniji, gde
država promoviše umetnost i kulturu kroz »Umetnički savet
Velike Britanije«.
DRŽAVA KAO ARHITEKTA
• Kad država funkcioniše kao arhitekta u kulturnoj politici, ona
podržava umetnost i kulturu kroz Ministarstvo kulture.
Donošenje odluke koje se tiču podrške umetnostima i kulturi u
rukama je birokrata i vrši se na osnovu političkih smernica.
• Kao arhitekt država je zainteresovana za podržavanje kulture i
umetnosti kao deo njene ukupne socijalne politike
blagostanja. Uočene društvene potrebe određuju ko i šta
dobija podršku, a kvalitet i profesionalizam dobijaju
sekundarnu ulogu.
• Relevantna kritika ovog modela jeste da je on instrumentalno
orijentisan i da on daje prvenstvo značaju umetnosti i kulture
za druge oblasti za druge oblasti društvenog života i politici u
ovom oblastima, a ne umetnosti i kulturi zbog njih samih.
• Kao dodatak tome može se navesti da ovaj model može voditi
stagnaciji umetničke i kulturne kreativnosti.
DRŽAVA KAO ARHITEKTA
•
•
•
Vesthajm razlikuje dva varijeteta ovog kulturnog
modela: njegovu centralizovanu i decentralizovanu
verziju.
Po njemu centralizovana varijanta države koja
funkcioniše u oblasti kulturne politike kao arhitekt
najbolje se može videti na primeru Francuske, dok
su skandinavske zemlje (Norveška, Švedska,
Danska) tipični predstavnici decentralizovanog
modela ponašanja države kao arhitekte u oblasti
kulturne politike.
U decentralizovanom modelu regioni sami
određuju vlastitu kulturnu politiku.
DRŽAVA KAO INŽENJER
•
•
•
•
Država uzima na sebe ulogu inženjera u oblasti kulturne
politike kada ona poseduje sva sredstva za umetničku i
kulturnu produkciju.
Država kao inženjer podržava samo umetnost i kulturu koja
promoviše političke ciljeve države, a ne obraća pažnju na
druge standarde kvaliteta i kreativnosti. Ovaj model je
karakterističan za totalitarne režime.
Relevatna kritika ovog modela je da umetnost i kultura
gube svoju nezavisnost i kritičku ulogu u društvu.
U periodu između 1918. i 1932. godine Sovjetski Savez je
bio primer države koja postupa kao inženjer u oblasti
kulturne politike.
DILEME
KULTURNE POLITIKE
doc dr Predrag Cvetičanin
25.10.2012
DILEME U
KULTURNOJ POLITICI
• U izvanrednoj studiji »Balancing Act: 21 Strategic Dilemmas in
Cultural Policy« Fransoa Mataraso i Čarls Lendri (F. Matarasso
and Ch.Landry) dali su prikaz i razjašnjenje osnovnih dilema sa
kojima se oni koji vode kulturnu politiku moraju suočiti .
• Oni su ove dileme podelili u nekoliko grupa: strateške dileme
ili dileme određivanja okvira kulturne politike (framework
dilemmas), dileme primene kulturne politike
(implementation dilemmas), dileme socijalnog razvoja (social
development dilemmas), dileme ekonomskog razvoja
(economic development dilemmas) i dileme menadžmenta
kulturne politike (management dilemmas).
STRATEŠKE DILEME I
• Prva među strateškim dilemama jeste kako definisati kulturu,
odnosno kako odrediti domen kulturne politike, pri čemu je
jedan pol izjednačavanje kulture sa umetnošću (usko,
estetsko definisanje pojma kulture) a drugi određivanje
kulture kao načina života jedne zajednice (široko,
antropološko definisanje pojma kulture).
• U zavisnosti od toga kako se definiše kultura zavisiće i svi
drugi izbori u kulturnoj politici. Danski teoretičar Peter
Duelund (P.Duelund:1995) dao je ilustraciju mogućih odnosa
između različitih koncepata kulture i kulturne politike u onom
što je postalo poznato kao »Duelundova piramida kulture«
POJAM KULTURE
Kultura = umetnost i drugi
oblici simboličkog izražavanja
(humanistički koncept kulture)
Kultura = informacija,
prosvećivanje i iskustvo
(prosveiteljski koncept
kulture)
Kultura = zajedničke vrednosti,
stavovi, tradicije i načini
života u društvu ili
određene grupe
(sociološki koncept kulture)
Kultura = društvo
ili sve dimenzije života
(antropološki pojam
DUŽNOSTI
UMETNOST
MEDIJI
KULTURA
DRUŠTVO
kulture)
DUELUNDOVA PIRAMIDA KULTURE
Podržavati umetničku
produkciju
Podrška medijima u
promovisanju kulture
i umetnosti
Podrška kulturnoj
demokratiji
(informacija, lokalna i
amaterska kultura,
sport i dokolica)
Podrška održanju
i razvoju društva
STRATEŠKE DILEME II
• Druga strateška dilema podrazumeva izbor
modela kulturne politike.
• U praksi savremenih demokratskih društava
ovaj izbor se svodi na balansiranje prednosti i
nedostataka modela demokratizacije visoke
kulture i modela kulturne demokratije
(kulturnog pluralizma).
STRATEŠKE DILEME II
• Model demokratizacije kulture je želeo da demokratizuje
pristup delima vrhunske kulture i umetnosti kroz subvencije
usmerene na smanjivanje cena karata za vrhunske umetničke
događaje (pozorišne, operske, baletske predstave), slobodan
ulaz u muzeje i galerije, kroz edukacione programe,
popularizaciju vrhunske umetnosti putem medija itd.
• Polazna pretpostavka modela kulturne demokratije jeste da
je kultura svakodnevni izraz ljudi. Shodno tome ovaj model
kulturne politike težio je da stvori preduslove za što širu
participaciju svih slojeva društva u kulturnoj produkciji,
distribuciji i uživanju u tvorevinama kulture i umetnosti.
STRATEŠKE DILEME III
• U poslednjih dvadesetak godina dilema da li
kulturu treba posmatrati kao vrednost po sebi ili
kao nešto što stiče vrednost u zavisnosti od
doprinosa koji daje razvoju društva, dobija sve više
na značaju.
• Vremenom je u evropskim društvima bilo
prihvaćeno kao samorazumljivo da kultura ima
vrednost sama po sebi i da samim svojim
postojanjem doprinosi kvalitetu života u zajednici.
STRATEŠKE DILEME III
• Od 1980-ih godina do danas političari, kulturni
menadžeri, ali i umetnici pokazuju sve više
interesovanja za efekte koje kultura (shvaćena u
užem smislu) ima na druge oblasti društvenog
života. Uticaj kulturnih aktivnosti na društvenu i
ekonomsku vitalnost zajednice, potencijalni značaj
kulturnog turizma, propagandni potencijali
umetnosti - sve je to zajedno doprinelo pojavi
koncepta kulture kao sredstva društvenog razvoja.
• Istovremeno, to je probudilo i strepnje od
instrumentalizacije kulture i umetnosti.
DILEME PRIMENE
KULTURNE POLITIKE I
• Prva među dilemama primene kulturne politike tiče se načina
njenog formulisanja – da li je u formulisanju kulturna politike
dovoljno konsultovati članove zajednice ili je u njenom
određivanju neophodna njihova aktivna participacija?
• U mnogim zemljama vođenje javnih poslova (u rasponu od
socijalne do kulturne politike) jeste posao administrativne
uprave i političara. S druge strane (posebno u Holandiji) čine
se pokušaji da se javnost direktno uključi u formulisanje
politikâ zajednice.
• Dilema je, utoliko, u kojoj meri bi članovi zajednice trebalo da
budu uključeni u formulisanje kulturne politike.
DILEME PRIMENE
KULTURNE POLITIKE II
• Veoma važna implementaciona dilema jeste i
da li bi odluku o tome šta finansijski podržati
trebalo da donose politički organi ili bi pitanje
finansiranja kulture trebalo »zaštititi« od
političkih uticaja.
• Državni i paradržavni modeli kulturne politike
DILEME PRIMENE
KULTURNE POLITIKE II
• Na jednom kraju spektra nalaze se zemlje poput Francuske i
Italije u kojima se ne pravi razlika između kulturne i bilo koje
druge (npr. ekonomske i socijalne) politike. U njima suštinske
odluke vezane za kulturnu politiku donosi Ministarstvo
kulture, a sam sistem finansiranja kulture je podvrgnut
parlamentarnoj kontroli.
• Na drugom polu se nalaze države u kojima je, imajući u vidu
specifičan karakter kulturnih delatnosti, odlučivanje o
finansiranju kulture izolovano od direktnog političkog uticaja u
skladu sa »arm's lenght principle« (V.Britanija, Irska, Finska,
Kanada, Australija, Novi Zeland).
DILEME PRIMENE
KULTURNE POLITIKE III
• Jedna od implementacionih dilema tiče se toga da li
prioritet dati zadovoljavanju kulturnih potreba
članova zajednice ili težiti da se kulturnom
politikom ostvari prestiž u širim (a nekad i
internacionalnim) okvirima.
• Primeri internacionalizacije: Glazgov i Bilbao
• Pa ipak ovakvi grandiozni projekti nose sa sobom
opasnost da dovedu do zanemarivanja potreba
članova zajednice, a posebno da, u slučajevima
glamuroznih muzeja i galerija, opera i pozorišta
namenjenih internacionalnim gostima, siromašniji
delovi lokalne populacije steknu doživljaj da su tu
nepoželjni.
DILEME SOCIJALNOG RAZVOJA I
• Odnos prema manjinskim grupama je važan aspekt
kulturne politike.
• Kako je kultura neodvojiva od identiteta i kako je
većina zemalja Evrope i sveta multietnička, pitanje
odnosa većinskih i manjinskih zajednica i podrške
izražavanju manjinskih identiteta nije moguće zaobići
u formulisanju kulturne politike.
• Ono što takođe treba primetiti jeste da, iako su
etničke manjine u fokusu kada se ovo pitanje
postavlja, ono neizbežno uključuje i druge manjinske
ili marginalizovane grupe u pogledu pola, klase,
statusa, seksualnog izbora, godišta, hendikepa itd.
DILEME SOCIJALNOG RAZVOJA I
• U kojoj meri će kulturna politika podržavati i
podsticati slobodno izražavanje manjinskih
identiteta i priznavati postojanje mnoštva
različitih zajednica u društvu ili instistirati na
izgradnji jedinstvenog identiteta članove
zajednice prva je među socijalnim dilemama
kulturne politike.
DILEME SOCIJALNOG RAZVOJA II
• Da li kulturna politika treba da dâ prednost očuvanju
kulturnog nasleđa ili promovisanju savremenog
stvaralaštva naredna je dilema kulturne politike.
• Teorijski posmatrano i jedno i drugo imaju jednako
dostojanstvo, ali se u praksi vrlo često podrška
nesigurnom i nepredvidivom savremenom
stvaralaštvu podređuje očuvanju kulturnog blaga
jedne zajednice.
• Ono čega se u razrešenju ove dileme treba setiti jeste
da je sadašnje, savremeno eksperimentalno
stvaralaštvo - buduće istorijsko kulturno blago te
zajednice.
DILEME SOCIJALNOG RAZVOJA
III
• Još jedna socijalna dilema kulturne politike tiče se ciljnih
grupa ka kojima se kulturna politika usmerava – da li su to
članovi zajednice ili turisti i posetioci.
• Kulturni turizam polako postaje jedna od najjačih turističkih
grana u svetu. U slučajevima nekih destinacija (poput npr.
Venecije) politika je više skoncentrisana na to kako da
kontroliše ili čak ograniči broj posetilaca, pre nego kako da ih
privuče.
• Pa ipak, za mnoge zajednice dolazak turista ima ogroman
ekonomski značaj, utoliko se politika zajednice (pa i kulturna
politika) pravi imajući u vidu njihove (pretpostavljene?)
potrebe. To često dovodi i do zanemarivanja potreba lokalnog
stanovništva.
DILEME SOCIJALNOG
RAZVOJA III
• Izlaz iz ove dileme olakšan je time što kulturni
turizam kao «umetnost učestvovanja u drugim
kulturama» i jeste interesovanje za autentična
iskustva zajednice koju posećuju – turisti bi želeli da
jedu gde lokalno stanovništvo jede, da učestvuju u
proslavama tipičnim za zajednicu, da vide kulturne
spomenike specifične za taj deo sveta.
• Utoliko, popravljanje kvaliteta života članova
zajednice i postajanje atrakcije za turiste i ne izgleda
kao nešto što se međusobno isključuje.
DILEME EKONOMSKOG RAZVOJA I
• Kako finansirati kulturu – da li kroz formu dotacija ili
kroz formu investicija - jednako je važno kao i to da li
odluku o finansiranju donose politički ili stručni organi.
Veoma često se budžetski fondovi raspodeljuju u formi
generalnih dotacija bez preciznog definisanja šta se
očekuje od institucija kulture u pogledu kvantiteta i
posebno kvaliteta kulturnih aktivnosti. To gotovo uvek
dovodi do stvaranja kulture zavisnosti, u kojoj caruju
inertnost, rutina, nedostatak inovativnosti i političko
podaništvo.
DILEME EKONOMSKOG RAZVOJA I
• U komercijalnim sektorima budžetska ulaganja mogu
imati čistu formu investicije (i očekivanje profita) uz
povoljne uslove ulaganja.
• U neprofitnom sektoru obično se upotrebljava tzv.
princip «matching funds» (koji se još naziva i
«challenge funding») što znači da Ministarstvo il neki
drugi organ javne uprave ulaže sredstva iz budžeta u
kulturne projekte, samo ukoliko su oni već pre toga
obezbedili sredstva iz drugih (najčešće privatnih)
izvora.
DILEME EKONOMSKOG RAZVOJA II
• Da li ulagati u kulturnu produkciju ili u kulturnu potrošnju
takođe postaje sve značajnije pitanje kulturne politike.
• U savremenom svetu kulturni sektor postaje sve značajniji u
ekonomskom pogledu. U ovom trenutku oko četiri miliona
ljudi u EU radi u njemu, a. Velika Britanija je npr. tokom
1990-ih zarađivala preko 9 milijardi funti od izvoza u ovoj
oblasti. Kad se tome doda značaj kulturnog turizma, kao i
značaj kulture u privlačenju investicija i donacija u zajednicu
razumljivo je okretanje u Zapadnoj Evropi ka kulturnoj
politici koje je orijentisana ka kulturnim atrakcijama i
potrošnji.
• Međutim, ovo okretanje tržištu isporučuje kulturu
ekonomskim zakonitostima nad kojima zajednice nemaju
kontrolu.
DILEME MENADŽMENTA
KULTURNE POLITIKE I
• Pitanje centralizacije ili decentralizacije kulturne
politike jedno je od njenih ključnih pitanja.
• Prednosti centralizovanog modela ogledaju se u
nekoj vrsti garancije standarda i konzistentnosti u
pristupu, kao i u većoj posvećenosti centralnih
organa oblasti kulture (a samim tim često i većem
delu budžeta koji se odvaja za kulturu), dok prednost
decentralizacije leži u sposobnosti da se zadovolje
lokalne potrebe, u podsticanju i ostvarenju kulturne
raznovrsnosti, kao i uključivanju lokalnog
stanovništva u kulturne delatnosti, koje često u
centralizovanom modelu (izuzev u prestonici) biva
zanemarivano.
DILEME MENADŽMENTA
KULTURNE POLITIKE I
• Sporazum u Mastrihtu, među ostalim stvarima,
značajan je i po tome što je afirmisao princip
subsidijarnosti – prema kome proces odlučivanja
treba uvek (gde god je to moguće) da bude na nivou
koji je najbliži građanima.
• To se odnosi i na kulturnu politiku u smislu da jedino
one odluke i inicijative koje moraju da se razmatraju
na nacionalnom nivou treba da budu odgovornost
ministarstva za kulturu, dok se ostale odluke treba
donositi na regionalnom i lokalnom nivou.
DILEME MENADŽMENTA
KULTURNE POLITIKE II
• Da li u raspodeli fondova veći značaj treba dati
ulaganju u infrastrukturu ili u aktivnosti jedna je od
dilema menadženta kulturne politike koja je prisutna
u svim zajednicama.
• S jedne strane, veliki broj kulturnih i umetničkih
aktivnosti i nije moguće realizovati ukoliko ne postoji
odgovarajuća infrastruktura. Takođe, često se daje
prednost ulaganju u infrastrukturu, jer iz njega
proizilaze vidljivi i trajni rezultati, za razliku od
efemerne prirode kulturnih aktivnosti koje se
jednokratno odigraju i najčešće jednostavno nestanu
u vremenu i sećanju.
DILEME MENADŽMENTA
KULTURNE POLITIKE II
• S druge strane, postoji opasnost da se zaboravi da kulturna
infrastruktura nije kultura, već samo pretpostavka za nju.
• Nije izolovan slučaj da menadžment kulturnih institucija
postane u toj meri zauzet rukovođenjem svojim resursima da
potpuno zaboravi na korisnike zbog kojih i postoji.
• Treba imati u vidu da je, doduše, menadžent kulturnih
aktivnosti teži od jednostavnog ulaganja u kulturne objekte,
ali da je prava tragedija imati infrastrukturu bez aktivnosti –
galerije bez programa, poluprazne pozorišne predstave,
koncertne dvorane koje ne služe ničemu. Veoma često moćni
umetnički i kulturni izrazi nastaju izvan kulturnih institucija i
njihovih objekata.
INSTRUMENTI
KULTURNE POLITIKE
doc dr Predrag Cvetičanin
25.10.2012
INSTRUMENTI KULTURNE POLITIKE
INSTRUMENTI KULTURNE POLITIKE
Smer delovanja
Podsticajni
(stimulativni)
Suzbijajući
(Represivni)
Sadržaj
delovanja
Ekonomski
Otkup, dotacija, stipendije,
krediti, nagrade
Oporezivanje,
carinjenje
Pravno-politički
Pozitivno zakonskonormativno regulisanje
(zaštita autorskih prava i
dr)
Negativno zakonsko
regulisanje (cenzura)
Organizacioni
Vrednosno-idejni
Planiranje razvoja
Podsticanje pluralizma
koncepcija i ideja
Restriktivni programi
(gašenje institucija)
Nametanje jedne
ideologije
INSTRUMENTI
KULTURNE POLITIKE
• Prema smeru delovanja instrumenti kulturne politike
se mogu podeliti na podsticajne/stimulativne i na
suzbijajuće/represivne, a prema prirodi delovanja na
ekonomske, pravno-političke, organizacione i idejne.
• Među ekonomskim instrumentima, koji se često
smatraju najvažnijim instrumentima kulturne politike
razlikujemo posredne i neposredne instrumente.
U društvima u kojima se kultura finansira na
budžetski način češća je primena neposrednih
instrumenata, dok su posredni instrumenti tipični za
društva u kojima tržište kulturnih dobara ima
presudnu ulogu u regulisanju kulturne sfere.
EKONOMSKI INSTRUMENTI
KULTURNE POLITIKE I
• U neposredne podstičuće ekonomske instrumente spadaju
dotacije i subvencije. U slučaju dotacija organ koji vodi kulturnu
politiku u datoj zajednici ulaže sredstva neposredno u kulturnu
produkciju pokrivajući deo ili ukupan iznos njenih troškova, dok se
u slučaju subvencija sredstva ulažu u pokrivanje razlike između
ekonomske cene određenog kulturnog proizvoda (npr. ekonomske
cene ulaznica za pozorišne, baletske ili operske predstave) onoga
što članovi date zajednice mogu da izdvoje za tu namenu, s ciljem
da se proširi krug onih koji mogu da uživaju u delima vrhunske
kulture i umetnosti.
• U neposredne podsticajne ekonomske instrumente takođe
spadaju i nagrade umetnicima i drugim stvaraocima, otkup
umetničkih dela, stupanje u partnerske odnose sa privatnim
korporacijama koje ulažu u kulturu (tzv. matching funds) i drugi.
EKONOMSKI INSTRUMENTI
KULTURNE POLITIKE II
• Što se tiče posrednih podstičućih ekonomskih
instrumenata oni se ogledaju u vođenju
specifične poreske i kamatne politike, u okviru
koje se, na primer, kulturnim institucijama
omogućavaju krediti uz izuzetno povoljne
uslove (niže kamatne stope, duži rok otplate) i
smanjuju ili ukidaju poreska davanja onima
koji ulažu u kulturu (sponzorima, donatorima).
EKONOMSKI INSTRUMENTI
KULTURNE POLITIKE II
• Reč je o državnoj intervencije kojom se kulturnim
institucijama omogućavaju krediti uz izuzetno povoljne uslove
(niže kamatne stope, duži rok otplate), smanjuju ili ukidaju
poreska davanja ili se pak onima koji ulažu u kulturu
(sponzorima, donatorima) pružaju poreske olakšice na račun
njihovog investiranja u kulturna zbivanja.
• U Engleskoj npr, u slučaju darodavstava taj iznos se izuzima od
oporezivanja, a sponzorstvo se smatra materijalnim troškom i
tako oporezuje.
• U Italiji možete prilikom oporezivanja da izaberete šta želite da
radite sa 3% vašeg poreza (u šta da ga usmerite). Slično u
Mađarskoj.
OBLICI FINANSIRANJA
UMETNOSTI
•
•
•
•
•
MECENATSTVO – vezuje se za lično, individualno
donatorstvo, uglavnom usmereno ka umetniku pojedincu ili
neprofitnoj instituciji.
PATRONAT – predstavlja kontinuiranu aktivnost privatnih
fondacija prema umetniku ili kulturnoj instituciji
OTKUPI – prenos umetničkog dela u trajno vlasništvo
korporacija, blizak formi narudžbe, ali i drugih oblicima
saradnje korporacija i umetnika.
SPONZORSTVO – poslovni odnos privatne korporacije ili
fondacije sa umetnikom ili kulturnom institucijom u kome
se uspostavlja odnos razmene
DONATORSTVO – finansiranje projekata u oblasti kulture ili
iz filantropskih razloga ili zato što fondacija i umetnik ili
institucija teže istim vrednostima.
LITERATURA
• LITERATURA: Milena Dragićević-Šešić i
Branimir Stojković: «Kultura –
menadžment, animacija, marketing»,
drugo dopunjeno izdanje, Clio, Beograd,
1996. godine, str. 21- 41; 77-90 i 103 -128